Tužno je kako danas izgleda nekad prelepi Špicerov dvorac

Špicerov dvorac se nalazi u okolini Beočina i nemoguće ga je promašiti. Na obali Dunava, na padinama Fruške gore, udaljen je od Beograda oko 90 kilometara, a do njega se najlakše dolazi auto-putem za Zagreb, preko Rume, pa kroz Nacionalni park Fruška gora. Takođe, nalazi se nedaleko od Novog Sada, pa do Beočina svakodnevno vozi prigradski autobus broj 78 koji kreće sa novosadske glavne autobuske stanice.Dvorac je podignut 1898. godine za porodicu imućnih nemačkih veleposednika koja je bila jedan od vlasnika Beočinske cementare. Projekat za njegovu izgradnju, u stilu eklektičke arhitekture, napravio je arhitekta Imre Štajndl (čije je najpoznatije delo Zgrada Parlamenta Mađarske u Budimpešti), tako da su na dvorcu primetni elementi kako starih stilova (poput romanike, gotike, renesanse i baroka), tako i tada modernog pravca, secesije.Unutrašnjost dvorca urađena je u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najvredniji deo unutrašnjosti ove građevine predstavlja centralni hol. U isto doba kada je napravljen dvorac, oko njega je podignut i veliki park.

Porodica Špicer je pred početak Drugog svetskog rata napustila Beočin, a tokom njega je dvorac korišćen kao zgrada nemačke vojne komande, da bi posle njegovog okončanja objekat nacionalizovan. U njemu su nakon toga bili smešteni gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i na kraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem.

Nakon privatizacije preduzeća Podunavlje u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je, nažalost, započelo njegovo naglo propadanje. Naš poznati pesnik Mika Antić je koristio deo dvorca kao svoj slikarski atelje. Njegov čest gost bio je Pero Zubac.Danas, međutim, više liči na ruglo, nego na neki velelepni zamak iz bajke, slikarski atelje ili tako nešto. Dok su se ranije prolaznici divili prizoru, danas može da se vidi da je sa njega odneto sve što je moglo da se odnese. Nema vrata, nema prozore, ukrasi su poskidani, a fasada išarana. Dvorac je jednostavno napušten i ostavljen zaboravu.

Unutrašnjost zamka je nekada bila posebno lepa.Čak i sada, svuda dominiraju jake i drečave boje, a posebno se izdvaja kamin u glavnom holu koji je napravljen od žolnai keramike. Vide se naznake drvenih ukrasa koji su stajali na zidovima, ali su i njih vremenom poskidali i verovatno, iskoristili za ogrev.Na spratu je situacija ista. Jedino je ostalo očuvano jedno kupatilo sa kadom. Postoji i veliki balkon na koji može da se izađe, a vitraži na prozorima koji su bili napravljeni od raznobojnog stakla su sada polupani. Jedino još vetar fijuče.

Iako je 1997. godine proglašen spomenikom kulture, to ga nije spasilo od propadanja.Zbog svog karakterističnog izgleda, u dvorcu je snimano i nekoliko filmova: "Crna mačka, beli mačor“, "Doručak sa đavolom“, a ovde je i Klint Istvud našao idelno mesto za snimanje nekoliko scena svog filma "Ratnici“. Za ljubitelje popularne kulture, ili u Srbiji, estrade, pevačica Ana Nikolić i Stefan Đurić Rasta svojevremeno su ovde snimili i spot za numeru "Slučajnost".Menadžerka dvorca Spomenka svojevremeno je za domaće medije govorila o tome da su mnogobrojne filmske ekipe dolazile da snimaju unutar zamka, ali da su za sobom ostavljali krš i lom. Ispričala je još da je Kusturica navodno nudio određenu sumu opštini da ga otkupi, ali mu taj zahtev nije bio odobren, a sada ga nude na korišćenje bez naknade, samo da ga neko uredi i renovira.

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram