0
Još jednom je snimak Adrijana na društvenim mrežama postao hit.
Nekadašnji napadač Intera nedavno je proslavio 40. rođendan, a već neko vreme živi u favelama u Rio de Žaneiru.
PROČITAJTE JOŠ
Bio je poznat i u toku igračke karijere po tome što voli da „cimne i cugne“, pa je neretko bio viđen kako pije alkohol.
Ovog puta je snimljen kako poteže iz flaše dok sedi na motoru. Video se veliki stomak, a ovo je samo potvrdilo da se i dalje nalazi u svetu alkohola i kriminala. Iako, sam Brazilac povremeno demantuje te navode, tokom godina su navijači mogli da vide snimke na kojima pijan jedva hoda, fotografije na kojima drži kalašnjikov ili slike na kojima je gotovo bez svesti.
Objasnio je da se borio sa depresijom od kada mu je preminuo otac.
„Opijao sam se i na treningu, a često sam se treznio u bolnici. Ljudi u klubu su govorili medijima da imam problema s mišićima. Inter je bio neverovatan, činili su baš sve da mi bude bolje. Nisam htio spavati jer sam se bojao da ću sanjati oca i imati noćne more, a alkohol i droga su me držali budnim. Bili su moj izlaz od strahova. Bio sam izgubljen i mislio samo na žene i provod.“
Adriano a tellement sombré… pic.twitter.com/n64qYQ6ky8
— 𝗜𝗕🫴🏾 (@brvmsi) March 16, 2022
ISPOVEST ADRIJANA
Slavni fudbaler je odlučio da za „Players tribune“ sam opiše kroz šta je sve prolazio.
„Adrijano potrošio milione, Adrijano nestao u favelama, Adrijano se drogira… Znate li koliko sam puta video te naslove. Sr***. Pa evo me. Nasmejan pred tobom. Da li želite da čujete istinu? Direktno od mene, bez zezanja? Pa, digni stolicu brate, Adrijano ima priču za tebe.
Favele. Čak i tu reč ljudi uvek pogrešno shvate. Autsajderi, oni ne razumeju, čoveče. Kada govore o Brazilu, kada govore o maloj deci iz sirotinjskih četvrti. Uvek slikaju tamnu sliku. Uvek je bol i beda.
I da, ponekad je tako. Ali to je komplikovano. Kada razmišljam o odrastanju u faveli, zapravo pomislim koliko smo se zabavili, razmišljam o zmajevima koji lete i šutiranju lopte na uličici. Pravo detinjstvo, ne ovo sada sranje i tapkanje, tapkanje i tapkanje po ekranima koja ova deca sada rade.
Bio sam okružen svojom porodicom, svojim ljudima. Odrastao sam u zajednici. nisam patio, živeo sam.
Zaradio sam mnogo novca u svojoj karijeri, ali koliko biste novca platili da se opet toliko zabavite? Lopta mi je uvek bila pod nogom. Tako je Bog učinio. Kada sam imao sedam godina neki od članova moje porodice udružili su novac kako bih mogao da igram na maloj Flamengovoj akademiji fudbala. Od favela do Flamenga?
Bilo je ludo, jer smo živeli u Penji, a ako poznajete Rio, onda znate da je put od Penje do škole Flamenga bio dug. Dve različite vožnje autobusom, a pošto sam bio mali, morao je neko da ide sa mnom. To je bila moja baka. Bolje blagoslovi njeno ime: Ja ne bih bio ništa u životu bez nje, ne biste nikada čuli za Adrijana. Ona je legenda!
Jednom kad sam bio u Interu štampa me je svuda pratila i proganjala. Zapravo su kampovali ispred moje kuće i nisu hteli da odu. Osećao sam se zarobljeno. Moja dadilja je tada bila pored mene i čuo sam kako voda ključa na šporetu. Pitao sam je šta praviš. Rekla je, ne, ne, ne kuvam, a imala je ogroman lonac. Kaže pravim poklon za naše prijatelje napolju. Malo ću ih okupati i biće im lepo i toplo. Bila je ozbiljna, morao sam da je umirim, ali je rekla da mora da im da lekciju, da ne mogu da se petljaju s njenom bebom.
Kad sam bio dete, išla je autobusom sa mnom na trening, nismo imali mnog novca, pa je spremala kokice da bismo imali šta da pojedemo, ili bi presekla parče belog hleba i u sredinu sipala malo šećera. snovne stvari. Šta god smo mogli da priuštimo. Ali nekad jednostavne stvari imaju najbolji ukus, zar ne? Naročito kad si gladan. Ta kokica ima ukus neba.
Kad stignemo na trening, moja baka je bila tamo i satima me je gledala kako igram. Nije znala ni da izgovori moje ime kako treba, pa me je zvala ADI-RANO. Vikala bi na ostalu decu da mi dodaju loptu. Morao sam da joj kažem da bude tiha. Posle bi u autobusu u povratku bila analiza. Zašto trčiš ovako, zašto nisi išao na drugu stranu. Zaista me je gurala, bila je Murinjo pre Murinja. Nemilosrdna brate! Osam godina smo išli tako zajedno. Mislite da sam imao vremena za učenje? Nije ni čudo što sam tri puta pao peti razred.“
Adrijano je ispričao i kako je karijeru počeo kao levi bek, ali je brzo izdrastao, pa su ga tek tako odbacili. I tada je imao sreće da je dobio poslednju šansu i gurnut je u napad.
„Problem je bio što sam bio levi bek i rastao sam prebrzo! Previše sam jeo kokica! Pozvali su decu u dva reda i govorili ti ostaješ, a levi red je otpušten. Pozvali su me i rekli ideš tamo. levi red. zbogom. Tada je milošću božijom jedan igrač rekao. Hej, ne, ne, ne Adrijana. Za sada ostaje.
U tom trenutku sam znao da se radi o preživljavanju. Kad su me pomerili napred, to mi je bila poslednja šansa. Šta sam uradio? Borio sam se! Udario sam šakom sve koji su mi stajali na putu. To je još jedna stvar koju autsajderi ne razumeju. Kad si na padač, to nije trka. Kad vam lopta stane na noge, vi imate dva velika štopera koji pokušavaju da vas ubiju. To je borba, ulčna tuča. Šta sam uradio? Udario sam svako veliko kopile koje mi je stajalo na putu!
Sa 17 godina sam dobio priliku da igram sa prvim timom. Igram protiv odraslih muškaraca, koji igraju da prehrane porodice. Ovo je drugi nivo, morao sam svima da dokažem da sa mnom nema zezanja.
Nekoliko meseci kasnije pozvan sam u reprezentaciju. Tako se brzo sve izdešavalo. U to vreme sam još živeo sa roditeljima u faveli. Dremao sam, kad su objavili ekipu reprezentacije na TV-u. Mama je ušla u sobu vičući „Adrijano, Adrijano, pozvan si sine! Bože moj“
Hrkao sam, ustao iz krevet i rekao „Ti se šališ sa mnom?“ Ustao sam iz kreveta i video svoje ime na televizoru. Imam 18 godina, živim u faveli. Nije li me Bog dodirnuo? Samo godinu dana preselio sam se u Inter, gde sam imao ljude koji su me zvali Imperator.
Kad sam došao u italiju imao sam oko sebe igrače poput Sedorfa, Ronalda, Zanetija, Tolda… Trebalo je da budem u strahu od svih ovih ljudi, zar ne? Sedorf se šetao u svlačionici bez dresa sa 7 odsto masti, poštovanje!
Nikad neću zaboraviti meč protiv Reala na Bernabeu, ja sam ušao kao zamena i dobijamo slobodan udarac. Bio sam pored lopte i rekoh zašto da ne probam? I pogodite ko mi prilazi govoreći „Ne, ne, ne! Ja ću da ga izvedem!“ Materaci! To veliko zlobno kopile, hahaha.
Jedva sam razumeo šta govori, jer nisam pričao još italijanski, ali sam shvatio da je besan.
Hteo je da ga uzme, ali je Sedorf uskočio i rekao „Pusti dete da ga uzme“. Niko se ne zeza sa Sedorfom. Tako da je Materaci morao da se skloni u stranu, a smešno je što se vidi na snimku kako stoji s rukama na bokovima i razmišlja „Ovo je**no dete će poslati loptu u gornji red“. Ljudi me stalno pitaju za taj slobodan udarac. Kako si šutnuo? Kako, Kako? Kažem im Ne zna, udario sam levicom, a Bog je učinio ostalo! Bum! Gornji ugao. Stvarno ne mogu da objasnim.
Momak iz favele poput mene je postao car Italije! Svi su se prema meni ponašali kao prema kralju. Blo je ludo. Sećam se kad je moja porodica dolazila iz Rija da me poseti, kad kažem porodica, ne razumeš na šta mislim. Ne govorim samo o mami i tati, već o 44 osobe! Rođaci, tetke, ujaci, moji momci! Ceo komšiluk je ušao u taj avion! Ta vest je stigla do Moratija, a on je rekao „ovo je poseban trenutak za ovo dete. Naći ćemo autobus za njegovu porodicu. Možete li da zamislite, 44 osobe iz Brazila na turneji po Italiji. Bilo je to vreme zabave.
Zbog toga neću nikada lošu reč reći o Moratiju ili Interu, svaki klub treba da bude vođen na taj način. Znam da mnogi sada razmišljaju zašto sam otišao iz fudbala. Dobijam ovo pitanje svaki put kada dođem u Italiju. Nekada i sam pomislim da sam najneshvaćeniji fudbaler na zemaljskoj kugli, ljudi i ne razumeju šta se desilo sa mnom. A zapravo je sve jako prosto.
U razmaku od samo devet dana, došao sam od najsrećnijeg do najgoreg dana u mom životu. Prošao sam put od raja do pakla, ali u stvarnom životu. Bio je to 25. jul 2004. godine, kada smo igrali finale Kopa Amerike sa Argentinom, gubili smo od tih prokletnika u poslednjim minutima, zezali su nas, ponižavali su nas, hteli su da poludimo kako bi potrošili još vremena. Luis Fabijano hteo je da ih prebije.
„Zaboravite na utakmicu, daj da ih prebijemo – vikao je bez ikakvog suzdržavanja, a ostalo je istorija. Film, pesma, kako god da se uzme… Lopta je doletela u kazneni prostor, nastala je konfuzija, „sevali“ su laktovi, svi su se gurali do jednog, nisam mogao ništa da vidim. Ako se pogleda video, vidi se da i ja udaram laktom nekoga u lice. A onda sam osetio loptu pod nogama. I pomislio sam „ma dođi ovde“!
Lagao bih vas ako bih vam rekao da sam znao gde ciljam. Samo sam je pogodio „punom“ najjače što sam mogao. BAM! Poljubac od veoma gojaznog čoveka Argentincima. Pogodila je mrežu i nisam mogao da opišem kako sam se tada osećao. Neverovatno. A samo smo izjednačili, ali znali smo da smo ih potukli. Znali smo šta će se desiti kada se dođe do penala i to je bilo to. Hunazao – bum! Mi smo šampioni, a Argentina to nije bila.
Pobediti Argentinu na taj način, za moju zemlju, sa čitavom porodicom koja je to gledala, verovatno je bio najlepši dan mog života. Razmisli o tome, dečko iz favele. Kako nisam mogao da pomislim da se Bog spustio na zemlju i umešao se u moj život? A to je lekcija za svakoga – možeš biti car, možeš biti na vrhu, ali sve to može da se promeni dok kažeš keks.
Bio je to 7. avgust 2004. godine, samo devet dana kasnije. Vratio sam se u Evropu sa Interom, dobio sam poziv od kuće. Rekli su mi da mi je otac preminuo, dobio je srčani udar. Ne želim previše da pričam o tome, ali samo ću vam reći da moja ljubav prema fudbalu posle tog dana više nije bila ista. Voleo je tu igru, voleo sam je i ja. Bilo je tako prosto, bila je to moja sudbina. Kada sam igrao fudbal, igrao sam za svoju porodicu. Kada sam postizao golove, postizao sam ih za njih. Kada je moj otac preminuo, više ništa nije bilo isto.
Daleko od porodice, preko okeana, jednostavno nisam mogao sa tim da se izborim. Upao sam u veliku depresiju. Počeo sam da pijem, nisam želeo da treniram. Nije to imalo nikakve veze sa Interom, samo sam želeo da odem kući što je pre moguće. Da budem iskren, iako sam postigao toliko golova u poslednjih nekoliko godina, iako su me navijači voleli i dalje, moj užitak je nestao. Bio je to moj otac, znate? Nisam mogao samo da stisnem prekidač i da se sve vrati u normalu i da se osćeam kao ranije.
Nisu sve povrede bile fizičke prirode. Kada mi je Ahilova tetiva pukla 2011. godine, znao sam da je sve bilo gotovo, bar fizički. Možeš ti da se oporaviš od povrede, operacije… Ali niakda to neće biti isto. Moja eksplozivnost je nestala. Moj balans je nestao, pa imao sam rupu nasred kolena… Osećao sam se isto kao dana kada mi je otac otišao na drugi svet, ali ovoga puta je ožiljak bio na meni. I onda kada dobijem pitanje „Šta se dogodilo Adrijanu?“, odgovor je jasan. Imam jednu rupu u kolenu i jednu u duši.
Tokom 2008. godine, kada je Murinjo još bio u Interu, sve je bilo jednostavno previše za mene. Samo sam se molio u sebi da nestanem odatle. Nisam mogao da se izborim. Čak su me zvali iz nacionalnog tima, a pre nego što sam otišao, Murinjo mi je rekao „Nije valjda da se nećeš da vraćati?“, a ja sam mu pokazao kartu u jednom smeru. Mediji nekada ne razumeju kakva su ljudska bića, mnogo je pritiska kada si „car“. Došao sam niotkuda, bio sam dete koje je samo htelo da igra fudbal, a onda sam samo pio svoje piće sa momcima. Sve je tako ozbiljno, toliko je novca u čitavoj priči. Ali ja samo samo iskren, nikada nisam prestao da budem dečko iz favele.
Nakon toga sam se vratio svojim ljudima, nisam želeo da živim u dvorcu na vrhu brda, vratio sam se ljudima koji su me znali još kao ADRI-JANA, koji je samo jeo kokice u autobusu…
Za sve postoji cena. Bio sam van forme, fizički i mentalno. Znao sam da će biti potrebna određena pomoć. Završio sam u Sao Paolu, kako bih je dobio. Tada je ovaj klub imao najbolje lekare na svetu. Počeo sam da pričam sa psihologom, koji je uspeo da me povrati iz depresije. Posebna zahvalnost ide gospodinu Moratiju, jer je jedini bio kul u odnosu sa mnom. Nekoliko puta je išao sa mnom avionom iz Italije u Brazil.
Rekao sam da jednostavno ne mogu da izdržim, da moram da ostanem u Brazilu. Prihvatio je odluku u potpunosti, pustio me je da pronađem svoj mir. Zato ga mnogo poštujem – „Adrijano se odrekao miliona kako bi otišao kući“. Da možda sam se odrekao miliona, ali koju cenu biste stavili na dušu? Tada sam bio skrhan očevom smrću. Želeo sam da se osetim kao onaj stari, nisam konzumirao narkotike, pio sam naravno. Nazdravlje i tebi. Slušaj, ako uzmete uzorak mokraće, nećete naći tragove droge.
Narednog dana na treningu, uvek bio neko bio mamuran, a ljudi bi mi rekli da sam „sj***an“. Svi smo radili zajedno. Nikada nisam bio isti nakon što mi je otac preminuo, ali te sezone kada sam sa Flamengom uzeo titulu, osetio sam se kao kod kuće.
Adrijano je bio dečak iz favela.
Adrijano je dečak koji se vozi autobusom sa svojom nanom.
Adrijano je bio dečak kojeg je Flamengo hteo da otpusti.
Adrijano je bio dečak koji se borio.
Adrijano je onaj mangup koji poslednji ostaje na nogama.
Nisam osvojio Svetsko prvenstvo, ne.
Nisam osvojio Libertadores, ne.
Ali znate šta? Osvojio sam sve ostalo. I imao sam paklen život, brate.
Bio sam ponosan na Imperatora. Ali bez Adrijana, Imperator je beskoristan.
Adrijano ne nosi krunu. Adrijano je dečak iz siromašnih četvrti kojeg je dodirnuo Bog.
Je l’ vam sada jasnije?
Adrijano nije nestao u favelama. Samo se vratio kući.
BONUS VIDEO Tadić: Ten Hag uvek ispred svih, zbog njega vodimo unapred 1:0
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
