4
"Alisa u zemlji čuda" jedna je od najpoznatijih dečijih priča na svetu. Od trenutka kada je prvi put objavljen 1865. godine, novi primerci nikada nisu prestali da se štampaju sve do danas. Dok skoro svako može da ispriča događaje iz izmišljene priče, malo ljudi zna pravu priču iza knjige.
Sve je počelo sa matematičarem sa Oksfordskog univerziteta po imenu Čarls Dodžson. Henri Lidil bio je dekan Univerziteta Oksford, a živeo je u univerzitetskom kampusu sa suprugom i desetoro dece. Onog dana kada je upoznao Dodžsona, gospodin Lidl je sa poveo svoje tri ćerke Edit, Lorinu i Alisu. Fotografija je u to vreme bila nova tehnologija, tako da je porodica bila veoma srećna što je Dodžson snimio njihov porodični portret.
Dodžson je bio sjajan sa decom i provodio je mnogo vremena u vrtiću igrajući igrice sa decom porodice Lidil. Počeo je da zabavlja decu pričom o magičnom mestu zvanom Zemlja čuda. Alisa je u to vreme imala samo 4 godine, ali je od tri devojčice imala najviše samopuzdanja i bila je avanturistički raspoložena. Dodžson je postao očaran devojčicom do te mere da je ona postala njegova muza. Na kraju napisao je priču o magičnom svetu i objavio Alisine avanture u Zemlji čuda pod pseudonimom Luis Kerol. Nikada ne bi znao da će njegova knjiga postati svetski fenomen i da će naučnici godinama koje dolaze analizirati njegov život, otkrivajući koje su se mračne tajne možda skrivale u njegovom izmučenom umu.
Otac Čarlsa Dodžsona bio je sveštenik, i bio je najstarije dete u njegovoj porodici. Imao je nekoliko mlađih sestara, a zabavljao ih je igrama i pričama. Čarl je pravio domaće časopise koje je popunjavao pričama koje je pisao i davao ih je svojoj mlađoj braći i sestrama, umesto knjiga. Možda je bio nostalgičan za domom kao mladić dok je bio na Oksfordu ili je zaista više voleo društvo dece nego odraslih, jer je nastavio da traži prijateljstva sa decom, uključujući decu Lidil
25. aprila 1856. Dodžson i njegov kolega sa Oksforda, otac Robinson Dakvort, odveli su Alis, Lorinu i Edit Lidil na čamcu i njime veslali niz Temzu. Alis je uvek tražila od Dodžsona da im ispriča priču. Izmišljao bi stvari u hodi, gledajući svoju okolinu duž reke. Uključio je devojčice u ove izmišljene avanture i dodao bi šale u kojima bi odrasli akademici uživali pošto je Dakvort putovao sa njima. Priču bi promenio u skladu sa lokacijom, pa se tako priča promenila kada su uživali šetnji uz reku ili kada bi napravili piknik. Deca su bila toliko zabavljena pričom o Zemlji čuda, da ga je Alisa molila da joj napiše sve dogodovište i pretvori u knjigu. Alisa je bila poznata po tome što je bila tip devojčice koja je volela avanture, i očigledno je bila Dodžsonova miljenica.
Pročitajte još
Za godinu dana, Dodžson je pisao priče i vežbao je ilustrovanje zečeva pokušavajući i lice Alise sa fotografija koje je napravio. Sva lica njegovih likova izgledala su prilično tužno, a neki veruju da je izbirljivi beli zec napravljen po njemu. Nakon što je napravio savršen rukopis, poklonio ga je Alis Lidl kao božićni poklon, knjigu pod nazivom „Alisine avanture pod zemljom“. Na naslovnoj strani je pisalo: „U znak sećanja na letnji dan“.
Zahvaljujući konekcijama na Oksfordu, napisao je dodatna poglavlja priče i objavio knjigu. Skoro odmah je postao bestseler, ali Čarls Dodžson je želeo da nastavi svoj miran život kao profesor matematike na Oksfordu i da postojanje „Luisa Kerola” zadrži odvojeno od svog svakodnevnog života. Kasnije će objaviti nastavak pod nazivom „Alisa u zemlji iza ogledala“.
Dok je ime „Luis Kerol” bilo poznatog autora koji je bio omiljen širom sveta, to ime je postalo ličnost koja je bila daleko od pravog muškarca. Čarls Dodžson je tokom svog života imao disleksiju, što mu je otežavalo čitanje, zbog čega je verovatno više voleo da radi sa brojevima kao matematičar. Očigledno se veoma naporno trudio da prebrodi ovaj problem, a još uvek je mogao da se istakne na akademskom polju. Imao je i govornu manu zbog koje je mucao, zbog čega nikada nije postao sveštenik. Nikada ne bi mogao da govori pred gomilom odraslih. Ali nekako, nije imao problema da jasno razgovara sa decom.
Neki ljudi su verovali da on takođe ima opsesivno-kompulzivni poremećaj, jer je u svojoj autobiografiji Alis Lidil rekla da je Dodžson uvek stajao savršeno uspravno, da mu odeća nikad nije bila izgužvana i da je bio veoma oprezan kada je urednost u pitanju. Takođe je patio od migrene, koje su bile toliko bolnde da je bilo gotovo nemoguće da normalno funkcioniše.
Posle pisanja knjiga, Čarls Dodžson je pažljivo odvojio svoj lični život od onog „Luisa Kerola“. Kad god su poštom od obožavatelja stizala pisma u Oksford, on nikada nije odgovarao, i molio je da se pisma „vrate pošiljaocu“. Činilo se da nije imao mnogo odraslih prijatelja i očigledno je imao problema da se prilagodi odrasloj dobi.
Čarls Dodžson je proveo mnogo vremena družeći se sa devojčicama, umesto da sklapa prijateljstva sa odraslima. Svedoci ispričali su da je „skupljao“ decu sa kojom se sprijateljio i koje je upoznavao gde god da je bio. Uvak je pitao njihove roditelje da li može da ih fotografiše. Takođe je pisao pisma Alisi u kojima je rekao da bi voleo može da je poljubi. Čak je tražio da da dobije od nje pramen kose.
Kao deo fakulteta Oksfordske Hristove crkve, bio je deo grupe svešteničkih akademika koji su živeli u celibatu. Njihov akademski poredak ih je učio da seks ometa jasno razmišljanje. Bio je naučen da potiskuje sva seksualna osećanja koja je možda imao, jer se sva smatralo grešnim.
U nekim od svojih pisama prijateljima, rekao je da voli decu, „ali ne dečake”. Međutim, ljudi koji ga brane tvrde da su ove izjave uglavnom izvučene iz konteksta razgovora o sklonostima prema fotografskim temama, a ne o seksualnoj privlačnosti. Svi su nevini dok mu se ne dokaže krivica, i nema ubedljivih dokaza koji dokazuju da je on ikada zlostavljao bilo koje dete.
Jedna od najkontroverznijih fotografija Alis Lidil je ona kao veoma mlada devojčica od samo 6 godina, pozira u kostimu sluškinje. Haljina joj je pocepana i pada sa ramena, otkrivajući joj grudi. Jednu ruku drži na kuku, a pogled joj je prodoran dok je gledala u kameru. Čini se da su joj oči mnogo starije od očiju devojčice. Savremeni naučnici smatraju da je ova fotografija uznemirujuća i sugeriše da je Kerol želeo da je erotiziju. Međutim, istoričari tvrde da je u viktorijansko doba ovo bio sasvim normalan hobi za decu srednje klase da se oblače u kostime i poziraju pred kamerom. Alisa se, u stvari, obukla i u druge kostime koji su bili mnogo prikladniji uzrastu.
Mnogi naučnici se slažu da je imao romantična osećanja prema Alis, ali se veoma trudio da ih potisne. Čitajući njegove dnevnike, jasno je da su dani kada je posećivao Alisu bili mnogo emotivniji za njega. Često bi gubio san. Tokom intervjua, praunuka Alis Lidl, Vanesa Tejt, rekla je: „Mislim da je bio zaljubljen u nju, ali ne mislim da bi to sebi priznao. S obzirom na to da je Dodžson uvek bio u društvu njene dadilje ili roditelja kada je bio sa Alisom, malo je verovatno da se nešto neprikladno zaista dogodilo.
U jednoj od knjiga koje je napisao o matematici, Dodžson je priznao da bi vrteo brojeve u glavi u trenicuima kada se borio sa nečistim mislima. Pošto je bio u potpunom celibatu, ovo je isto tako lako moglo da se odnosi na odnose sa odraslim ženama, ali iz njegovih dnevnika, pisama i publikacija bilo je jasno da je duboko gurnuo sva svoja osećanja da bi preživeo.
Kada su u javnost izašle glasine o njegovim mračnim motivima koji stoje iza prijateljstva sa devojčicama, stiglo je na desetine pisama od žena koje su odrasle oko njega. Svi tvrde da bi ih on poljubio u obraz ili teme, a možda bi mu s vremena na vreme sele u krilo, ali ništa više od toga se ne bi desilo. Ova vrsta odnosa nije bila tako čudna u viktorijanskoj eri kao što bi danas izgledala.
Godinama pre nego što su dečje zvezde glumile na televiziji i u filmovima, Alisa Lidil je postala poznata ličnost jer je bila prava Alisa u zemlji čuda. Njene fotografije mogle su da se pronađu, pa su ljudi znali kako izgleda i gde živi. Nije mogla da ode nigde u javnost, a da ljudi ne komentarišu priču i postavljaju joj pitanja o Alisi u zemlji čuda.
Kako je starila, umorila se od toga da bude povezana sa likom. Kada je imala 11 godina, njena porodica je prestala da se druži sa Čarlsom Dodžsonom, ali je on ipak uspeo da je fotografiše kada je napunila 18 godina. Na fotografiji se lako vidi da izgleda veoma nesrećno i neprijatno. Ovo je takođe moglo biti zbog činjenice da je to bilo ubrzo nakon smrti njene sestre Edit. Život više nije bio magično mesto kao što je nekada bilo. Većinu svog odraslog života pokušavala je da nastavi dalje i živi sopstvenim životom podižući porodicu na engleskom selu.
Kada je bila mnogo starija, u svojim 80-im, činilo se da je Alisa ipak prihvatila konekciju koju ima sa likom iz priča. Kada je preminula, na njenom nadgrobnom spomeniku se pominje „Alisa u zemlji čuda“.
Pošto je Alisa u zemlji čuda tako čudna priča ispunjena nadrealnim, pa čak i zastrašujućim slikama šarene mašte, ima mnogo ljudi koji pretpostavljaju da je Luis Kerol bio van kontrole i zdravog razua. U najmanju ruku, veruju da su nagoveštaji o psihodelicima rasuti po stranicama.
Na osnovu analizi tvrdi se da je pirča prepuna asocijacija na opijate koje menjaju stanje uma. Pečurke koje menjaju veličinu osobe koja ih konzumira, boce misterioznih tečnosti koje Alisa pije su aluzija na pojedine narkotike. Međutim, profesorka po imenu dr Heder Vortington sa Univerziteta u Kardifu veruje da percepcija da postoje skrivene poruke o drogama potiče iz hipi kulture iz 1960-ih i da ljudi nameću svoju modernu osetljivost na prošlost.
Jednog dana 1863. godine, naizgled niotkuda, prijateljstvo između porodice Lidel i Čarlsa Dodžsona se raspalo. Vodio je pedantne zapise o svom svakodnevnom životu u dnevniku. Desilo se nešto što je pokidalo njihovo prijateljstvo. Pet meseci uopšte nije pominjao Lidlove, sve do decembra te godine, gde ih je primetio na božićnoj zabavi. Napisao je da je morao da se sakrije da ne bi naleteo na njih. Na kraju su se našli na čaju, ali to je bilo strašno neprijatno, i bilo je jasno da se prijateljstvo ne može popraviti.
Kada je umro, njegove nećake su nasledile njegove dnevnike. Odlučili su da iseku stranice onoga što se dogodilo tog dana, skrivajući dokaze o nečemu za šta svi pretpostavljaju da bi narušilo reputaciju njihove porodice. Do danas su tačni detalji o razlozima kraja njihovog prijateljstva ostali misterija. Kao da je istina iza te stvari bila toliko traumatizirajuća, da bi njegove nećake više volele da se to nikada ne povezuje sa sećanjem na njihovog strica.
U pismu koje je Kerolova nećaka pisala prijatelju, ona kaže da isečene stranice iz dnevnika objašnjavaju da je gospođa Lidil planirala zaveru da ga spoji sa dečjom guvernantom, Meri Priket. Očigledno, pretpostavka da je pokušavao da se udvara Meri Priket bila je jedini razlog zašto je odraslom čoveku bilo dozvoljeno da provodi toliko vremena sa decom u vrtiću. U porodicama srednje klase deo dužnosti majke bio je da se pobrine da dadilja njene dece pronađe odgovarajućeg muža. Međutim, Luis Kerol se nikada ne bi oženio Meri Priket. On je zapravo na njoj bazirao lik zle Crvene kraljice, jer je uvek grdila na decu kada su se loše ponašala.
Gospođa Lidel mu je takođe očigledno dozvolila da se udvara Alisinoj starijoj sestri, Lorini. Tada je imala 14 godina. Dob za pristanak tada je bio samo 12 godina, tako da se za majku koja je bila željna da uda svoje ćerke to zapravo smatralo normalnim, dok bi se danas to smatralo zlostavljanjem dece. Neki ljudi veruju da je možda odgovorio gospođi Lidil da bi, ako se uopšte oženio nekom od devojaka, radije sačekao godinu dana da bi se oženio Alisom, koja je tada imala 11 godina. Ovo je, naravno, samo nagađanje, ali u njegovim dnevnicima se vidi da je imao osećanja prema njoj.
Prema Alisinoj pra-praunuki Vanesi Tejt, Alisina majka je bila veoma otmena i snobovska. Želela je da se njene ćerke udaju za kraljevsku porodicu, a ona poput Čarlsa Dodžsona nikada ne bi bila dovoljno dobra za Alis. Kao najlepša i najinteligentnija ćerka od njih troje, najverovatnije bi se udala za kraljevsku porodicu. Tejt veruje da čak i da on nikada nije zaista predložio da se oženi Alisom, gospođa Lidil bi želela da prekine njihovo prijateljstvo kako su devojke stare, jer bi želela da spreči bilo kakvu šansu za stvaranje romanse između njih.
Nakon misteriozne tuče, gospođa Lidil je spalila sva pisma koja je Alis dobila od Dodžsona. Kada je imala 80 godina, Lorinu je intervjuisao biograf i zamolili su je da objasni šta se dogodilo da se porodično prijateljstvo prekine. Nije ulazila u previše detalja, rekavši da je Luis Kerol postao previše ljubazan prema Alisi, što je izazvalo svađu sa gospođom Lidil, zbog čega su se razišli.
Čarls Dodžson nikada nije našao drugu ženu sa kojom je želeo da provede ostatak života. U jednom od svojih dnevničkih zapisa napisao je: „Molio sam se Bogu da mi da novo srce. Umro je kao neženja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
