4 psihoterapeutkinje koje pružaju pomoć srpskim studentima i roditeljima: Jedna stvar im je najteža, a to ljudi ne vide

U poslednja tri meseca Srbija se potpuno promenila. Jedan tragičan događaj, pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu kada je poginulo 15 ljudi i dvoje teško povređeno, pokrenuo je korenite promene. U želji da se ništa više slično ne ponovi i da se sistem popravi, studenti su stupili u blokade i proteste i pokrenuli talas promena u Srbiji.

Dok ti mladi odlučni ljudi marširaju našom zemljom sa ranama na nogama, a narod ih dočekuje kao oslobodioce i iznosi sve što ima da se okrepe, svi plačemo. A kako je njima? Kako oni proživljavaju sve to što se dešava i njima i nama, koliko im je teško, jesu li ponosni i da li su uopšte svesni da pišu istoriju, ali i kako njihovi roditelji podnose sve to i koliko je njima sada važna podrška mame i tate?

To za Nova.rs otkrivaju Andrea, Aleksandra, Ljubica i Maja, četiri psihoterapeutkinje iz udruženja ROOT koje pružaju psihoterapijsku podršku studentima i njihovim roditeljima.

“Situacija u kojoj su se studenti našli nije samo društvena ili politička – ona je duboko lična, emotivna i psihološki izazovna. U danima dok se društvo organizovalo u pružanju podrške studentima, retko se postavljalo pitanje – kako su njihovi roditelji?”, priča Maja Marić, porodična psihoterapeutkinja.

Kako kaže, tu su roditelji nesumnjivo pod najvećim pritiskom. Oni nisu samo pasivni posmatrači već i ljudi koji su se preko noći našli u ulozi onih koji balansiraju između podrške i straha, između sopstvenih uverenja i izbora svoje dece.

„Mnogi od njih ne dele isti svetonazor sa svojom decom, neki su rastrzani između ponosa i brige, a neki osećaju da su pred izborom ili–ili: ili stati uz svoje dete i suočiti se sa sopstvenim strahovima, ili ga pokušati odvratiti od onoga što smatraju rizičnim putem.“

Napadi na studente - bol koji nadilazi svaku raspravu

Mladi su preuzeli aktivnu ulogu, ali roditelji su ostali s pitanjem: kako biti podrška, a da ne potisnem svoj strah? Kako razgovarati s detetom koje prvi put donosi odluke koje su veće od porodične dinamike? I šta ako ono što sada radi menja odnos koji smo gradili godinama?

„Ovi procesi nisu laki – puni su tenzija, preispitivanja i emotivnog opterećenja. Upravo zato smo prepoznali potrebu da roditeljima pružimo prostor u kom mogu istražiti ove dileme, izraziti svoje emocije bez osude i pronaći način da, i u neslaganju, ostanu uz svoje dete na način koji ih ne udaljava, već gradi poverenje jer podrška ne znači uvek slaganje, ali znači postojanje – i to je ono što svakom roditelju i detetu sada treba“, objašnjava Maja Marić.

U svemu tome najteži su napadi na studente.

“Napadi na studente i scene u kojima su gaženi automobilom bili su trenuci u kojima se ta patnja jasno videla, ogoljena od konteksta, politike i ideologija. Bez obzira na to kako ko razume ovaj period, ako se samo na trenutak izmestimo iz sopstvenih uverenja, ostaje činjenica – roditelji su na ekranima gledali kako automobil prelazi preko njihovog deteta. To je bol koji nadilazi svaku raspravu. To je slika koja u svakom roditelju budi strah, nemoć i osećaj potpunog gubitka kontrole”, dodaje Andrea Marinac, sistemska porodična psihoterapeutkinja.

U tom trenutku njihov fokus nije na političkom narativu, već na ljudskoj dimenziji – kako neko može da nastavi dalje nakon što je video sopstveno dete u takvoj situaciji? Kako podržati roditelje koji sada žive sa slikama svoje povređene dece na svim ekranima? Kako pomoći studentima da procesuiraju ono što su doživeli, a da ne ostanu zaglavljeni u traumi?

“Ovakvi događaji ostavljaju dugotrajne posledice, ne samo na one koji su direktno pogođeni već i na širu zajednicu. Kao terapeuti, znamo da traume nisu samo ono što se dogodi u trenutku – one su i sve ono što dolazi posle, sve tišine, svi neispričani razgovori, svi strahovi koji se ne izgovore naglas. Zato smo ovde – da bismo pomogli da se taj bol prepozna, razume i da mu se da mesto koje ne uništava, već omogućava nastavak dalje”, objašnjava Andrea Marinac.

Studenti ne vide sebe kao heroje već samo kao mlade ljude koji rade ono što je ispravno

Naše sagovornice pričaju i šta su do sada uvidele iz razgovora sa studentima – koliko su oni mentalno jaki; iz kog ugla gledaju na sve ovo, budući da smo do sada zaključili da stvarnost percepiraju drugačije od nas, tj. razne izazove rešavaju efikasnije, kao i da li su svesni da su deo istorije i da će se o njima verovatno pisati u udžbenicima. I ima li uopšte kod njih sujete, ega...

“Kada govorimo o studentskim buntovima, često im se nameće narativ da stvaraju istoriju, ali oni to ne doživljavaju na taj način. Ne vide sebe kao heroje ili istorijske ličnosti, već kao mlade ljude koji jednostavno rade ono što osećaju da je ispravno. Za njih ovo nije grandiozni čin koji će ući u udžbenike, već realnost u kojoj žive i bore se za promene koje smatraju nužnima”, zaključuje Ljubica Tasić Kennedy, porodična psihoteraputkinja.

Studentski pokreti kroz istoriju pokazuju da ih ne pokreće individualna ambicija, već kolektivna odgovornost. Retko se susrećemo sa sujetom ili potrebom za isticanjem pojedinaca – ego ustupa mesto zajedničkom cilju. Iako ih društvo često gura u ulogu nosilaca promena, njihova snaga ne dolazi iz tog spoljašnjeg koncepta, već iz međusobne podrške i osećaja zajedništva.

Studenti su mentalno izuzetno otporni i brzo osmišljavaju strategije

“Mentalno su izuzetno otporni, ali ne zato što ih ništa ne dotiče – već zato što razumeju da promene ne dolaze lako i da iscrpljenost, strah i neizvesnost nisu znak slabosti, već deo procesa. Odrasli u vremenu stalnih promena i globalne povezanosti, razvili su sposobnost brzog prilagođavanja i pronalaženja rešenja u nepredvidivim situacijama. Njihova percepcija stvarnosti je drugačija od starijih generacija upravo zato što ne čekaju spoljašnje autoritete da im kažu šta da rade – sami osmišljavaju strategije, sami organizuju podršku i sami postavljaju temelje vrednosti koje žele da slede”, dodaje Ljubica Tasić Kennedy.

Studentski buntovi su često trenuci u kojima mladi prvi put jasno definišu svoje vrednosti, granice i kapacitete za borbu. Iako možda ne razmišljaju o tome sada, ono što proživljavaju nije samo društvena promena – to je i njihova lična transformacija.

A kako na njih privatno i pojedinačno utiču strašne scene prebijanja i gaženja kolega?

Naše sagovornice kažu da je iz perspektive brige za mentalno zdravlje važno razumeti da mladi koji su direktno ili indirektno svedočili scenama prebijanja i gaženja svojih kolega trenutno funkcionišu u stanju visoke mobilizacije – emotivne, mentalne i fizičke. U takvim situacijama fokus je na preživljavanju i nastavku delovanja, što može značiti da njihov um trenutno potiskuje puni emocionalni intenzitet onoga što su videli i doživeli.

„Kod osoba koje prolaze kroz intenzivne krizne situacije često vidimo da ih akutni šok može privremeno učiniti otpornima na osećaj straha i bola. U kolektivnim pokretima prisutnost zajednice i osećaj pripadnosti mogu pružiti privremeni oklop koji ih štiti od dublje emotivne prerade. Ali to ne znači da su imuni na posledice – naprotiv, one se najčešće javljaju kasnije, kada se situacija smiri i kada ostanu sami sa svojim mislima i telom koje pamti ono što su prošli.“

Roditelji i bliske osobe često primećuju promene u ponašanju tek kasnije – ponekad u vidu povlačenja, nesanice, izbegavanja razgovora o događajima, pa čak i fizičkih simptoma poput glavobolja, problema sa varenjem i hroničnog umora.

Ovi mladi su pokazali neverovatnu hrabrost i izdržljivost, ali biće im potrebna podrška

„Najvažnije je da prepoznamo da traume ne nestaju same od sebe. Ovi mladi su pokazali neverovatnu hrabrost i izdržljivost, ali je ključno da im društvo omogući siguran prostor za obradu onoga što su prošli. Nakon što se bura slegne, biće im potrebna podrška – ne samo u obliku reči već i kroz razumevanje da ono što sada osećaju nije slabost nego očekivana reakcija na izuzetno stresne okolnosti. Kao terapeuti, znamo da rana intervencija može značajno smanjiti dugoročne posledice traume. Zato je važno već sada raditi na tome da mladi ne ostanu sami sa svojim iskustvom, već da znaju da postoji prostor gde mogu govoriti, gde mogu biti saslušani i gde njihova osećanja neće biti minimalizovana, već validirana i podržana.“

A o kojim to aspektima ovih blokada mi koji smo "spolja" i ne razmišljamo, a predstavljaju veliki deo studentskog života na blokiranim fakultetima?

“Kada govorimo o blokadama fakulteta, često se fokusiramo na njihove političke, društvene i simboličke aspekte, ali ređe razmišljamo o tome kako one utiču na svakodnevni život studenata i njihovih porodica. Iz perspektive porodičnih terapeuta, blokade nisu samo čin protesta – one su i radikalna promena studentskog načina života koja zahteva psihološko prilagođavanje i nosi niz emocionalnih i međuljudskih izazova”, kaže Maja Marić.

Prva stvar koja se često ne uzima u obzir jeste gubitak strukture i rutine. Fakultet, osim što je obrazovna institucija, za studente predstavlja i prostor sigurnosti, dnevne predvidljivosti i društvenog života. Kada se blokada dogodi, studenti koji učestvuju više nisu u klasičnom studentskom ritmu – rasporedi predavanja prestaju da važe, budućnost ispitnih rokova postaje neizvesna, a dani postaju ispunjeni organizacijom, sastancima, neprekidnim diskusijama i brigom o sledećim koracima.

„Još jedan značajan aspekt jeste međuljudska dinamika unutar blokade. Studenti sada više vremena provode zajedno u zatvorenom prostoru, često u intenzivnim raspravama, pod stresom i iscrpljenošću. Ovakve situacije mogu učvrstiti osećaj zajedništva, ali mogu i povećati međusobne tenzije, nesuglasice i emocionalnu preopterećenost. Nije lako danima deliti isti prostor sa drugim ljudima sa kojima to nismo ranije radili, a istovremeno donositi odluke koje imaju realne posledice.“

Roditelji su ponosni, ali osećaju nemoć jer ne mogu da zaštite svoju decu

Iz porodične perspektive, blokade donose novu vrstu neizvesnosti u domove studenata.

„Roditelji koji nisu fizički prisutni u blokiranim fakultetima često nemaju uvid u realnu situaciju – oslanjaju se na medije, povremene poruke dece i sopstvene strahove. Mnogi roditelji osećaju nemoć jer ne mogu zaštititi svoju decu, dok su istovremeno ponosni na njihovu hrabrost. S druge strane, postoje i oni koji ne razumeju ili ne podržavaju odluku svoje dece, što može dovesti do ozbiljnih porodičnih konflikata”, dodaje Aleksandra Miladinović.

Emocionalna iscrpljenost

Emocionalna iscrpljenost je još jedan aspekt koji se ne vidi spolja.

„Dani provedeni u blokadi nisu samo fizički zahtevni već i psihološki naporni. Mladi ljudi se suočavaju sa stalnim stresom, neizvesnošću i brigom za sopstvenu sigurnost, što može dovesti do osećaja anksioznosti, umora i emocionalnog preopterećenja.

„Ono što često ostane neprimetno jeste uticaj blokade na studentski identitet i njihovu percepciju budućnosti. Ovi događaji oblikuju njihov osećaj sopstvene vrednosti, lične odgovornosti i sposobnosti da utiču na svet oko sebe. Za neke ovo je iskustvo koje će ih osnažiti i dati im dublji osećaj svrhe, dok će za druge ostaviti osećaj gorčine, besa ili razočaranja.“

Kad su u pitanju roditelji, naše sagovornice navode šta su njihovi najveći strahovi.

„Roditelji studenata u blokadi suočavaju se sa složenim emocijama, od ponosa do intenzivne zabrinutosti. Njihovi najveći strahovi često su vezani za sigurnost njihove dece, neizvesnost situacije i osećaj nemoći jer ne mogu direktno uticati na ono što se dešava“, kaže Ljubuca Tasić Kennedy.

Jedan od najčešćih strahova jeste fizička bezbednost. Roditelji prate vesti, gledaju snimke sukoba i pitaju se da li je njihovo dete sledeće. Neki od njih neprekidno proveravaju poruke i pozive, tražeći potvrdu da je sve u redu, dok drugi osećaju frustraciju jer njihova deca često umanjuju ozbiljnost situacije kako bi ih zaštitila.

„Drugi značajan strah odnosi se na akademsku budućnost studenata. Roditelji se pitaju da li će njihova deca izgubiti ispitne rokove, da li će blokada uticati na završetak studija i kako će sve ovo odjeknuti u njihovim profesionalnim putevima. Oni koji su uložili mnogo vremena i resursa u obrazovanje svoje dece osećaju nesigurnost jer ne znaju kako će fakulteti i institucije reagovati na ovu situaciju.“

Postoje i roditelji koji ne dele uverenja svoje dece i nalaze se u unutrašnjem konfliktu – žele da ih podrže, ali se istovremeno ne slažu sa njihovim odlukama. Oni se često osećaju izolovano jer balansiraju između sopstvenih strahova i poštovanja autonomije svoje dece.

„Kroz rad sa roditeljima vidimo različite načine na koje se nose sa ovom situacijom. Neki su pešačili kilometrima samo da bi izdaleka videli da im je dete dobro, drugi su preko noći pakovali ćebad i hranu jer im je to bio jedini način da pomognu. Mnogi su se po prvi put suočili sa činjenicom da njihova deca donose velike odluke samostalno, što je dovelo do preispitivanja roditeljskog identiteta, ali i do tenzija unutar porodice“, objašnjava Ljubica Tasić Kennedy.

Jedna stvar zajednička svim roditeljima studenata

Ipak, zajedničko svim roditeljima jeste osećaj emotivnog pritiska – svaka nova vest, svaka eskalacija ili neizvesnost postaje teret koji nose, bez obzira na to da li se fizički nalaze uz svoju decu ili su kilometrima daleko.

I šta rade kad su nemoćni, daleko u drugom gradu?

„Kada su roditelji daleko, a njihova deca u srcu događaja koji ne mogu kontrolisati, osećaj nemoći može biti razoran. Kao porodični terapeuti znamo da roditeljska potreba da zaštite svoju decu ne nestaje s godinama – ona je urođena, instinktivna i često intenzivnija nego što su i sami svesni. Biti stotinama kilometara daleko i gledati kako tvoje dete stoji pred policijskim kordonom, čuti drhtav glas kroz telefonsku liniju ili saznati iz medija da su studenti prebijeni i gaženi automobilima – to je trenutak u kom strah postaje sveprožimajući. To je trenutak kada telo traži akciju, a um zna da je ne može preduzeti.“

Neki roditelji reaguju tako što preuzimaju kontrolu na daljinu – satima prate vesti, proveravaju svaki snimak i objavu, šalju poruke svakih nekoliko minuta, tražeći bilo kakvu potvrdu da je dete bezbedno. Drugi, preplavljeni emocijama koje ne znaju da obrade, povlače se, izbegavaju razgovor o blokadama, pokušavaju da se drže svakodnevnih tema jer ne znaju kako da kažu ono što ih izjeda iznutra: „Bojim se za tebe.“

„U ovom trenutku njihova deca su istovremeno i odrasli ljudi koji donose sopstvene odluke i ona ista deca koja su nekada nosila ranac u prvi razred. Osećaj raskoraka između te dve slike često je najteži deo roditeljske nemoći – šta ako ih pustim, a nešto im se dogodi? Šta ako pokušam da ih zaustavim, a time ih odgurnem od sebe?“

Roditelji u ovim trenucima nesvesno prolaze kroz unutrašnju borbu – da li su podrška ili prepreka? Da li njihov strah znači da ne veruju svojoj deci? Da li su loši roditelji ako ih ne pokušaju sprečiti?

„A istina je – roditeljska podrška ne znači ukidanje straha. Podrška ne znači kontrolu, ne znači stalne poruke i zahteve da se vrate kući. Podrška znači reći: ‚Verujem ti. Znam da je ovo tvoj put. Znam da si uplašen i znaj da sam ovde, bez obzira na sve‘.“

Detetu od roditelja treba da čuje – nisi sam, gde god da si, ja sam uz tebe

Ipak, to nije lako. To je verovatno jedan od najtežih trenutaka kroz koji prolaze roditelji čija deca su se odlučila na ovaj put. Ali ono što mogu da urade jeste da budu emocionalno prisutni. Da budu sigurna luka čak i kada more besni. Da znaju da njihovo dete u bilo kojem trenutku može podići telefon i čuti ono što im je najpotrebnije – „Nisi sam. Gde god da si, ja sam uz tebe.“

„Roditeljski ponos u ovakvim trenucima nije jednostavna emocija – često je pomešan sa strahom, besom i osećajem nemoći. Dok neki roditelji gledaju svoju decu sa divljenjem, ponosni što su hrabri, što imaju jasan stav i što se bore za ono u šta veruju, drugi osećaju intenzivan strah koji se često izražava kroz ljutnju i pokušaj da ih zaustave.“

Za mnoge roditelje ovo je prvi put da njihova deca donose velike odluke koje mogu imati realne posledice, i to odluke koje roditelji ne mogu u potpunosti kontrolisati. Mnogi su ih odgajali da budu odgovorni, da misle svojom glavom, da se zauzmu za sebe – ali sada, kada to zaista rade, javljaju se nesigurnost i pitanja - da li su previše naivni, da li razumeju u šta se upuštaju, šta ako im se nešto desi...

„S druge strane, postoje roditelji kod kojih se strah pretvara u bes. Njihova deca su sada u njihovim očima izložena nepredvidivim rizicima i taj osećaj nemoći budi frustraciju. Umesto rečenice ‚ponosan sam na tebe‘, mogu reći ‚šta ti ovo treba, zašto rizikuješ, zašto ovo radiš meni‘. Ta reakcija nije znak da ne vole svoju decu – naprotiv, to je znak da ih vole toliko da ne mogu da podnesu pomisao da ih izgube.“

Studenti sada od roditelja ne traže dozvolu već razumevanje

Ključno je da roditelji prepoznaju da njihova deca sada ne traže dozvolu – traže razumevanje. Očekuju da ih roditelji vide, da ne umanjuju njihovu borbu, da ne svedu njihovu odluku na mladalački hir. To ne znači da moraju da podržavaju svaki njihov korak, ali znači da ne smeju da ih ostave same u tome.

„Ponos i strah često idu ruku pod ruku. Ključno pitanje nije ‚da li si ponosan‘, već ‚možeš li biti uz svoje dete čak i kada ga ne razumeš u potpunosti‘. Jer upravo u tim trenucima se gradi odnos poverenja koji traje duže od bilo koje blokade.“

A koliko je za studente bitno da imaju podršku roditelja?

„Roditeljska podrška nije luksuz, već temelj sigurnosti i unutrašnje stabilnosti deteta – od rođenja do kraja života. Roditeljska podrška nije u tome da dete zaštitimo od sveta, već da mu damo snagu da se nosi s njim. Ona ne znači automatski odobravanje svake odluke, već prisutnost koja poručuje – vidim te, čujem te, tu sam. Za studente u blokadi podrška roditelja može biti razlika između osećaja usamljenosti i unutrašnje sigurnosti. Znati da, čak i ako se ne slažemo, nismo napušteni – to je ono što daje snagu da izdrže. Podrška ne znači kontrolu, ne znači strah preobučen u zabranu. Podrška znači reći – verujem ti, čak i kad se plašim za tebe“, kažu iz ROOT-a.

Prava snaga nije samo u borbi već i u odnosima koji ostaju nakon nje

Zato se iz ovog udruženja, kroz rad sa obe strane, trude da grade mostove razumevanja između roditelja i dece, pomažući im da ostanu povezani i u najizazovnijim trenucima. Snaga porodice nije u tome da svi misle isto, već da se, uprkos razlikama ne izgube jedni od drugih, objašnjava Andrea Marinac.

„U ROOT-u pomažemo roditeljima da pronađu način da budu podrška bez preplavljivanja strahom, a studentima da sačuvaju sebe dok se bore za ono u šta veruju. Jer prava snaga nije samo u borbi – već i u odnosima koji ostaju nakon nje. Porodični odnosi su temelj koji nosi čoveka kroz život. Kada su stabilni, daju snagu da izdržimo bilo koju oluju. Kada su narušeni, i najmanji vetar nas lomi“, dodaje Andrea Marinac.

Sad svi učimo kako da ponovo osećamo i zato plačemo

Na kraju, tu je i ono pitanje koje nam se svima mota po glavi - zašto svi plačemo nedeljama.

„Iz sistemske perspektive, kada se jedan deo društva pokrene, cela struktura počinje da se menja. Ove suze nisu samo emotivni odraz trenutka – one su znak da se nešto u kolektivnom tkivu pomera. Kada porodica dugo potiskuje bol, prvi koji progovori često izazove lavinu osećanja kod svih ostalih. Isto je sada i sa nama – ove generacije su prekinule tišinu, a mi sada učimo kako da ponovo osećamo. I zato plačemo. Jer ove suze nisu slabost, već znak da smo, uprkos svemu, i dalje ovde. I dalje osećamo. I dalje nam je stalo.“