8
Sa samo četiri stanovnika, od kojih najmlađi ima 56 godina, selo Manastir najmanje je na području Nišavskog okruga, pokazuju podaci poslednjeg popisa.
Smešteno u Sićevačkoj klisuri, nekoliko kilometara od Niške Banje i 12 kilometara od Niša, Manastir je po popisu posle Drugog svetskog rata imao 122 stanovnika.
U potrazi za poslom i boljim životom većina porodica odselila se 60-ih godina prošlog veka za Niš, ili u susedno selo Prosek.
Nišlije su u tom selu 80-ih izgradile oko 60 vikendica, a njih četvoro se i trajno doselilo u Manastir.
Najmlađi među njima je 56-godišnji Miroljub Jovanović, nekadašnji radnik fabrike pumpi „Jastrebac“, čiji su roditelji 70-ih godina u Manastiru počeli da grade vikendicu. On se iz Niša preselio 2004. godine, kada je ostao bez posla u fabrici.
„Nisam od preduzeća dobio stan, ostali su mi dužni više plata. Nisam imao kud i došao sam u vikendicu. Izdržavam se od socijalne pomoći i tako što sakupljam i prodajem sekundarne sirovine. Obrađujem bašticu pored Nišave u Proseku i tako obezbeđujem malo hrane. Pomažu mi i monasi iz manastira Svetog Nikole“, kazao je Jovanović.
Supružnici Gordana i Branislav Đorđević došli su u Manastir privučeni lepotom tog kraja i na placu od 12 ari napravili su kuću i dvorište.
„Bila je to prava džungla i zmijarnik. Koprive su bile od dva metra. Sve smo to očistili i otkopali čitavo brdo da bi napravili prostrano dvorište. Kuću i potporne zidove sami smo gradili, ručno, bez mešalice. U kofama smo nosili beton“, naveo je Đorđević.
Kazao je da mnoge Nišlije ne znaju da postoji selo u kom je život po njegovim rečima, pravi raj.
„Za nas je ovo produžetak života. Radimo u našem voćnjaku kad je potrebno, sređujemo dvorište, imamo mali plastenik sa paradajzom. Spavamo koliko hoćemo, zdravo se hranimo, a slavuji nam po ceo dan pevaju“, kazao je Đorđević.
Pročitajte još:
Dodao je da se nijednog trenutka nije pokajao što se iz Niša preselio u selo, iako je rođen u gradskoj opštini Palilula.
„Naš stan u Nišu je mali, kako bi svi zajedno živeli tamo, supruga, sin ćerka, unuka i ja. Ovako nam je neuporedivo bolje. Deca nas obilaze, donose nam namirnice. Mi ovde uspevamo da uštedimo od naših penzija i da njima svakog meseca damo tu ušteđevinu“, izjavio je Đorđević koji je penziju stekao radeći u Lutkarskom pozorištu u Nišu.
Njegova supruga Gordana rekla je da joj život u gradu nimalo ne nedostaje i da je za poslednje dve godine samo tri puta otišla u Niš.
„Bilo nam je teško kada smo gradili kuću i sređivali dvorište, ali sada nam je odlično. Imamo uvek po nešto da radimo u dvorištu, a najviše volim da se bavim cvećem. Imam preko 300 lala i preko 400 perunika. Imam i svoju stenu sa najrazličitijim cvećem koja je najlepša u proleće“, rekla je Đorđević.
Selo je dobilo ime po manastiru koji datira još iz 14. veka, a posvećen je letnjem Svetom Nikoli, odnosno prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja.
Prema pisanim tragovima, oko crkve, izgrađene na prostoru nekadašnjeg manastira 1838. godine podignuto je selo Manastir. Prvi stanovnici bili su Srbi koji su se tu doselili sa prostora Kosova i Metohije.
Predanje govori da je Manastir jedno do retkih sela na području juga Srbije u koje Turci za vreme svoje vladavine nikada nisu kročili nogom.
