"Kako bih je ja sad tukla", čula sam glas žene u autobusu dok sam se jutros vozila na posao. Pogledala sam kroz prozor da vidim na koga tačno misli.
Mlada Romkinja je s bebom u naručju prilazila kolima zaustavljenim na pešačkom prelazu. I sama izgleda kao dete, ne mogu ni da zamislim kakva je njena priča. Iza nje, mala devojčica u roze suknjici, mogla bi da ima tri godine maksimum, sedela je na ivičnjaku i pratila ju je pogledom namrgođena, kao i sva druga deca kad se zainate da nešto neće, ali ne bi baš ni da ostanu sama. Dok sam razmišljala da li je žena koja je komentarisala videla nešto kod majke ili kod ćerke što je u njoj izazvalo potrebu da „tuče“, na scenu su stupile još dve malo starije devojčice (ćerke, sestre?), u gumenim klompicama i sa zavereničkim osmehom kakav mogu da imaju samo sestre sličnih godina koje dele svoje tajne. U trenutku kad su prišle maloj sestri, taj osmeh zamenio je izraz lica kakav mogu da imaju samo zabrinute starije sestre, sigurne da mogu da pomognu…
Ko će njima da pomogne i kako – čini se da u ovom trenutku niko ne razmišlja.
Trudim se da sad ne čujem hor onih strašnih ljudi koji su spremni da ceo problem odlože pod etiketom predrasuda o „načinu života Roma“, pričamo o deci. Deci koja će odrasti u ljude. Deci na kojoj se toliko insistira u javnosti da će ako imaš 30+ svaka druga baba iz kraja naći za pravo da ti prigovori „što šetaš kera, bolje bi ti bilo bebu“ i „dokle misliš da čekaš“.
Ili, to nisu ista deca?
Neko nas je slagao.
Pročitajte još:
Neko plaća skupe i neumesne reklame da žene koje se plaše da zatrudne u Srbiji natera da to ipak urade, nekoga gledamo dok nam priča o „našoj deci“ i beloj kugi, dok nam se s druge strane magli realnost – svakog dana srećemo decu kojoj bi značila bilo kakva pomoć.
Odozgo, iz institucija, ali, možda još više – od „slučajnih prolaznika“, možda jednom „običnih građana velikog srca“.
Ne znam kad se i kako desilo da neki prestanu da ih doživljavaju kao decu, valjda isto kad su shvatili da im je lakše da okrenu glavu na drugu stranu na svašta ružno i naučili da lažu sebe kako bi im svakodnevica lakše pala.
I evo sad već satima razmišljam da li je trebalo da tu ženu iz autobusa suočim s onim što je izgovorila umesto što sam joj samo uputila „onaj“ pogled procenivši da je za nju već kasno. Ipak, u tom trenutku bilo mi je važnije da vidim tu decu.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar