Šaras peti put zaredom na Fajnal-foru, u stilu Žoca i Itudisa prkosi pravilima

U modernoj košarci, kontinuitet je luksuz, a uspeh često dolazi u naletima. Ipak, postoje izuzeci koji prkose pravilima, a jedan od njih je litvanski trener Šarunas Jasikevičus. Ove sezone, njegov Fenerbahče je eliminisao Pariz sa 3-0 u plej-ofu (jedini to uspeo u prva tri meča), opravdao ulogu favorita i obezbedio plasman na Fajnal-for Evrolige.

I to je peti uzastopni završni turmir Evrolige za Jasikevičusa kao trenera. Retko viđen podvig u evropskoj košarci, koji ga smešta rame uz rame sa velikanima poput Željka Obradovića i Dimitrisa Itudisa.

Čuveni Litvanac je tokom igračke karijere bio oličenje harizme, lucidnosti i pobedničkog mentaliteta. Kao plejmejker, predvodio je najbolje timove Evrope – Makabi, Panatinaikos, Barselonu, Olimpijakos, a potom i reprezentaciju. Osvojio je četiri titule Evrolige kao igrač (2003, 2004, 2005, 2009), a retki su mogli da spoje talenat i liderstvo na način na koji je to radio Šaras.

Nakon igračke penzije, nije potrajao njegov mir. Brzo je prešao u trenerske vode, prvo kao pomoćnik u Žalgirisu, a zatim i kao glavni trener litvanskog giganta. Njegova transformacija u trenera bila je prirodna – isti intelekt, ista strast, ista glad za pobedama.

Plasman Fenerbahčea na Fajnal-for u Abu Dabiju ove godine znači da je Jasikevičus peti put zaredom uspeo da svoju ekipu dovede do završnog turnira Evrolige. Prethodno je tri puta bio tamo sa Barselonom (2021, 2022, 2023), zatim prošle i ove godine sa Fenerom, i to nakon što je usred sezone preuzeo tim upravo od Itudisa.

Neko će reći da je sa takvim timovima to negde bio i logičan ishod, ali na brojnim primerima možemo da vidimo da to nije tako jednostavno. To najbolje pokazuje ova sezone i neki od velikana koji neće igrati u Abu Dabiju. Osim toga, Jasikevičus je na Fajnal-for otišao i sa Žalgirisom 2019. godine, a litvanski tim je po budžetu uvek bio pri dnu Evrolige.

Na toj ekskluzivnoj listi trenera sa pet uzastopnih nastupa su još samo pomenuti Obradović i Itudis, dvojica velikana sa kojima Šarasa vezuje više od statistike.

Zanimljivo je da je kao igrač bio deo Obradovićevog sistema, a Itudis mu je bio prvi pomoćnik. Taj mentorski lanac sada se zatvara u simboličnoj ravni, učenik ide koracima svojih učitelja i ima priliku da ostavi sopstveni pečat. Međutim, za razliku od njih, Jasikevičus još uvek čeka na svoju prvu trenersku titulu šampiona Evrope.

Njegovi timovi su igrali finale (Barselona 2021. poražena od Efesa), imali dominantne sezone, ali im je uvek nešto nedostajalo – ponekad sreće, ponekad stabilnosti. Ove sezone, sa Fenerbahčeom koji je pokazao zrelost i čvrstinu u najvažnijim momentima, čini se da bi konačno mogao da napravi poslednji korak.

U Abu Dabiju ga čeka nova prilika da kompletira kolekciju i da uz četiri titule kao igrač, doda i prvenac kao trener. Već je ušao u društvo velikana osvajanjem nagrade Aleksandar Gomeljski za najboljeg trenera godine, baš ove sezone.

Košarkaška Evropa gleda u Šarasa. Njegova vizija, taktička lucidnost i odnos sa igračima već su oblikovali jedno poglavlje moderne Evrolige. Pitanje koje ostaje jeste može li da osvoji ono što mu jedino još fali?

Ako mu to pođe za rukom, biće to kruna ne samo njegove sezone, već i potvrda da veliki igrači zaista mogu postati i veliki treneri.