Piše Ivan Mrđen: Zašto moramo čuvati prošlost

Na svoj 25. rođendan bila je uveliko po treći put trudna (mene je rodila sa manje od dvadeset, mog brata Zorana zvanog Mića sa nešto više od 21 godine), na svoj 32. rođendan izašla je iz Zabele posle pet i po godina zatvora zbog pokušaja ubistva visokog oficira Ozne (jednog skota koji ju je godinama proganjao i usput kinjio našeg oca), 15. marta 1966. krenula je za Nemačku, gde će u naredne 24 godine rintati u velikoj kurklinici u okolini Visbadena, na današnji dan 1990. otišla je u mirovinu, u maju se vratila u svoj rodni Vršac, gde je i preminula posle samo 36 dana, ne dočekavši da primi makar jednu, krvavo zarađenu penziju...

“Što ja nisam imao takvu majku…” – imam običaj da kažem kad moja supruga Mira učini nešto za naše tri ćerke iz njenog neiscrpnog repertoara pažnje, razumevanja, podrške, ali i neprećutanih primedbi, dobronamernih kritika i svih mogućih oblika duvanja u njihova jedra… Ta rečenica nema nastavak, jer teško da bih imao bolji, ispunjeniji i hvale vredan život da je veza mojih roditelja bila uspešnija i dugovečnija…

Jednostavno, taj moj uzdah je samo potvrda činjenice da kao što briga o našim potomcima ne prestaje dok smo živi, tako i odnos prema našim roditeljima ima ništa manji vek trajanja. To nije samo ono “joj, majko moja” što nam se otme kad nam je teško ili nas nešto zaboli, nije ni ono “ocu nikad nisam pevao” kako je odrasla većina mojih ispisnika, to je jednostavno naša matrica, naš genetski kod u kome, kako starimo sve više, prepoznajemo svoje roditelje u sopstvenim postupcima, stavovima, rezonima… Pa i u ogledalu…

*     *     *

“Odavno sam postao čovjek prošlosti. Ne živim u njoj. Ne živim od nje. Ne priželjkujem da se vrati. Ne plačem za njom. Samo joj svaki dan sve više pripadam…”, napisao je ovih dana moj prijatelj Zoran Kurtović.

Buran život moje majke sam godinama pokušavao da samom sebi objasnim, bez trunke želje za ulepšavanjem ili prećutkivanjem nezgodnih detalja, da bih sve to pretočio u roman “Koverat Ane Zonai” (”Prometej”, Novi Sad, 2021). Baš zato da ne bih došao u iskušenje da priču o njenih šest decenija na ovoj planeti naknadno ulepšavam prema nekoj trenutnoj potrebi ili raspoloženju.

“Živimo u tužnom vremenu ružne sadašnjice s neizvjesnom budućnošću. Jedino što možemo da mijenjamo je prošlost. Prošlost je plastelin. Svaka šuša se igra s njim…

Šuše moraju preoblikovati prošlost tako da sadašnjost dobije opravdanje za svoju surovost, za sav ovaj kriminal, pljačku, nedostatak empatije, siromaštvo, bijedu, poniženja, poremećen sistem vrijednosti. Za sve plastične sisurine koje su važnije od rada, znanja i kulture, za svadbe decenija, zadruge, parove, šešeljoide i ostale fašisoide, povampirene aveti i izobličene kreature koje egzerciraju po poligonima kontaminiranog javnog prostora”, i ovo sam morao da prepišem od kolege Kurtovića.

Nije slučajno, u to sam ubeđen, što nas je baš u vreme dok sam pisao ovaj tekst, moja prijateljica Marijana M. Rajić podsetila na stihove u kojima je Desanka Maksimović tražila pomilovanje i “za one koji ne umiru na vreme”.

“Za duševno stanje kao od pre pola veka, za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme, za one koji se prohujalog drže, koji pišu kako se pisati ne sme, za ljude koji ne umeju da idu brže…”

Sad tu negde dolazi stih “za one koji ne umiru na vreme”… To “na vreme” ne mora biti samo suviše dockan, to se, po mom skromnom mišljenju, podjednako odnosi i na one koji nas napuste prerano, ne ostavivši nam priliku da ih po nečemu pamtimo u nekom drukčijem i boljem izdanju.

*     *     *

I dok se razne “šuše” trude da što više ocrne prošlost, kako bi ova tužna i ružna sadašnjost izgledala lepše i prihvatljivije, ja ću se sve više držati prošlosti. Zoran Kurtović je i to lepo objasnio: “Da ne dozvolim da mojoj i drugoj djeci ogade život danas, unučadi sutra; da šušama otežam posao i da im ne dam da me lažu. Upropastili su sadašnjost, ukrali budućnost, prošlost im ne dam!”

Draga mama, srećan Ti 93. rođendan.