Od života u brvnari do svetske ikone: Neverovatna sudbina legendnarne Doli Parton

Vest o njenoj smrti objavio je njen nećak Brajan Siver, koji je više od dve decenije bio njen šef obezbeđenja, pošto je tu ulogu pre njega obavljao njegov otac Lari. Doli je preminula u medicinskom centru Vanderbilt-Ingram u Nešvilu, okružena najbližima.

Siver je vest saopštio u unapred pripremljenom video-snimku, objašnjavajući da ga je upravo Doli pre mnogo godina zamolila da jednog dana on bude osoba koja će obavestiti javnost o njenoj smrti.

Tako je završena karijera koja je trajala oko šest decenija i koja je počela u krajnje skromnim okolnostima, u siromašnom delu Tenesija, a završila se statusom jedne od najpoznatijih i najvoljenijih umetnica na svetu. Doli Parton prodala je više od 100 miliona ploča, napisala oko 3.000 pesama i ostavila trag u kantri muzici, popu, filmu, televiziji, preduzetništvu i humanitarnom radu.

Teško detinjstvo

Doli Rebeka Parton rođena je 19. januara 1946. godine u Lokast Ridžu u Tenesiju. Bila je četvrto od dvanaestoro dece i odrasla je u velikoj porodici koja je živela veoma skromno. Porodica Parton pripadala je svetu Apalača, gde je muzika bila jedan od najvažnijih oblika zabave, ali i način da se sačuvaju porodične i verske tradicije.

Doli je rođena u maloj brvnari, a njen otac je uspeo da stekne malu farmu duvana. Bio je nepismen, ali veoma sposoban kada je reč o radu i novcu. Doli je kasnije upravo njemu pripisivala zasluge za radnu etiku koju je ponela iz detinjstva.

"Podigao je celu porodicu svojom mudrošću i teškim radom", napisala je u memoarima iz 2020. godine i dodala:

"Znao je kako da broji novac. Znao je koliko sve vredi".

Njena majka bila je pevačica i upravo je ona Doli približila crkvenoj muzici, tradicionalnim baladama i pesmama koje su se generacijama prenosile u porodici. Njen deda bio je propovednik koji je svirao violinu i pisao pesme, dok je više Doline braće i sestara takođe bilo povezano sa muzikom. Zvanična biografija Partonove navodi da je upravo taj spoj porodične muzike i teškog života u Apalačima snažno oblikovao njeno kasnije stvaralaštvo.

Siromaštvo, međutim, nije u njenim pesmama postalo samo uspomena na težak život. Ono je postalo jedan od izvora njene umetnosti. To se naročito vidi u pesmi "Coat of Many Colors" iz 1971. godine, u kojoj je opisala iskustvo iz škole kada su joj se druga deca podsmevala zbog kaputa napravljenog od komadića različitih tkanina. Pesma je postala jedan od njenih prepoznatljivih hitova.

Devojčica koja je rano znala šta želi

Doli je počela da nastupa još kao dete. Njen ujak imao je važnu ulogu u njenom ranom razvoju. Ohrabrivao ju je da se bavi muzikom, kupio joj gitaru i pomagao joj da dobije prve prilike za nastupe.

Već sa deset godina, pojavila se na televiziji u Noksvilu, u jednoj od lokalnih emisija, a sa 13 godina je prvi put nastupila u čuvenoj emisiji "Grand Ole Opry". U tinejdžerskim godinama počela je i da snima prve singlove. Jedan od njenih prvih zabeleženih snimaka bio je "Puppy Love".

Nije je obeshrabrilo ni to što početni snimci nisu odmah doneli veliki uspeh. Kada je završila srednju školu 1964. godine, gotovo odmah je spakovala stvari i otišla u Nešvil, grad koji je u to vreme bio središte američke kantri muzike.

Tamo je počela da radi kao autorka pesama, prodajući svoje kompozicije drugim izvođačima. Jedan od ranih uspeha bila je pesma "Put It Off Until Tomorrow", koju je snimio Bil Filips, a Partonova je privukla pažnju i kao autorka i kao pevačica sa demo-snimka. Ubrzo je usledio "Dumb Blonde", koji je 1967. postao njen prvi singl među 40 najuspešnijih na kantri listama.

I upravo prvog dana u Nešvilu, dogodio se još jedan susret koji će obeležiti njen privatni život. Upoznala je Karla Dina.

Karl Din – ljubav daleko od reflektora

Doli je Karla upoznala 1964, nedugo po dolasku u Nešvil. On je bio potpuno drugačiji od nje. Dok je ona postajala javna ličnost čiji će svaki korak jednog dana pratiti milioni ljudi, Karl je želeo upravo suprotno – mir, privatnost i život izvan kamera.

Venčali su se 1966, kada je Doli imala 20, a Karl 23 godine. Njihov brak trajao je gotovo šest decenija, sve do Karlove smrti u martu 2025. godine.

Karl nikada nije želeo da bude poznat kao muž Doli Parton. Nije davao intervjue, nije voleo javne događaje i nije pokušavao da postane deo njenog poslovnog sveta. Povremeno ju je vozio na nastupe, ali je uglavnom ostajao po strani.

Dok je Doli postajala svetska zvezda, Karl je ostajao izvan svega toga. Voleli su vožnje kroz male južnjačke gradove i kampovanje. Čak je i u Dolivud, tematski park koji je Doli kasnije otvorila, odlazio kao običan posetilac - kupovao je kartu, stajao u redu i nije tražio nikakav poseban tretman.

Ako bi ga neko pitao o životu sa slavnom suprugom, odgovarao bi: "Mogu da pijem pivo i pričam s vama, ali o Doli apsolutno neću da govorim."

Ta neobična podela njihovih svetova bila je jedna od tajni njihovog dugog braka. Doli je živela pred publikom, Karl je birao život daleko od nje. Ipak, njihova veza opstala je gotovo 59 godina. Posle njegove smrti, Doli je više puta govorila o tome koliko joj je njegov odlazak promenio život.

Porter Vagoner i veliki proboj

Godine 1967. dogodio se presudan trenutak u Doliinoj profesionalnoj karijeri. Postala je partnerka Portera Vagonera u njegovoj popularnoj televizijskoj emisiji. Vagoner ju je angažovao nakon odlaska pevačice Norme Džin, a njihova saradnja ubrzo je prerasla u jedno od najpoznatijih partnerstava u kantri muzici tog vremena.

RCA Records potpisao je ugovor sa Doli i kao solo umetnicom i kao izvođačicom u duetu sa Vagonerom. Njen prvi album "Hello, I'm Dolly" objavljen je 1967. godine, a saradnja sa Vagonerom trajala je godinama.

U početku je upravo ta saradnja bila važna za njeno etabliranje, ali je Doli postajala sve svesnija da mora da izgradi sopstveni identitet. Godine 1971. "Joshua" je postao njen prvi kantri hit na prvom mestu. Zatim je došla 1974. godina – jedna od najvažnijih godina u njenoj karijeri.

Tada je objavila "Jolene", "Love Is Like a Butterfly" i "I Will Always Love You".

Poslednja od tih pesama bila je posebno važna jer je predstavljala njen oproštaj od Vagonera. Doli je odlučila da krene potpuno samostalnim putem. Pesma je kasnije postala jedan od najpoznatijih primera njene sposobnosti da lično iskustvo pretvori u univerzalnu emociju.

Do sredine sedamdesetih, već je bila među najuspešnijim ženama kantri muzike, a 1975. i 1976. godine proglašena je najboljom kantri pevačicom godine.

Od kantri zvezde do svetske ikone

Nakon razlaza sa Vagonerom, Doli Parton je počela da širi svoje muzičke horizonte. Album "Here You Come Again" iz 1977. označio je njen snažan prodor ka pop publici, a već naredne godine proglašena je za zabavljača godine.

To je bio početak procesa u kojem će Doli Parton prestati da bude samo kantri zvezda. Postala je jedno od najprepoznatljivijih lica američke popularne kulture.

Ušla je na televiziju, a zatim i u Holivud. Jedan od njenih najvećih filmskih uspeha bio je "9 to 5" ("Od 9 do 5"), koji joj je doneo i veliki muzički hit. Kasnije je nastavila da se pojavljuje u filmovima i televizijskim projektima.

Njena sposobnost da istovremeno bude autorka, izvođačica, glumica i javna ličnost učinila ju je retkom pojavom.

"I Will Always Love You" – pesma koja je dobila drugi život

Među svim pesmama koje je napisala, posebno mesto zauzima "I Will Always Love You".

Doli ju je napisala i prvi put snimila 1974. godine, u periodu kada je završavala saradnju sa Porterom Vagonerom. Nakon skoro dve decenije, pesma je dobila potpuno novi život.

Godine 1992, Vitni Hjuston ju je snimila za film "The Bodyguard" ("Telohranitelj"). Njena verzija postala je ogroman svetski pop hit i učinila pesmu poznatom generacijama koje možda nikada nisu čule originalnu Doliinu verziju.

Partonova je kasnije ispričala da je interpretaciju Vitni Hjuston prvi put čula sasvim slučajno, dok se automobilom vraćala iz kancelarije u svoj dom u Nešvilu.

"Prvi put kad sam je čula na radiju, vozila sam se u kolima. Vozila sam se iz kancelarije ka svom domu u Nešvilu. Odjednom sam čula stihove 'If I should stay...' Pomislila sam - pa to je moja pesma! I kada je Vitni počela da peva refren, to me je toliko pogodilo. Morala sam da zaustavim automobil jer sam želela da čujem ostatak izvedbe, ali sam se u isto vreme bojala da ću se slupati jer je to bilo jedno intenzivno osećanje."

Doli je bila duboko dirnuta činjenicom da je pesma koju je napisala dobila tako moćnu interpretaciju:

"Da neko tako dobro peva nešto što sam ja napisala... Baš me je pogodilo. I kada je Vitni preminula, sećam se scene sa njene sahrane dok je ta pesma išla u pozadini... Uradila je prelep posao sa tom izvedbom i činjenica da su je sahranili uz tu pesmu. Pa, kladim se da će i mene sahraniti uz istu pesmu".

Širenje karijere

Doli nije ostala samo na uspehu koji joj je doneo pop. Godine 1987, snimila je album "Trio" sa Emili Haris i Lindom Ronštat, dok je 1993. sarađivala sa Loretom Lin i Tami Vajnet na albumu „Honky Tonk Angels“.

Tokom devedesetih, počela je snažnije da se vraća muzici na kojoj je odrasla. Godine 1999. objavila je "The Grass Is Blue", svoj prvi bluegrass album, koji joj je doneo Gremi.

Usledili su "Little Sparrow" i "Halos and Horns", a 2003. godine i omaž album "Just Because I'm a Woman: Songs of Dolly Parton", na kojem su učestvovale Nora Džons, Šinejd O'Konorr, Alison Kraus i Šanaja Tvejn.

Godine 2007. je osnovala sopstvenu diskografsku kuću Dolly Records, a nakon dve godine, njen mjuzikl „9 to 5“ stigao je na Brodvej. Za muziku i tekstove za predstavu bila je nominovana za nagradu Toni.

Doli kao poslovna žena

Uspeh koji je ostvarila u muzici, Doli Parton je pretvorila i u poslovne poduhvate.

Godine 1985, otvoren je Dolivud, tematski park u istočnom Tenesiju, a vremenom je prerastao u jednu od najvažnijih turističkih atrakcija tog dela SAD.

Za Partonovu, Dolivud nije bio samo komercijalni projekat. Kroz njega je podržavala lokalnu ekonomiju i razvoj svog rodnog kraja, ostajući povezana sa regionom iz kojeg je potekla.

Istovremeno je razvijala i humanitarni rad. Njena fondacija Imagination Library pokrenula je program kojim se deci od rođenja do pete godine poklanjaju knjige. Program, koji je počeo u Tenesiju, proširio se na druge delove Sjedinjenih Država, kao i na Englesku i Australiju.

Njena filantropija obuhvatala je i pomoć u borbi protiv side, podršku Crvenom krstu u Americi i finansijsku podršku razvoju vakcine protiv kovida 19. Njena donacija od milion dolara bila je značajna za razvoj vakcine kompanije Moderna.

Godine 2022, dobila je Karnegi medalju za filantropiju.

O svom odnosu prema davanju drugima govorila je jednostavno:

"Prosto dajem iz srca. Nikada ne znam šta ću raditi ili zašto ću to raditi. Samo vidim potrebu i ako mogu da je ispunim, onda ću to i učiniti".

Upravo je ta kombinacija poslovnog uspeha i lične velikodušnosti postala jedan od najvažnijih delova njenog javnog identiteta.

Nagrade i priznanja

Tokom šest decenija rada, Doli je prikupila gotovo sve vrste priznanja koje može da dobije američki umetnik.

Primljena je u Kuću slavnih tekstopisaca Nešvila i Kuću slavnih tekstopisaca, dobila je nagradu Recording Academy za životno delo, Nacionalnu medalju umetnosti i Priznanje Kennedi centra. Ušla je i u Kuću slavnih ii muzej kantri muzike, a 2022. je primljena u Kuću slavnih rokenrola. Do aprila te godine imala je 13 nagrada Akademije kantri muzike, 10 Gremija i devet nagrada Udruženja kantri muzike.

Tokom karijere, napisala je više od 3.000 pesama, a 44 njena albuma dospela su među prvih deset na kantri listama. Osvojila je brojne Gremi nagrade, kao i priznanja na televiziji i u drugim oblastima zabave. Njena karijera bila je toliko široka da je dobila nominacije i priznanja koja su je povezivala sa muzikom, filmom i televizijom.

Poslednje godine

Ni u poznim godinama, Doli Parton nije prestajala da radi. Nastavila je da objavljuje muziku, razvija poslovne projekte, bavi se humanitarnim radom i planira nove projekte vezane za sopstveni život i karijeru.

U poslednjim mesecima njenog života, zdravstveni problemi postali su ozbiljniji. Ipak, samo nekoliko dana pre smrti govorila je o planovima za novi muzej posvećen svom životu u Nešvilu i pokušavala da uveri javnost da želi da nastavi da radi.