Evo koliko jedan roditelj mora da zarađuje para u Srbiji da bi drugi mogao da ostane kod kuće

Da bi se dobio realan odgovor, najpouzdaniji okvir predstavljaju zvanični podaci o potrošačkim korpama koje objavljuje Republički zavod za statistiku. Prema poslednjim dostupnim podacima, nova minimalna potrošačka korpa u Srbiji iznosi oko 55.000 dinara mesečno, dok nova prosečna potrošačka korpa prelazi 106.000 dinara. Istovremeno, prosečna neto zarada u Srbiji krajem 2025. godine iznosila je oko 110.670 dinara.

Ovi brojevi jasno pokazuju da prosečna plata jedva pokriva prosečnu potrošačku korpu. Drugim rečima, domaćinstvo koje se oslanja na jednu prosečnu platu praktično nema prostor za veće neplanirane troškove, štednju ili značajnije poboljšanje kvaliteta života.

Ako se posmatra najniži mogući prag, odnosno minimalna potrošačka korpa, jedan roditelj bi morao da ima mesečna neto primanja od najmanje 55.000 dinara kako bi porodica pokrila osnovne potrebe. To podrazumeva vrlo skroman život, bez većih izdataka van osnovnih stavki kao što su hrana, komunalije i neophodni troškovi.

Realniji scenario podrazumeva pokrivanje prosečne potrošačke korpe. U tom slučaju, jedan roditelj bi morao da zarađuje najmanje 105.000 do 110.000 dinara neto mesečno. To znači da bi porodica zavisila od jedne prosečne plate u Srbiji, bez ikakvog dodatnog izvora prihoda.

Koliko realno bi trebalo jedan roditelj da zarađuje da bi drugi ostao kod kuće?

Međutim, ovde dolazi do ključne razlike između statistike i stvarnog života. Potrošačka korpa ne odražava uvek realne troškove stanovanja, posebno u većim gradovima. Upravo stanarina je stavka koja najčešće odlučuje da li je život sa jednom platom uopšte izvodljiv.

U Beogradu, mesečna renta za jednosoban ili manji dvosoban stan često se kreće između 600 i 900 evra, u zavisnosti od lokacije. To znači da sama stanarina može da premaši celu prosečnu neto platu u Srbiji. U takvim okolnostima, čak ni dve prosečne plate često nisu dovoljne za komforan život, a mogućnost da jedan roditelj ostane kod kuće postaje gotovo neostvariva. Dakle, okvirno jedan roditelj bi trebalo da zarađuje oko 300.000 dinara mesečno. 

Situacija je nešto povoljnija u drugim gradovima i manjim sredinama. U Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i manjim mestima, kirije su u proseku niže, što otvara više prostora za život sa jednim zaposlenim roditeljem, naročito ako porodica ima rešeno stambeno pitanje ili živi u sopstvenoj nekretnini. Opet treba imati u vidu da se visina primanja razlikuju u glavnom gradu Srbije i u ostaku zemlje.

Kada se svi faktori uzmu u obzir, zaključak je prilično jasan. U Srbiji je život sa jednom platom moguć uglavnom u domaćinstvima koja nemaju visoke troškove stanarine ili imaju iznadprosečna primanja. Za podstanare u velikim gradovima, naročito u Beogradu, takav model danas predstavlja izuzetak, a ne pravilo.

Ova računica objašnjava zašto većina porodica i dalje zavisi od dve plate i zašto odluka da jedan roditelj ostane kod kuće sve češće postaje luksuz, a ne realna opcija.