36 muškaraca je jednog dana nestalo, a 13 meseci kasnije kad su videli kako izgledaju i šta rade ceo svet je zanemeo

Brzo pogoršanje fizičkog stanja, čudne i često alarmantne promene u ponašanju i dugotrajni efekti „polugladovanja“ su dobro poznati onima koji su upoznati sa poremećajem u ishrani. Na kraju krajeva, ovi ljudi nisu bili izgladnjivani do ivice smrti, već su unosili otprilike 1.600 kalorija dnevno. Tokom ovog eksperimenta, nije postojao motiv za smanjeni unos kalorija. Samo ograničavanje hrane i kalorijske vrednosti namirnica ljude su doveli do „praga ludila“.

Kako se Drugi svetski rat bližio kraju, mediji u Americi preplavili su užasni izveštaji o stanovništvu koje gladuje i izbeglicama u ratom razorenim zemljama u inostranstvu. Ansel Kiz, jedan od najuticajnijih istraživača ishrane u istoriji, osmislio je studiju koja će obezbediti podatke za humanitarne radnike. Prva istraživanja su prvi put objavljena u radu "Muškarci i glad: Psihološki priručnik za humanitarne radnike". Umesto da se fokusira samo na nutritivne potrebe za osobe koje su izgladnele, on je želeo da pruži komplenat uvidu u to kako gladovanje (ili u ovom slučaju, „polugladovanje“) utiče na promene u motivaciji, zatim posledice po fizički izgled, i konačno, emocionalne, intelektualne i društvene promene koje duboko utiču na ličnost. 

Svi dobrovoljci bili su željni da pomognu u ratnim naporima. „Naši prijatelji i kolege na drugim mestima stavljali su svoje živote na kocku“, rekao je Semjuel Leg, subjekt broj 20, u intervjuu 60 godina kasnije. „Želeli smo da uradimo isto. Prijavio se ogroman broj ljudi, ali nas 36 se smatralo mentalno i fizički dovoljno zdravim da učestvujemo".

Učesnici eksperimenta imali su osnovne dnevne radne zadatke - morali su da hodaju 22 milje nedeljno i da vode dnevnik. Ali osim vremena za obrok, nije bilo ograničenja u njihovom društvenom životu. Eksperiment je počeo sa 12-nedeljnim kontrolnim periodom, u kojem su muškarci hranjeni sa približno 3.200 kalorija dnevno. Tokom eksperimenta, obroci su se neznatno razlikovali za svakog subjekta, u zavisnosti od individualnih metaboličkih faktora. Na kraju kontrolne faze, njihove kalorije su smanjene za približno 50% i počeo je šestomesečni period polugladovanja.

Muškarci su odmah prijavili pad i fizičke energije i lične motivacije. Kiz i njegovi kolege istraživači primetili su ogromnu apatiju među subjektima, isprekidanu paradoksalnim periodima iracionalne razdražljivosti. 

„Stanje u redu u kuhinji (gde su se hranili) pre serviranja namirnica bio je izvor eksplozivnog ponašanja“, pišu u "Men and Hunger". Za stolom su se često okretali jedni protiv drugih, iznervirani međusobnim glasovima i imali su sve čudnije navike u ishrani. 

„Mazili bi hranu ili gledali u nju kao da je od zlata. Igrali su se s njom kao deca koja prave pite od blata“, napisao je jedan subjekt. Kako su meseci odmicali, jelo je postalo još ritualizovanije i često groteskno. Lizanje tanjira bilo je uobičajeno jer su muškarci tražili načine da produže vreme obroka i/ili da se osećaju sitije. 

Razblažili bi krompir vodom, držali zalogaje u ustima dugo bez gutanja ili su se trudili da kombinuju hranu na tanjiru, "praveći čudne i naizgled neukusne izmišljotine", naveli su istraživači.

Hrana je postala jedini izvor fascinacije i motivacije. Mnogi muškarci su počeli opsesivno da sakupljaju recepte („Ostali bi budni do 5 sati ujutru proučavajući kuvare“, napisao je jedan). Neki su sublimirali svoje žudnje kupovinom ili krađom hrane; jedan čovek je počeo da krade šoljice iz kafića. Pojedini su pili ogromne količine vode samo da bi se osetili sitim. Oni koji nisu pili mnogo vode, često bi konzumirali više cigareta dnevno da bi otupeli osećaj gladi, a neki su žvakali i do 30 pakovanja žvaka dnevno dok ih laboratorija nije zabranila. U međuvremenu, činilo se da su svi ostali elementi života izbledeli. Iznova i iznova, istraživači su prijavljivali ravnodušnost i dosadu kada je u pitanju lični razvoj i osnovno druženje. „Nove romanse su propale“ i seksualna želja je nestala. Na zabavama, subjekti su smatrali da je razgovor težak i besmislen. Svi su više voleli usamljenički odlazak u bioskop, dodajući da, iako su mogli da prepoznaju komediju kao žanr i da prepozanu šalu, više nikada nisu bili primorani da se smeju.

Ponekad je ova prožimajuća tupost ustupila mesto trenucima neobjašnjive euforije praćene emocionalnim krahom. Jedan subjekt je na kraju eliminisan iz projekta jer je unosi neovlašćenu hranu u zgradu. 

Najzad se završila faza polugladovanja i počeo je period rehabilitacije od 20 nedelja. Tokom ove faze prmetili su nešto neobično: Fizički oporavak je napredovao, iako sporo; ipak, činilo se da mentalna stanja ispitanika dodatno opadaju. Lizanje tanjira se nastavilo, razdražljivost je postala agresivnost, a promene raspoloženja su bile teže. 

Dok je jednog dana cepao drva, Semjuel Leg je srušio sekiru na svoju ruku,i amputirao sebi tri prsta. „Priznajem da sam u to vreme bio ludo zbunjen“, objasnio je Leg kasnije. "Nisam bio spreman da kažem da sam to uradio namerno. Nisam spreman da kažem da nisam."

Na opšte olakšanje, raspoloženje i društveno ponašanje ispitanika stabilizovalo se tri meseca kasnije. Ali kada je reč o jelu, muškarci su se složili da se nisu „vratili u normalu“. Mnogi su jeli „manje ili više neprekidno“, a podgrupa ispitanika nastavila je da prejeda dok im ne pozli ili dok se ne razbole, čak i osam meseci kasnije. 

Najmanje jedan muškarac je nekoliko dana hospitalizovan nakon ispiranja stomaka. „Glad se radikalno razlikuje od divnih nijansi apetita“, napisali su istraživači u knjizi "Men and Hunger". 

Poluglad je privremeno promenila ove ljude na mnogo načina, ali ono što se činilo da se dugo zadržalo nakon toga je je nemogućnost potpunog vraćanja u svakodnevni život i vraćanja zdravom odnosu prema ishrani. 

Apetit je pitanje na koje treba odgovoriti obrokom. Glad je potreba, trajna praznina koja traži zadovoljenje na bilo koji način. „Bili su to ljudi koji su odlagali život, dok su trpeli užasnu sadašnjost“, piše Kiz i njegovi kolege istraživači u Muškarcima i gladi. Mnogi subjekti su nastavili da rade u javnoj ili dobrotvornoj službi; kada su zamoljeni da razmisle o svom učešću u Eksperimentu gladovanja u Minesoti, oni su to zaista videli kao dostojnu žrtvu za veće dobro. 

Oni su pružili neprocenjive podatke o lečenju populacije koja je bila izgladnjivana. Malo je verovatno da je Kiz u to vreme razmišljao o tvrdokornim dijetama i poremećenim jelima, ali je ponudio uvid i u te "polu-gladne" ljude.

„Umirali smo od gladi u najboljim mogućim medicinskim uslovima. A najviše od svega, znali smo tačan dan kada će se naše mučenje završiti“, rekao je Leg, svestan da milioni nemaju takav lukusz. Ali njegovo telo to nije znalo. A ni naši instinkti za preživljavanje ne znaju razliku između 30-dnevnog čišćenja i gladi. Prejedanje, fiksacija, trajno zadržavanje anksioznosti u vezi sa hranom - svi ovi simptomi su istiniti za svakoga ko je iskusio ograničenje hrane, dobrovoljno ili ne. 

Možda najstrašnija korelacija: odlaganje življenja.