3
Većina nas se pita u određenim situacijama „Šta da radim?“ dok bi mnogi filozofi pristupili sa pitanjem „Kakva osoba treba da budem?“ Ovi mislioci, kada je u pitanju moralni kompas, najčešće se obraćaju etici vrline za odgovore. Aristotel, jedan od najuticajnijih filozofa svih vremena, razvio je sveobuhvatan sistem etike vrlina iz koga možemo da učimo i dan danas.
U Nikomahovoj etici, Aristotel je predložio da su ljudi društvene, racionalne životinje koje nastoje da „dobro žive“. U tom cilju, predložio je sistem etike osmišljen da nam pomogne da dođemo do eudaimonije, grčke reči koja znači „dobro živeti“.
Do eudaimonije se dolazi tako što živiš čestito i gradiš svoje karakterne osobine sve dok ne moraš ni da razmišljaš o svojim izborima pre nego što doneseš pravi izbor.
Takva osoba će biti srećna, ali ne na isti način kao osoba koja je hedonista. Oni će težiti samousavršavanju i živeće svoj život punim plućima. Naime, hedonista je tip osobe koja ja inspirativna drugima, pa žele da budu kao ona.
Aristotel vidi vrline kao karakterne osobine i sklonost da se postupa na određeni način. Stičemo ih kroz praksu i kopiranjem po „moralnim primera“ sve dok ne uspemo da internalizujemo vrlinu. Postajemo umereni vežbanjem umerenosti, hrabri vežbanjem hrabrosti, itd. Na kraju, vrlina postaje navika.
Pročitajte još
On dalje objašnjava da je svaka vrlina „zlatna sredina“ između poroka viška i nedostatka. Uzimajući primer umerenosti, ako imamo porok nedostatka bićemo neumereni, ali ako smo porok suvišnosti, nikada nećemo piti. Aristotel vidi obe osobine kao poročne. Čovek će znati koliko može da popije, ali nikako da popije previše ili premalo.
Vrline koje navodi u svojoj Nikomahovoj etici su:
Aristotel vidi etiku više kao umetnost nego nauku, a njegovim objašnjenjima namerno nedostaju specifičnosti. Moramo naučiti šta je pravi pristup situaciji kao deo našeg moralnog razvoja.
On takođe ne želi da kaže da ne možemo da prekršimo pravila: Samo zato što je osoba poštena, na primer, ne znači da ne može da laže kada je potrebno. To čini etiku vrline fleksibilnijom od deontoloških etičkih sistema, ali i težim za upotrebu, jer moramo sami da odredimo kada možemo da lažemo, da se ljutimo ili da budemo ponosni.
Imajte na umu da je ova lista smišljena za grčke muškarce iz više klase koji su imali pristojno obrazovanje i dobre uslove života. Vrlina veličanstvenosti, na primer, bila bi nemoguća za osobu sa ograničenim sredstvima.
Većina vrlina na listi je ipak relevantna za sve nas. Kao što filozofkinja Marta Nusbaum objašnjava: „Ono što [Aristotel] radi, u svakom slučaju, jeste da izoluje sferu ljudskog iskustva koja se nalazi manje-više u svakom ljudskom životu i u kojoj će manje-više svako ljudsko biće morati da napravi neke izbore a ne drugi umesto njih”.
Svi se moramo suočiti sa opasnošću u nekom trenutku, pa se moramo zapitati kako da budemo hrabri. Svi moramo da se bavimo drugim ljudima, pa se moramo pitati kako da biti prijateljski raspoloženi. Svi se ljutimo, pa se moramo zapitati kako da budemo strpljivi. Vrline koje Aristotel nabraja ostaju relevantne čak i ako je svet za koje su stvorene odavno nestao.
Dok je tačna priroda toga šta je dobar život i kako do njega doći podložna beskrajnoj debati, ideje velikih umova su uvek relevantne. Iako neki od Aristotelovih stavova možda sada nisu toliko relevantni kao što su bili pre 2000 godina, oni i dalje mogu da utiču na naše napore da živimo bolji život.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare