4
Ova rupa u vremenu često je razlog za višak kilograma.
Creva krče, sedneš da jedeš i omažeš tanjir, ali nakon nekog vremena osetiš se neprijatno sito, kao da ćeš da pukneš.
Ispostavlja se da postoji vremenski razmak između trenutka kada pojedemo dovoljno hrane da zadovoljimo glad i trenutka kada mozak zapravo shvati da smo siti. To kašnjenje u prenosu podataka je oko 20 minuta. Ali mnogi ne znaju za to i, između ostalog, zato se goje – jednostavno pojedu više nego im treba, nisu svesni da im ne treba toliko hrane.
Ali zašto je tako i koliko tačno vremena je potrebno mozgu da registruje da smo siti?
Ta vremenska rupa je u proseku dvadesetak minuta, ali koliko će tačno biti zavisi od više faktora, recimo od vrste hrane koju jedemo i navika u ishrani, rekla je za Live Science dr Nina Nandi, gastroenterološkinja iz Teksasa i predstavnica Američkog gastroenterološkog udruženja.
Razlog je to što mozak koristi nekoliko različitih mehanizama da bi utvrdio da li smo siti, rekao je Nandi.
Naš osećaj za glad i sitosti u velikoj meri kontrolišu hormoni, posebno grelin, koji stimuliše apetit, i leptin, koji suzbija apetit. Grelin inače varira, dok nivoi leptina ostaju prilično stabilni. Pokazalo se i da dodatni hormoni, kao što su PYY i GLP-1 iz creva i insulin iz pankreasa, povećavaju osećaj sitosti nakon jela. Mozak takođe reguliše glad na osnovu informacija iz nerava koji osećaju kada se želudac rastegne, kao i signala iz receptora ukusa i mirisa, rekla je Nendi.
„Kada ovi signali zajedno pokažu da ste dovoljno pojeli, mozak smanjuje želju da jedete dalje“, rekla je.
Međutim, to kašnjenje od oko 20 minuta pokazuje da je telu potrebno vreme da prilagodi proizvodnju hormona povezanih sa glađu, a tim hormonima je potrebno više vremena nego nervnim impulsima da prenesu informacije mozgu.
Signali iz sistema za varenje putuju duž nerava brzinom munje i stižu do mozga gotovo trenutno. Hormoni, s druge strane, putuju krvotokom.
Vreme koje je telu potrebno da generiše signale sitosti i pošalje ih mozgu takođe zavisi od vrste hrane koju jedete. Hrana bogata vlaknima, poput voća, povrća i integralnih žitarica, podstiče sitost, dok hrana sa malo vlakana i prerađena hrana odlažu osećaj sitosti, rekla je Nendi.
To je zato što vlakna isključuju proizvodnju grelina, pokreću lučenje crevnih hormona koji suzbijaju apetit i vrše pritisak na receptore istezanja želuca, govore studije.
Pročitajte još:
Navike u ishrani su još jedan faktor koji utiče na sitost nakon obroka. Ako jedemo sporo, telo ima više vremena da shvati da je sito, a i ako više obraćamo pažnju na hranu i uživamo u svakom zalogaju, bolje ćemo se prilagoditi na te signale.
Ovaj koncept je poznat kao svesna ishrana, rekla je Nendi.
Temeljno žvakanje hrane takođe može povećati sitost tako što se jačaju senzorne povratne informacije u mozak.
Dakle, suština je u tome da probamo da prevarimo svoje telo tako što ćemo sporije jesti, duže žvakati hranu i eventualno pojesti 20 odsto manje od planiranog. Tako će do mozga stići informacija da smo već siti pre nego što se prejedemo, nećemo se gojiti, a i više ćemo uživati u hrani.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
