0
Izgubio sam 8. maja neki novac, neko mi ga je neosetno izbio iz džepa, tek naknadno sam shvatio šta se dogodilo, a i da sam znao u realnom vremenu - ne bi bilo vajde.
Vidite, taj novac u mom džepu suštinski je virtuelan – ne znaš da postoji, i ne boli kad ga izgubiš. Takođe, iznos varira, jer je ključar kase netransparentan u trošenju, vešt u skrivanju i mešetarenju, sklon zloupotrebama. Taj novac je kao Šredingerova mačka: istovremeno i postoji i ne postoji.
Ipak, na kraju, kad mi budu saopštili koliko sam imao, koliko sam izgubio i koliko sam, vrlo realno, dužan – neće mi biti pravo. To „na kraju“ nije danas, ali jednom mora doći.
Razmišljam, ponekad, gde sam napravio grešku pa sad moram da se nerviram zbog ovog šredingerovskog gubljenja novca. Da li sam verovao pogrešnim ljudima? Da li sam nedovoljno finansijski pismen? Ili sam potpuno nevin a novcem je neko mimo moje volje upravljao kako ne treba? Lakše bi mi bilo da konstatujem da je ovo treće, ali bojim se da i prva dva razloga igraju određenu ulogu.
Da vas ne bih dalje mučio, da otkrijem o čemu se radi: „Telekom“ je tužio „United mediu“ švajcarskom sudu i naravno izgubio u prvom stepenu. Da, nema potrebe da se šokirate – to jeste moj novac, „Telekom“ je vaše i moje preduzeće. Prečesto to zaboravljamo.
Tužba se, inače, u pravom naprednjačkom maniru, bazirala na premisi da „United media“ vodi negativnu kampanju protiv „Telekoma“ putem svojih medija. To što „Telekom“ zove kampanjom ja zovem brigom za javne finansije i gorepomenuti džep i novac koji se iz njega izvlači. To što „Telekom“ zove tužbom ja zovem zloupotrebom sredstava građana Srbije u korist održavanja naprednjačke mantre o zlom inostranom faktoru koji ruši Srbiju. Da me je direktor Lučić pitao da li se slažem da se na taj način troše moje pare rekao bih mu ne, ali nisam siguran da je to uopšte i bila njegova odluka.
Nisam siguran da direktor Lučić rukovodi „Telekomom“, jer da je tako, ne bi, valjda, donosio odluke koje direktno štete njegovoj firmi a direktno koriste vladajućoj stranci. Jedna od njih je svakako i tužba u Švajcarskoj, ali nije jedina: 600 miliona za Premijer ligu, preplaćivanje Kopernikusa, sav taj novac koji usmerava ka tabloidima…Ništa od toga preduzeću ne ide u korist, ali ima kome ide. Jedna od najvećih državnih firmi zato doživljava sudbinu, primera radi, EPS. Služi svrsi samo u onoj meri u kojoj se od nje hrani sav taj talog koji već više od deceniju živi na vašoj i mojoj grbači.
Znate li to?
Znate li da otprilike svaki treći od onih besprizornika koje gledate na Pinku, Hepiju, B92 i Prvoj živi od vašeg novca? Umete da se zgadite na njihove pojave i replike, na njihove fokus grupe, pa da prebacite program, ali ne pada vam na pamet da ih vi dotirate. Vi i ja, nemojte misliti da sebe aboliram.
A kad uđete na Fejsbuk, recimo, i tamo vidite neki od onih naslova u kojima su šok i neverica pomešani sa nasiljem i pornografijom, znate li da ste, u velikoj većini slučajeva, i to vi platili? Pa ćete onda da se zgražavate, pa da kukate „Jao, Srbijo…“, a zapravo – vaše pare, vaša zabava. Vaš će, međutim, biti i dug, kada dođe onaj dan sa početka teksta.
Mnogo smo mi, vi i ja zajedno, naivni. Malo smo i budale, moram to nerado da vam kažem. Probajmo zato i danas, zajedno, da zaboravimo na tu činjenicu. Istina boli, ne leči, a pare su ionako sa mačkom u kutiji.
