0
Minuli vikend proveo sam u ariljskom ataru, malo u varoši, malo u Radobuđi, na porodičnom imanju mog prijatelja Petra Đukića. Osnovni utisak – ništa nije onako kako sam mislio da jeste!
Tome su, nadam se da se neće naljutiti, najviše kumovali članovi Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja u Beogradu, sa kojima se družim, što na njihovim skupovima i slavljima, što preko društvenih mreža još malo pa punu deceniju. Otišavši odavno iz rodnog kraja oni su vremenom izgradili neku vanvremensku sliku, sačinjenu uglavnom od toponima i sećanja otpornih na uticaje svih društvenih promena, naročito privremenosti ovih ili onih koji u nekom trenutku misle da su nekakva vlast, nesvesni svoje kratkotrajnosti i beznačajnosti…
Zbog toga mi, uz još jedno izvinjenje, nisu bili posebno interesantni ni Crkva Svetog Ahilija, podignuta u XIII veku, ni znamenita freska Plavi anđeo, koju je pesnik Branko Miljković (1934-1961) ovekovečio stihom „Ko tebe nije video, taj ne zna Sebe“, ni četiri metra visok spomenik kralju Dragutinu (1252-1316), koji je poznati vajar Velimir Karavelić isklesao iz jednog belog kamena… Jednostavno, imao sam utisak da mi je sve to veoma poznato, jer o tome uglavnom govore i pišu moji prijatelji iz Arilja…
A i lep miholjskoletnji nedeljni dan izmamio ljude na plaže duž Rzava, pa se nekako predočio i taj važan deo njihove zajedničke nostalgije, odavno pretočene u bezbroj priča i pesama o bistroj reci i mladalačkim ludorijama, koje sam imao priliku i da slušam i da pročitam od početka druženja sa Ariljcima i prijateljima Arilja.
* * *
Zato sam, verovatno, najjači utisak poneo iz Legata Dobrila Nenadića (1940-2019), možda i zbog toga što su njegov život, profesionalno iskustvo i književno stvaralaštvo u najvećem saglasju sa sadašnjošću i budućnošću ne samo Arilja, već čitavog ovog podneblja. Iako većina njegovih romana, posebno najpoznatiji i višestruko nagrađivani „Dorotej“ (prvi put objavljen 1977. godine, preveden na sedam svetskih jezika, po kome je snimljen i istoimeni film), imaju istorijsku tematiku, što mi je takođe veoma dobro poznato iz aktivnosti mojih prijatelja „zavičajaca“, moju pažnju su mnogo više privukle priče iz gumenih čizama u kojima je Nenadić kao agronom nebrojeno puta prepešačio ariljski i susedne atare.
Baš zbog sadašnjosti i budućnosti, jer je njegov doprinos u voćarskoj proizvodnji, posebno maline koja je ekonomski preporodila veći deo Zapadne Srbije nešto o čemu će pričati i oni koji nikad nisu pročitali ni jednu jedinu njegovu knjigu. Zahvaljujući originalnoj tehnologiji prinosi maline su višestruko uvećani i time je započeta masovna proizvodnja ovog voća.
„Ariljski metod gajenja maline“, za koji su najzaslužniji Dobrilo Nenadić i njegov kolega Slave Radojević, laički objašnjeno, podrazumeva ostvarivanje četvorostruko većeg prinosa ako se uklone i prorede prvi izdanci u malinjaku, što kasnije olakšava berbu. Sve je to detaljno opisano u „Uputstvu za gajenje maline“, prvi put objavljenom 1986. godine, posle čega je usledilo ukupno pet izdanja ovog dragocenog priručnika.
Ali, kako to inače biva u zemlji Srbiji, umesto priznanja ovaj revolucionaran metod je osporavan, čak i kad su stručnjaci iz renomiranih instituta i fakulteta potvrdili da je njihov rad veoma zanačajan. Kolege iz struke nisu bile spremne da javno priznaju ovo dostignuće i da zasluge pripadnu „tamo nekoj lokalnoj zemljoradničkoj zadruzi i njihovom kadru, a tako je ostalo i do danas“, govorio je Slave Radojević.
Ako neće struka – hoće seljaci, pa tako o velikom Dobrilovom delu svedoče stotine malinjaka po padinama s obe strane Rzava i Moravice. Zanimljvo je, takođe, da su „ariljski metod“ u početku mnogo više prihvatale žene, da bi vremenom ta proizvodnja, posebno u periodu dobrog odnosa cena malina i šećera postala najvažnija privredna aktivnost i u ariljskom i u svim okolnim atarima.
* * *
Kad smo već pomenuli ulogu žena u nekim najbitnijim periodima, imao sam zadovoljstvo i čast da posle uspešnog predstavljanja knjige dr Petra Đukića „Oteto vreme“ nešto duže razgovaram sa gospođom Petkanom Nenadić, životnom saputnicom čoveka koji je „Arilje postavio na književnu, kulturnu i argrarnu mapu sveta“, kako je zapisano u zborniku „Dobrilo, život ispunjen stvaralaštvom“ (izdanje Zavičajnog društva Ariljaca i prijatelja Arilja, Beograd, 2020).
Posebno je upečitljivo njeno prisećanje na onaj period njihovog života posle objavljivanja romana „Kiša“ („Narodna knjiga, Beograd, 1979), u kome su se prepoznali neki tada važni „drugovi“, zbog čega je Dobrilo premešten na šest kilometara udaljeno radno mesto, do koga je uglavnom pešačio, koristeći i tu nevolju za susrete i razgovore sa svojim komšijama i saradnicima.
Na neki način, to da je Dobrilo Nenadić bio „jači od sudbine“ potvrdila je i vest da je baš na dan kad bi napunio 84 godine, u sredu 23. oktobra, na Sajam knjiga i izložbeni prostor „Lagune“ ipak pristigao njegov poslednji roman „Bekstvo iz raja“, koji je sačuvala od zaborava i podarila mu novi život upravo gospođa Petkana.
PROČITAJTE JOŠ:
Reč je o dragocenom omažu Dobrilovom rodnom selu Vigošte i svom narodu kojeg su u prošlom veku, baš kao i u ovom romanu, zadesila razna čuda: rat, oslobođenje, Informbiro, otkup, socijalizam i otrežnjenje, sve uz ljubav, zavist, komšijske čarke i seoske legende, jednom rečju ono što čini socijalnu dramu istorijske i političke realnosti u kojoj se narod našao u XX veku. Zato će ga mnogi doživeti kao njegov i lični i književni testament…
* * *
Imao sam, priznajem, malu tremu pred subotnji nastup pred Ariljcima, bez obzira što sam znao da će većinu publike u sali Sokolskog doma činiti rođaci, prijatelji i drugari autora. Strahovao sam da poneki „mali vernik teve dnevnika“ ili pomniji pratilac televizija za sreću i ružičastu stvarnost ne iskaže javno negodovanje mojom pričom da smo tokom kovid pandemije, a o tom vremenu se govori u knjizi profesora Đukića, srazmerno broju stanovnika, a sve zbog lažnih izbora u junu 2020. godine, imali smrtnost među najvišima u Evropi, te da je u okviru toga, opet srazrmerno njihovom broju, stradalo ubedljivo najviše zdravstvenih radnika…
Ili da neće svi razumeti vrednost mog prenošenja autentičnog narodnog stvaralaštva iz zbornika „Živi bili pa kovideli“ („Čivijaška republika“, Šabac, 2020), koje je prikupio moj prijatelj Zoran Nikolić Zozon, posebno one opaske na račun aktuelne vlasti i predsednika svega ovoga.
A onda sam u centru varoši, na početku jednog sokaka spazio natpis „Ulica Đorđa Balaševića“, što – makar bilo i nezvanično – nikad neće imati ni Beograd, a izgleda da ni njegov Novi Sad. U mestu gde postoji takva tabla, pomislih, svako iskren i dobronameran nema čega da se plaši…
* * *
Prema popisu uz 2022. u opštini Arilje živi 17.153 stanovnika, što je daleko manje od mojih predstava na osnovu susreta sa mnogobrojnim Ariljcima u Beogradu ili po društvenim mrežama. Selo Radobuđa u kome sam boravio tokom nedavne „najduže noći“ ima tek nešto više od tri stotine žitelja, ali u većini kuća su uglavnom stariji, često i po samo jedna osoba.
Imanje mojih prijatelja Đukića obuhvata petnaestak hektara, što bi u nekoj niziji vredelo čitavo bogatstvo, a ovde gotovo da nema tržišnu vrednost. Deo toga su čak dokupili da bi napravili put do kuće, koji sami održavaju i čine prohodnim kroz rastinje koje se neumitno širi… Tu je i večita borba sa travom i korovom, na šta im ode najveći deo kraćih poseta… Pa, opet, čist vazduh, netaknuta priroda, zdravo voće, staze za planinarenje, pogled sa vrha Nebeška… nekako im umanjuju sve te napore i troškove…
* * *
I za kraj, jedna brojka koja me zabolela i koja, na svoj način, povezuje ove priče o odlascima i nostalgiji. U Arilju je ove jeseni u prvi razred gimnazije, inače jedine srednje škole u opštini, upisano ukupno dvanaestoro đaka. I slovima: 12!
