Ispovest sestre: Pre korone bio zdrav, a umro mi na rukama

Sa više od 180 hiljada obolelih od Kovida-19, ovaj grad ima više slučajeva nego bilo koja druga zemlja na svetu, ne računajući SAD, a medicinsko osoblje se iz dana u dan bori da sačuva živote. Broj izgubljenih bitki konstantno raste i uveliko je prešao 8.000.Dženifer Kol je jedna od medicinskih sestara koje su u prvim redovima borbe i svakodnevno se suočavaju sa najužasnijim prizorima. Ona je u statusu na društvenim mrežama opisala iskustvo s jednim pacijentom koje je, kako kaže, bilo drugačije od svega drugog. Ona je ovaj status u međuvremenu obrisala, ali internet pamti sve. Prenosimo ga u celosti:"Danas sam izgubila pacijenta. Nije bio prvi i, na nesreću, neće biti ni poslednji, ali bio je drugačiji. Celog života sam medicinska sestra u hitnoj, ali u Njujorku radim na intenzivnoj nezi. U ovom trenutku je cela naša bolnica intenzivna nega i svi pacijenti su pozitivni na Kovid-19. Očajnički im trebaju sestre koje će pacijentima dati lek ili ih staviti na respiratore.Za ovog čoveka sam se brinula tri noći i za mene je to bio prvi put. U Hitnoj službi retko ko ostaje duže od 12 sati. On je sveukupno tu bio dve nedelje koje su za njega bile jako teške, ali prošla noć je bila najgora. Šest sati se nisam micala od njega. Pri kraju, kad je već bio pod teškim lekovima, molila sam doktore da nazovu njegovu porodicu i kažu im da se neće izvući. Doktori su neprestano s pacijentima, svaki minut provode s njima. Sve na šta sam mogla misliti bio je glas moje mame koja mi u suzama govori: 'Ti su ljudi sad sami. Dobro se brini za njih.' Ja sam bila jedina osoba koja je tri noći provela s njim. Jako sam se borila da ga održim u životu. Lekari su uspeli da obaveste njegovu porodicu i odlučeno je da ga nećemo oživljavati kad mu srce jednom stane. Nije bilo ničega što smo mogli učiniti.Na kraju se predao. U sobi smo bili samo on, ja i još jedan pacijent na respiratoru. Vrata su bila zatvorena. Pozvala sam doktora da proglasi vreme smrti. Toliko sam želela da javim njegovoj porodici da nije bio sam. Iako oni nisu mogli da budu s njim, ja sam bila. Ugasila sam respirator i sklonila ga. Odmah su ga odneli. Radi se samo o onom prenosnom, ali nekome on znači život. Oprali smo ga i stavili njegovo telo u vreću, što je luksuz koji dobiju samo oni koji prežive Hitnu. Moj pacijent je za života bio zdrav. Gledala sam u njegovu sliku i videla nečijeg dedu, nečijeg oca, nečijeg muža. Oni nisu mogli biti uz njega i to mi je slomilo srce.Ovi pacijenti su jako krhki. To je toliko delikatna ravnoteža disanja, krvnog pritiska i funkcionisanja organa. Bilo koja mala promena dovodi ih u smrtnu opasnost. Svi su isti, nezavisno od dobi, zdravlja, financijske ili porodične situacije, svima je ista dijagnoza, ista bolest, ista samoća. Imali smo jednog koji je doživeo skidanje s respiratora. Ima 30 godina. Doživljavam ga kao našu maskotu, naš tračak nade da nisu svi ovde samo došli da umru. Znam da će mnogi preživeti, ali kad ovde radiš, ne izgleda tako. Većina medicinskog osoblja je bolesna, a mi koji smo ostali imamo maske zalepljene na licima. Mislimo da smo nepobedivi, ali uhvatim se kako gledam kolege procenjujući ko je najslabiji, znajući da ni svi mi nećemo odavde izaći živi."