Trebinje - reggae stejdž za penzionere

Piše: Snežana Miletić, novinarka iz Novog SadaGrad u Hercegovini, ekstremno opijajuće sunčan leti, blistavo ledenog neba zimi, kad zaduva severac – otpadaju uši...Grad u kojem uvek i u januaru ima bar pet - šest baš prolećnih dana. Onako, čak za kratki rukav ako si malo ručao i rakije.Grad, rodni, Jovana Dučića, pesnika koji je mukotrpnim ljubavničkim poduhvatima zaradio ogromnu vilu u srcu Budimpešte, na velelepnom Trgu heroja. U njoj je i danas Ambasada Srbije. Da se takvogpoduhvata latila neka žena, jamačno ne bi, kao on, bila sahranjena ni u jednoj crkvi... Lepoj mađarskoj grofici skoro nigde se ne pominje ime, baš kao ni Hasanaginici...Grad Crkvine, brdašca na kojem je sagrađena crkva u kojoj je sahranjen Dučić. Na ovom brdu, u doba jednog detinjstva, išlo se na izlet do velikih kamenih slova koja su ispisivala T I T O. Sa Crkvine pogled puca na sve strane, i danju i noću. Raširiš ruke i zagrliš grad. Vantelesno iskustvo...

Grad u kojem su sahranjeni još neki dragi ljudi. Olovka ih ispisuje srcem...Grad – rodni, Nebojše Glogovca. To treba ponavljati i ne samo zbog majke klinca iz elitne vračarske osnovne škole koja je dete poreklom iz Trebinja nazvala “bosanskim govnom”...Grad o kojem je pisao i slikao ga i Momo Kapor... Njegovi su poreklom iz Mirulovića nadomak Trebinja... Iz istog plemena su i Kapori, jedan iz te loze je glumac u Beogradu, Milorad. Njegovo ime je na špici jednog “Džejmsa Bonda”, onog sa Havijerom Bardemom i Danijelom Krejgom.Grad u koji se zaljubila i Monika Beluči, nestvarno lepa žena. Kad je vidiš - nije ti dobro koliko je lepa... Celo jedno leto, kad se u helikopteru nije vozila do mesta snimanja Kusturičinog filma, sedela na pijaci u Trebinju. U Dubrovnik skoknula samo da kupi haljinu Mihala Negrina.Grad još nekih koji su se tu rodili ili su poreklom iz njega: odbojkaške braće Grbić – Vanje i Nikole, košarkaša Danilovića i Bodiroge, mlade plivačke zvezde Ivane Ninković i glumice Nataše, iz one odlične Jeftovićeve klase...Grad iz čije okoline potiču i košarkaška braća Petrović, Aleksandar i Dražen, njihov otac, iz sela Zagora nadomak Trebinja, oženio je Biserku iz Splita...Grad - đavolak Google svašta još otkrije - i košarkaša Vlade Radmanovića i Milenka Savovića, i čuvenog Žike Kaskadera. Ali i rodni grad Bebe Selimović, pevala žena sevdalinke, pesme što raskopčavaju dušu, glasom mila i čupala srca... Grad, bar malo, Ruđera Boškovića, rođen u Orahovom Dolu kod Trebinja. Tvrdi narečeni Google.

Grad Feđe Isovića, kreatora lika Izeta Fazlinovića iz, diljem eksju transverzale, kultne serije “Lud, zbunjen, normalan”, iz novijeg balkanskog TV ciklusa.Grad jednog sasvim realnog Fazlinovića, Nedžada, najdivnijeg nastavnika na svetu. Učio decu da crtaju i da budu ljudi. Dobri. Sultanija, živ bio sto godina bar!Grad još jednog izuzetnog profesora, Jovanke Kukurić - None, generacije i generacije učila je kako da čitaju knjige, kako da razumeju ono što piše, kako visoko da podignu Windows u svojoj glavi, pre nego što je iko od nas čuo za dotični... Bio je to grad koji je nekada imao gimnaziju posle koje si komotno mogao drito na Sorbonu.Grad u kojem je rastao Tuzlak Namik Kabil, scenarista filma “Kod amidže Idriza” i pisac izuzetnih romana “Amarkord” i “Isijavanje” – kod nas, nažalost, još neotkriven. U jednom od njih precizno je primetio da je vrhunac emotivnosti jednog Hercegovca prema drugom Hercegovcu rečenica: “Đe si, bolan, neću sovat?! Kada bi se to prevodilo na jezik koji se govori u Kaliforniji, gde je Kabil kao izbeglica taksirao i završio filmske studije, to bi moglo da zvuči kao rečenica iz nekog Kaurismakijevog filma “Where are You sick, I don't wanna swear!”Grad u kojem su se nekada majke, uostalom kao i sve eksjugoslovenske mame, molile samo da im sin ne zapadne vojske u susednoj bilećkoj kasarni...Grad u kojem se nije rodio Miloš Trebinjac. Roda je u njegovom slučaju sletela u Bajinu Baštu.Grad još nekih čija imena nije pristojno pominjati, za utehu, rođeni su na, bar sat vremena od Trebinja...

Grad u kojem su istovetnom turističkom tablom obeleženi Arslanagića most iz 1573. godine i Anđelkina kapija iz TV serije od pre koju godinu... Ova potonja uknjižila je više fotografija i poseta nego remek delo Mehmed paše Sokolovića. Isti most tokom poslednjeg rata neko mudar preimenovao je u Perovića most, da se neki ne bi dosetili da naprave “još stariji”...Grad sunca, i istoimenog akva parka. Svetskog. U istom danu sretneš sportsku facu broj jedan - Vanju Grbića, crnogorskog frajera broj jedan među glumcima Branimira Popovića i regionalnu TV facu broj jedan - Tarika Filipovića. Novak Đoković je tih dana bio opravdano odsutan – “ubijao je” na nekom od svetskih terena. Bonus: Grad sunca ima takve spasioce da ti dođe da se bar malo udaviš.Grad u kojem se u svakoj kafi uživa kao da je poslednja. Dugo i natenane. Prvu kafu treba piti u “Hedoniji”, tik uz Trebišnjicu, dok još sunce čkilji iza Leotara. Drugu kafu, najbolje popodne, guštati u “Botanik” kafeu. Kao da si u nekom berlinskom brendiranom fensi plejsu. Treću kafu treba piti na kaskadama na Crkvini, najbolje donjim, tu čekati da se sunce stopi sa izmaglicom, u noći koja najavljuje simfoniju, mirisom borovine, omamljenih zrikavaca...Grad u kojem, ako imaš dobrog domaćina, pa ti pokaže gde, to isto sunce treba ispraćati na Trebišnjici, pored gvozdenog kola što duž trebinjskog polja nosi vodu... Ti dolapi, mesta su za retke duše što žude za parčetom istinske zemaljske lepote...

Grad sa pijacom na kojoj sretneš Miljenka Jergovića kako kupuje sir iz kozje mešine, i ne veruješ koliko pisac nekih tvojih omiljenih knjiga ima živaca da se nadgornjava sa visprenim seoskim tergovcima... Tu kupuješ i najfiniji duvan, iz Popovog polja... Miriše mu duša, priznaješ, iako nisi pušač... Nizati duvan neprocenjivo je iskustvo - ako ne moraš, ali ako moraš - kičma ode dok si rekao “kvrc”...Grad u kojem na toj istoj pijaci, ali uveče, grupa klinaca igra fudbal. Mesi čoveče, drž' se, jer lupaju srca u junaka...Grad u kojem se piju dobra vina, velikih vinara i malih manufaktura, koji se reklamiraju na sve strane i koji se ne reklamiraju nigde. Jedan potonji, Bokić, pravi vino koje brusi misli i travaricu koji bistri um...Grad pelina i smilja, smokava i grožđa, i raštana, kupusa zelenog, selebriti kupusa na jugu, u istom rangu sa futoškim na severu. Razlika je, dakle, u boji. Nekada sirotinjsko jelo, danas je specijalitet lokalne kuhinje. Neki ga vole “pod ulje”, drugi na suva rebra. Treći misle, ipak nisam gladan.Grad u kojem su crkve nikle gotovo na svakom brdu, na jednom je u crkvu pretvorena bivša diskoteka, u njoj su se oko šipke nekoć vrtele i “Modelsice”...

Grad nekada najveće ponornice, tako su nas učili, šta je u međuvremenu bilo - duga je to priča... Uglavnom, reke Trebišnjice u kojoj ti usred avgusta, na 40 u hladu, ako si ludo hrabar ili potpuno neinformisan pa uskočiš, garantovano otpadaju jajnici il' bubrezi...Grad u čijoj je sabornoj crkvi velelepi stari iskonostas maknut da bi se postavio blistaviji i “još stariji”.Grad u kojem vladike igraju fudbal, jedan je svojevremeno driblao u mantiji, pa je zaradio kragnu oko vrata. Njegov naslednik igrao je znatno bolje, zato je draftovan u Bundes ligu.Grad u kojem se sudaraju kontinentalna i mediteranska klima. U kojem kiše liju kao čuvene mostarske a gromovi pucaju kao srca ljubavnika koji se zauvek rastaju...Grad u kojem se nekada najpravilnije govorio srpski jezik, šta je u međuvremenu bilo, duga je to priča...Grad blizu Dubrovnika, a ništa se od njega mudrosti naučio nije... Ti koji ništa ne bi da nauče misle da je Dubrovnik malo letovalište pored Trebinja.Grad čiju je razliku u odnosu na Dubrovnik najbolje opisala jedna baba: “Sinko, kad smo ono nekad išli na pijacu u Dubrovnik, govorili smo - odosmo u grad, a kad smo išli u Trebinje, govorili smo - odosmo u Trebinje.”... Danas bi baba, da je živa, drugu pesmu pevala...

Grad iz kojeg se do Dubrovnika stiže za 35 minuta, do Herceg Novog za sat, do Mostara za sat i po. Dobro, sve može i brže, i sporije...Grad u kojem se pozdravlja sa: “Šta ima, care?”, a odgovara: “A, evo...”.Grad u kojem zvezde treba gledati usred polja, sa krova automobila, eyes wide shut, pod uslovom da si bio pametan i poveo još nekog... Tad, iako si udvoje, nema razloga da se govori. Govore ruke dok ispisuju geografiju po telu.Grad u kojem se nekoliko leta unazad slobodna soba ne može naći ni pod tačkom razno.Grad satkan od kamenja u kojem su neki pokušavali da, svašta baš, ukradu kamen-dva...Grad visokih frajera, iz kojeg su nekada delegirani najuspešniji jadranski galebari. De gustibus non disputabant.Grad u koji Dubrovačani i danas još uvek krišom dolaze.Grad u kojem treba jesti ćevape kod Mura, čovek je spor kao noć u Rusiji ali ćevapi su dostižni, provereno.Grad, maltene, bez fabrika.Grad u kojem neki preživljavaju berući višnje i grožđe, žanjući lavandu i smilje...

Grad u čijem sekend hendu za svoje skupe butige kupuju dubrovačke sinjorine i gospoje.Grad iz kojeg i danas u Dubrovnik ide mladež da bi kod bogate vlastele čistila i tako zaradila koji dinar...Grad u kojem se s mosta ne skače iz depresije, nego zabave.Grad sa Starim gradom u kojem gotovo da više nema ništa staro, osim pokojeg starog prolaznika koji se sa svojim starim mislima gega novim popločanim stazama...Grad u kojem fale glave na bistama narodnih heroja, onih zahvaljujući kojima danas tako neobzirno i nezahvalno kusamo slobodu. Jedna od njih, Dragica Pravica, učili smo, imala je zastrašujuću sudbinu.Kad jednom petnaestogodišnjaku saopštiš kako je mučena, zauvek će postati levičar i ganjati krive Drine... A Drine ko Drine... Nikako da shvate da ponekad treba da porinu, baš kao nekad Trebišnjica...Grad u koji se svojevremno, usled rata, a na putu do Beograda, preselila i vlasnica možda jednog od najboljih novijih gastro brendova u Beogradu - “Ferdinand knedla”. Kad ih vidiš - knedle, nije ti dobro jer znaš da ne umeš stati...Grad 16 platana, ispod kojih trebinjski gosti najradije piju kafu. Kada pitate Trebinjca koliko je platana, spremno će ispaliti: “Ma ko ih je brojao, care?!”

Grad u kojem bi šačica rokera, predvođena Darkom, rado videla “Hladno pivo”! Mile, čoveče, ti si na potezu!Grad u kojem đaci devetih razreda razbijaju matematiku.Grad na čijem je obodu manastir Tvrdoš. Sesti ispod manastira i gledati Trebišnjicu. Duuuugo... Totalni reset i defragmentacija mozga...Grad najboljeg pršuta, ma kakav onaj čuveni “njeguški. Kad ga uredi stari, ovom zanatu vičan domaćin, ogrne solju, utegne, namesti, pršut priča sve jezike...Grad blizu kojeg je Vjetrenica, ko nije učio, neka ogugla po Googlu.Grad nadomak koga je izletište Lastva, ludilo od zelene boje, drveća i vode... Fali samo Dejvid Geta da kroz ovu lepotu provoza dušu...Grad Srđana Aleksića, mladića koji je bio hrabar kad niko nije imao petlju da bude čovek, viteza našeg vremena koji, u svom rodnom gradu, i dalje nema ulicu. Ne uklapa se valjda u veliku politiku. A ni mi, mali, nismo bolji. Ništa od njega naučili nismo.Grad na koga je, kažu meštani, velika politika bacila oko... Duga je to priča... Možda se zato nadomak njega već više od 20 godina gradi aerodrom. Za sada virtuelan.Grad krcat turistima koji su krenuli ka moru, pa zastali ovde, kupili stan, i ne mrdaju dalje... Ima i stranaca-meštana, neki od njih bili su u vojnoj ili civilnoj misiji raznih kforova, sforova i drugih fora... Potpuno odlepili za gradom...Grad svakodnevnih malih junaka i velikih političkih kukavica i neznalica. Grad ljubaznih i pristojnih ljudi, ima, naravno, i onih drugih...P.S. Kad pođeš iz Trebinja – a jednom ipak moraš krenuti i kući - treba saviti nekoliko grančica smilja i pelina u neku teglu i otvoriti ih kada ti na severnom minusu zagusti za jugom. Pomaže, provereno... Do narednog leta...***Bonus video: Domaćinske Priče: Putopis Trebinje

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=domainskeprieputopistrebinjeravno21112021-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2722080"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram