1
Njih često obične šetnje odvedu u nezaboravnu avanturu po planinama u Srbiji.
Mira i Ivan su profesori koje je spojila ljubav prema planinarenju i putovanjima. Njihova zajednička avantura je počela pre par godina, Ivan voli da piše o putovanjima, dok se Mira profesionalno bavi izučavanjem putopisa.
Dok radnu nedelju provode u učionici ili za računarom, Mira je profesor hispanskih književnosti na FILUM-u u Kragujevcu, a Ivan predaje engleski jezik u jednoj srednjoj školi Kraljevu, jedva čekaju vikend da pobegnu nekuda u prirodu. Najčešće planinare sami, a kada nemaju konkretnu ideju gde bi otišli, uvek se opredele za Stolove.
„Volimo da napravimo piknik na nekoj od reka na Goču. A volimo i da posetimo stara, ponekad napuštena sela po obroncima planina i pokušamo da upoznamo ili bar zamislimo njihovu priču“, rekli su u razgovoru za portal Nova.rs Mira i Ivan.
Kroz putovanja i planinarenja shvatili su koliko je naša zemlja lepa, pa su odlučili da nas upoznaju sa nekim manje poznatim, ali veoma lepim i neobičnim mestima.
„Često se ne zna kuda će nas naše ‘šetnje’ odvesti. Krenemo u laganu šetnju, ali prelepi pejzaži koji se otvaraju pred nama odvedu nas sve dalje i dalje u neplaniranu avanturu“, kažu nam Mira i Ivan.
„Vratnjanske prerasti, u narodu poznate i kao Vratnjanske kapije, jedan su od najlepših ukrasa istočne Srbije. Ove kamene ‘mostove’ formirala je reka Vratna probijajući svoj tok ka Dunavu. Prve dve prerasti nalaze se na početku kanjona i lako su dostupne za većinu posetilaca, dok je treća skrivena duboko u kanjonu i dolazak do nje predstavlja pravu avanturu. Nakon prolaska kroz prve dve kapije možete se popeti i na vidikovac sa kojeg se pruža divan pogled na okolinu i manastir Vratnu, koji se nalazi na ulazu u kanjon“, priča nam Ivan.
„Skrivena duboko u šumama planine Radočelo, Košaninova jezera su do nedavno bila uglavnom poznata samo žiteljima okolnih sela, dok ih poslednjih godina sve više pohode i planinari i ljubitelji prirode kako bi uživali u njihovoj nesvakidašnjoj lepoti. A šta to čini ova jezera tako nestvarno lepim? Veliko Košaninovo jezero je obraslo jednom vrstom trave (metlasta oštrica) koja formira ogromne busenove, koji vire iz plitke vode. Na nekima od njih kao poluparaziti rastu stabla breze i smrče, što celom krajoliku daje veoma neobičan, a ponekad i sablastan izgled. Još jedna neobična prirodna pojava vezana za oba jezera je da se nivo vode u njima povećava za vreme suše, a da opada u kišnim i vlažnim periodima“, kaže nam Ivan.
Pročitajte još:
„Ukoliko želite da upoznate jedan malo drugačiji Kopaonik, udaljen i zaklonjen od gužve i vreve u njegovom centru, onda obavezno posetite prirodni rezervat Kozje stene, koji se nalazi u zapadnom delu planine. A zašto baš Kozje stene? Između ostalog, zato što ćete imati priliku da prođete pored uzgajališta evropskog jelena, popnete se na Kukavicu, jedan od najlepših vrhova Kopaonika, možda ugledate i kopaoničku ljubičicu, koja raste samo na tom području, a kao vrhunac moći ćete da uživate i u pogledu sa Kozjih stena, visokog stenovitog grebena koji se strmo uzdiže iznad kanjona Samokovske reke. Odatle ćete moći da svedočite i izuzetnom graditeljskom poduhvatu zvanom Mijatovića jaz, kanalu za vodu dugom 18 km, koji je između dva svetska rata svojim rukama i uz pomoć svojih meštana izgradio jedan običan srpski seljak, koji se zvao Dragoljub Mijatović, u nameri da sprovede vodu sa Kadijevca do svog sela Žutice ispod Kopaonika“, priča nam Ivan.
„Na desetak kilometara od manastira Studenica, na obroncima planine Čemerno, prilepljena kao lastavičje gnezdo uz okomite stene, samuje i tihuje isposnica Svetog Save. Na putu do nje ćete uživati u šetnji kroz visoku, gustu šumu i vrtoglavim pogledima na kanjon reke Studenice sa nekoliko stenovitih vidikovaca koji se nalaze pored staze, a kada stignete do isposnice shvatićete zašto je Sveti Sava izabrao baš ovo mesto da provede svoje isposničke dane pišući Studenički tipik i Žitije Svetog Simeona“, priča nam Ivan.
„Do pre nekoliko stotina godina, nepreglednim travnatim prostranstvima srednje i istočne Evrope gospodarila su krda evropskog bizona, koga su naši preci, stari Sloveni, koji su u to vreme delili životno stanište sa njim, nazivali zubr. Bizoni su u nekom trenutku bili gotovo istrebljeni, ali je njihovo ime ostalo u nazivu jedne prelepe reke koja krasi planinu Goliju. Miris guste četinarske šume, žubor vode dok se stropoštava preko stena niz vodopade, i ukus divljihjagoda i malina koje dozrevaju sredinom leta, toliko će opiti sva vaša čula da ćete u nekom trenutku zanosa pomisliti da tako mora da izgleda raj“, kaže nam Ivan.
BONUS VIDEO: „Na skriveno te vodim mesto“: Serijal putovanja TV Nova kroz Srbiju i istraživanja tajnovitih mesta otvara planina Cer
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
