0
Ako je, kao ja, u ponedeljak na portalu nedeljnika "Vreme" pročitao izjavu - „Dragi studenti i omladino, podržava vas vaš čika Zub, kao što podržavam sve promene u društvu, pozitivne, neizostavne u sistemu. Hvala, hvala! To vam govori ovaj što je smislio ‘Buka u modi’ i ‘Vreme je za pravdu!’” - i poslednji se političko/društveni cinik u ovoj zemlji valjda vratio na fabrička podešavanja. A fabričko podešavanje svakog cinika je, ako niste znali, romantik, jer cinici su razočarani romantici (ovo je rekao neko pametniji od mene, ali zaboravio sam ko i ni uz pomoć Gugla ne mogu da nađem izvor).
Dakle, ako je mogao iz Londonda Dušan Kojić Koja aka Zeleni Zub, iz zdravstvene pozicije daleko od idealne, da pruži podršku ovoj deci na ulicama Srbije – možete valjda i vi, drage komšije. Sa akcentom na „možete“, dakle, ne morate, ali konačno su se stekli uslovi da možete. Jer do sada niste ni mogli, razumem vas.
I to uopšte ne pišem ironično, misleći na male domete vaše kičme ili nedostatak lične hrabrost da se suprotstavite vladajućem narativu (a bogami i vladajućoj pesnici). Ne, pošteno pričamo ljudi: ova zemlja u raljama je organizovane kriminalne grupe i hteli ili ne ogromna većina vas mora da sa njom sarađuje da bi u Srbiji živela. Takva su pravila igre ovde – ko to bolje zna od direktora jedne medijske kuće kom oglašivači po kuloarima, ispod glasa, pričaju: „samo napred“, a reklame odbijaju deklarativno, pa dodaju „ne smem, razumeš…“.
0
23
14
83
Da se vratim na ono „sada možete“. Nema sumnje, Slavija 22. decembra ohrabrila je mnoge: 100.000 ljudi na jednom mestu ima potencijal da razbije strah. Kao po komandi, videli smo već te večeri mnoge od onih koji su do sada ćutali kako odjednom, Slavijom izazvani, glasno podržavaju zahteve studenata i njihov pravedni bunt. Neću nabrajati sve javne ličnosti koje su to učinile – imali ste priliku da ih gledate na portalu Nova.rs. Kad ovaj tekst izađe na portalu, slobodno u komentarima napišite ko vas je najviše iznenadio.
Sad, dve se škole mišljenja ljuto bore oko postavljanja narativa koji bi trebalo da odgovori na pitanje – kako se odnositi prema „preletačima“ ili makar onima koji su odjednom pronašli svoj glas?
Prva, s pravom, kaže: „Ko je kukavica i režimski profiter – sikter od naše dece! Nećemo dozvoliti „preumljenje“ u minut do 12, ne prihvatamo prelazak u partizane 1945, itd“.
Druga, iz podređenog položaja, kuka: „Ne treba nam revolucionarna pravda, čemu „giljotine“ i „javna pogubljenja“, ovo društvo mora da nastavi da živi i posle pada SNS“.
Slogan prvih je: jahaćemo vas preko Terazija; slogan drugih: potrebno nam je nacionalno pomirenje.
E sad, što se mene tiče – ja da jašem ne znam: ergele su za buržujsku decu, ja sam odrastao na ulici a bogami i na livadi. Nacionalna mi pomirenja, takođe, nisu bliska: pa, nismo se mi „svađali“ zbog SNS, nego zbog fundamentalnih razlika u našim karakterima, vaspitanju, pogledima na život. A te razlike, verujte, pad SNS neće promeniti – ološ će, kao i voda, uvek naći idealan put za svoju zadnjicu.
Ima li trećeg puta? Ja mislim da ima: neka svako izražava svoje mišljenje slobodno; sudovi neka sude i ološ osuđuju po zakonu; esnafi neka kažu ko je izdao profesiju, a ko ostao profesionalac; javnost i komšiluk, na kraju, neka kažu ko se držao časno a ko nije.
A uostalom – i sad i ubuduće – vi i ja ćemo uvek birati društvo, zar ne?
