Da li Partizan može nešto više - kreacija i odbrana obruča ga muče cele sezone

Utisak koji bdi nad ovogodišnjim timom beogradskog predstavnika je posle ovog kola zasigurno potvrđen i sve nam govori da ova ekipa u ovom sastavu dostigla svoj plafon i da ne postoji mogućnost za bilo šta više od prikazanog.

Ova grupa igrača od 1. do 29. kola muku muči sa istim problemima i iluzorno je očekivati da će se loše stečene navike ispraviti u poslednjih nekoliko kola. Ono što je možda najveći utisak sezone je činjenica da nijedan igrač nije napravio iskorak u kvalitetu igre i stoga se postavlja pitanje posvećenosti individualnim treninzima.

Ko zna ovaj sport (a i ne mora da zna, može samo da sluša šta govore oni koji znaju) setiće se da je trener ekipe Partizana Željko Obradović poodavno rekao da je timski trening mesto gde se tim uigrava, ali da je to nedovoljan za neki individualni napredak. Pošto je ovo rečeno, bilo bi dobro pitati čuvenog Acu Matovića, člana stručnog štaba Partizana, o posvećenosti igrača u ovom segmentu. Nije objašnjivo da jedan evrologaški igrač ne može da uvežba levi poluhorog, ili desni dvokorak, niži dribling ili tajming za asistenciju.

No dobro.

Katalonci su identifikovali i eksploatisali svaku crno-belu slabost, pa je glavni utisak da je tih 20-ak razlike trebalo da bude tokom celog meča. Partizan je cele sezone u nekoj vrsti kontraritma, a ta dinamika je nekako uslovljena rosterom koji manjka za organizatora igre i čuvara obruča. Celokupna spoljašnja linija tokom sezone igra “moja-tvoja greška” košarku koja za posledicu donosi delimično zapostavljanje unutrašnje linije i stavlja ogroman pritisak na bekovsku liniju koja sama sebi mora da kreira gotovo svaki šut.

Ako bismo govorili o profilu igrača koji bi odgovarao beogradskom predstavniku, onda bismo mogli da govorimo o Rikiju Rubiju, koji je podsetio ljubitelje košarke šta donosi lik i delo jednog tradicionalnog plejmejkera.

Neki Partizanovi pokušaji da se ofanziva oplemeni je svima dobro poznati napad zvani “dijamant” - akcija koja se uporno postavlja za Danila Anđušića, a iz koje je pomenuti iz šest pokušaja uspeo da izvuče samo jedan “mali” faul katalonske defanzive.

Drugi ozbiljan problem koji crno-beli imaju je zaštita obruča. I da budemo kristalno jasni, taj aspekt se ne meri sa brojem blokada već po broju šuteva koji su ometeni... Teško je ući u srž detalja koji se želi opisati koristići srpski jezik, zbog toga umesto “ometen šut” u nastavku teksta koristićemo termin “contested shot”.

Dakle, sekundarni spektar analitike meri procentat “contested shots”, jer nije poenta udariti blokadu, poenta defanzive je da što više šuteva u okolini obruča (ne samo obruča, naravno) bude pod što većim opterećenjem. Partizan takvog igrača nema. Sva ostala rešenja sa Alenom Smailagićem na "petici" i Mateušom Ponitkom na "četvorci" su iznuđena kako bi se pokušalo zatvoriti linije dodavanja, sa nešto većom mobilnošću, koja idu visokim igračima pod koš.

Partizan takođe tokom cele sezone loše bira oružje od kog “gine”. Tokom cele sezone ne postoji dobra selekcija u smislu šta se mora zatvorti defanzivno, a sa čim se može kockati. Pustiti Nikolu Kalinića samog da šutne za tri poena (prosek 43 odsto ove sezone), a zatvarati Rikija Rubija je znak da defanziva ili nije dobro postavljena ili igrači nisu dovoljno koncentrisani.

Partizan u narednih pet utakmica samo jednom putuje na gostovanje, te kako stvari stoje o prolasku u plej-in će se odlučivati u poslednjem kolu Evrolige i to protiv ekipe Valensije. Prolazak u doigravanje, odnosno ulazak među 10 najboljih ekipa bi trebalo da zadovolji ambicije ovog tima, te bi bilo kakav dalji uspeh predstavljao istinski podvig.

Autor teksta: Viktor Sadiković

BONUS VIDEO