0
- Ova sala, recimo, ima ime "Makavejev". To je viša nagrada od Zlatnog pečata. Pošto smo mi - Makavejev, Žika Pavlović, Dragoslav Lazić, ja i još neki - neškolovani filmski umetnici, naša je, da ne kažem jedina, ali prava škola bila Kinoteka u Kosovskoj ulici. Moj predlog je sledeći: da tamo, u toj Kinoteci, odvoje neko ćoše za nas koji ovde nismo nagrađeni tako velikom nagradom kao Makavejev, pa da se tamo nađe i neko Fanđovo ćoše. Je l' bi bilo lepo? Pa, bilo bi... - rekao je direktor fotografije Milorad Jakšić Fanđo nakon primanja Zlatnog pečata, najvišeg priznanja Jugoslovenske kinoteke.
Jugoslovenska kinoteka proslavila je juče svoj rođendan, koji se obeležava na godišnjicu prve filmske projekcije u Beogradu i na Balkanu.
Po tradiciji, rođendan je proslavljen u Sali „Makavejev“ u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke, dodeljivanjem zlatnih pečata i plaketa zaslužnim pojedincima i otvaranjem Festivala nitratnog filma.
– Pre 125 godina u ovom gradu, u ovom delu Evrope izaslanik braće Limijer, Andre Kar, prvi put je zavrteo, kako mi to volimo da kažemo, pokretne slike. Prošlo je 125 godina a mi im se i dalje divimo. Mi koji radimo u Kinoteci, isto kao i prvog dana kada je ona osnovana 1949, trudimo se da saznamo, otkrijemo i obogatimo svoj arhiv – poručio je Jugoslav Pantelić, direktor Jugoslovenske kinoteke.
On je podsetio da je pre godinu dana, zbog epidemioloških mera, rođendan proslavljen onlajn.
– Tada smo pokazali svetu restaurirani film „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, autora koji, nažalost, više nije sa nama. Sa nama nije ni naš Simke, ni nekadašnji direktor Žika Bogdanović, sa nama više nije mnogo onih koji su svoj talenat, trud, znanje i umeće utkali u ono što danas s ponosom nazivamo istorijom pokretnih slika – dodao je Pantelić i pozvao prisutne da aplauzom pozdrave sve one koji su nas napustili između dva rođendana Kinoteke.
Sumirajući godišnje uspehe, Pantelić se osvrnuo i na nedavni uspeh kinoteke, nagradu ICOM-a za najbolji muzej u Srbiji, „što nam daje podstrek da nastavimo dalje i da znamo da smo na pravom putu“.
Ovogodišnji dobitnici Zlatnog pečata, najvišeg priznanja Jugoslovenske kinoteke, su reditelj Slobodan Šijan i direktor fotografije Milorad Jakšić Fanđo za doprinos srpskoj, jugoslovenskoj i svetskoj kinematografiji, dok je bivši direktor kinoteke, Radoslav Rale Zelenović, dobitnik pečata za dugogodišnji doprinos razvitku ove ustanove.
Slobodan Šijan, reditelj kultnih filmova „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“, „Davitelj protiv davitelja“ i drugih, najpre se zahvalio ustanovi koja čuva naše filmsko nasleđe.
– Hvala Kinoteci. U njoj sam odrastao, u njoj sam učio o filmu. Ova nagrada mi puno znači, naravno, u senci svih ovih naših nesretnih događaja gde smo izgubili puno dobrih i dragih prijatejlja ali, eto, tu smo još, neki od nas, pa idemo dalje – poručio je Šijan.
Zatim se osvrnuo i na svoje kolege dobitnike:
– Srećan sam što je sam dobitnik ove nagrade zajedno sa Raletom Zelenovićem koji nas je zadužio ovim divnim zdanjem i sa Fanđom, na čijoj crno-beloj fotografiji sam se takođe školovao, naročito ono što je uradio za Živojina Pavlovića u „Buđenju pacova“ i „Kad budem mrtav i beo“, ti crno-beli filmovi su bile antologijske stvari.
Milorad Jakšić Fanđo, koji je potpisao fotografiju i u ostvarenjima „Zaseda“, „Muzikanti“, „Ljubav na seoski način“, „Građani sela Luga“, „Žuta“, „Košava“… zahvalio se prisutnima što su došli „da zajednički obeležimo Dan kinoteke, zajednički proslavimo ove naše nagrade i prisustvujemo otvaranju Festivala nitratnog filma“.
– Za mene, ovo je najviša nagrada koju mogu da dobijem. Ovo i nije nagrada za jedan događaj, za jedan dan, za jedno delo, za jedan film. Ovo je nagrada za trajanje i jedno uspešno prisustvo u srpskom i jugoslovenskom filmu, u dugačkom roku. Naši filmovi, Šijanovi i one koje sam ja snimao, 60 godina su stari i još uvek su aktuelni i vrlo često se vrte na televizijama – napomenuo je Jakšić.
Potom je ukazao na to da, ipak, postoji i još jedna viša nagrada od Zlatnog pečata, a to je da vaše ime nosi neka bioskopska dvorana.
– Ova sala, recimo, ima ime „Makavejev“. To je viša nagrada od ovog našeg pečata. Da sam se ranije setio, predložio bih… pošto smo mi – Makavejev, Žika Pavlović, Dragoslav Lazić, ja i još neki – neškolovani filmski umetnici, naša je, da ne kažem jedina, ali prava škola bila Kinoteka u Kosovskoj ulici. To nam je bila učionica i tamo smo mi krenuli sa našim školovanjem. Moj predlog je sledeći: da tamo, u toj Kinoteci, odvoje neko ćoše za nas koji ovde nismo nagrađeni tako velikom nagradom kao Makavejev, pa da se tamo nađe i neko Fanđovo ćoše. Je l’ bi bilo lepo? Pa, bilo bi… – priznao je Fanđo.
On se zahvalio i snimatelju i fotografu Maji Medić, koja je izdala knjigu „Snimatelji u srpskom igranom filmu“ i time doprinela vidljivosti snimatelja koji su „bili prilično zanemareni“.
– Da nije te knjige, verujte, u narednim godinama bi se zaboravilo da je u srpskom filmu bilo toliko značajnih filmskih snimatelja. Sad svako ima mobilni telefon. Uzme , škljoc i trt-mrt, neko se kreće unutra i, eto, to je film. Tada, kada smo mi radili, snimatelj je u filmskoj ekipi bio jako značajna ličnost. Od njega je zavisilo dosta toga. Kad se završi snimanje, svi bi se tresli šta li je to snimljeno, jer nije bilo video-kontrole, i ono što je snimljeno video je samo snimatelj. Tek sutra, prekosutra, kad dođe radni materijal, onda ima plakanja, čestitanja i svega. Sad već to nije, filmski snimatelji skoro i da ne znače ništa. Režiser je tu i on zna sve, i kostim i šminku i kameru… Tada kada sam ja radio, nije bilo baš tako – naveo je Milorad Jakšić Fanđo.
Podsetio je kako je, u njegovo vreme, film bio kao i ostali zanati, te se znalo kojim se redom počinje: prvo si šegrt, pa kalifa, pa pomoćnik kamere, pa, eventualno, majstor.
– Imao sam sreću da sam, na samom početku, i na dokumentarnom i na igranom filmu, odmah bio majstor i to je ostalo, evo, i do današnjih dana – zaključio je Fanđo, napomenuvši na kraju da mu je najdraži film „Košava“, pozdravljajući prisutnu Tanju Bošković koja je u njemu igrala.
Treći dobitnik Zlatnog pečata, Radoslav Rale Zelenović, ove godine proslavlja pola veka bavljenja filmom, istakao je Jugoslav Pantelić prilikom uručenja nagrade svom prethodniku na mestu direktora Kinoteke.
– Sto dvadeset pet godina u istorijskim razmerama nije mnogo, ali poslednjih 125 godina sa filmom i pokretnim slikama je promenilo svet. Svaka civilizacija ima neki svoj jezik, a mislim da su pokretne slike jezik naše civilizacije – ocenio je Zelenović na početku svog govora.
Nakon toga se osvrnuo na svoje početke u Kinoteci i na uspostavljanje nagrade Zlatni pečat.
– Svako od nas sanja da jednog dana radi u Kinoteci. I ja sam. I te 1992, kad sam napustio lagodno mesto urednika Filmskog programa i došao u Kinoteku, svi su se čudili. Osnovali smo nagradu Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, ne znam da li ću preterati ako kažem – iz besa. Bili smo zaključani sa svih strana. Niko nam nije otvarao vrata. I onda smo odlučili da napravimo nagradu, nije važno kako će se zvati, samo da ima u nazivu „kinoteka“. I počeli smo da jurimo prijatelje jer su oni drugi bili mnogobrojniji i ne bi došli.
Đuzepe Pepe de Santis je bio prvi koj je došao, pa Bačo, pa Liv Ulman, pa Mencel, pa Angelopulos i tako njih 35, ako se ne vraram, do sada uz, naravno, Milenu, Batu, Smokija, Gorana Markovića, celu prašku školu i sve ove druge dobitnike. Neki dan mi je novinarka rekla „U dobrom ste društvu“. Pa znam, sam sam pravio društvo. I večeras sam u dobrom društvu, sa Šijanom i Fanđom – istakao je Zelenović.
Pozdravio je i svoje bivše kolege koji su sa njim „prošli svu golgotu“ prilikom pravljenja nove zgrade u Uzun Mirkovoj, novog depoa i centra za digitalizaciju i raznih još rekonstrukcija.
– Od mojih 50 godina (profesionalnog bavljenja filmom – prim.nov), samo jedna osoba me je pratila punih 45 godina. Pošto nje više nema, ovo posvećujem njoj – završio je Zelenović suznih očiju.
Plakete Jugoslovenske kinoteke, zaslužnim pojedincima koji su svojim radom doprineli afirmaciji sedme umetnosti ali i boljem funkcionisanju ove ustanove, večeras su dobili Miona Kovačević, novinarka portala Nova.rs, Ivan Karl, gradski sekretar za kulturu Grada Beograda, Dejan Dabić, filmski kritičar i urednik filmskog programa Kulturnog centra iz Niša i Petar Durović, kinooperater Arhiva Jugoslovenske kinoteke.
Novinarka Miona Kovačević čestitala je Kinoteci rođendan i zahvalila se na „velikom priznanju“ koje će se „truditi da opravda“.
Ivan Karl, gradski sekretar kulture Beograda, nagrađen je plaketom za doprinos obogaćivanju tehničke zbirke Jugoslovenske kinoteke i dugogodišnju afirmaciju sedme umetnosti.
– Taj odprinos je počeo kad sam bio u osnovnoj školi i kada sam doneo neke plakate u čitaonicu Kinoteke. Prva osoba osoba koju sam upoznao je bia Marijana Cukućan, pa Bora Stanojević i njegova Dragana, zatim Saša Erdeljanović, Rale Zelenović, Marjan Vujović, Dinko Tucaković, Jugoslav, i evo sada sam i ja postao malo kinotečanin. Hvala vam puno – poručio je Karl.
Dejan Dabić je iskoristio priliku da se priseti nekih ljudi iz Jugoslovenske kinoteke sa kojima je sarađivao ovih 25 godina i kojih više nema a koji su takođe „zaslužni što je Kinoteka večeras ono što jeste“: Upravnik Muzeja kinoteke Dinko Tucaković, upravnik Arhiva Steva Jovičić, i Mira Nejkov i Miodrag Cakić Caki sa kojima je „ugovarao filmove“.
Dejan Dabić, urednik kulturnog programa Kulturnog centra iz Niša
– Ima 25 i više godina kako sarađujem saJugoslovenskom kinotekom i iskoristio bih priliku da se prisetim nekih ljudi sa kojima sam dosta srađivao a kojih više nema: najviše sa nekadašnjim upravnikom muzeja kinotekek Dinkom Tucakovićem, upravniko Arhiva Stevom Jovičićem, Mirom Naikov sa kojom sam ugovarao filmove a nakon nje i sa pokojnim Midoragom Cakićem Cakijem. I oni su zaslužni što je Kinoteka večeras ono što jeste.
Petar Durović je svojim govorom izmamio najviše smeha u dvorani:
– Gospodin Fanđo je rekao da snimatelji ne mogu često da govore, a tek kinooperateri! Pa ću malo samo i ja govoriti. Gospodin Erdeljanović, moj šef i moj školski drug, on me je primio u Kinoteku. Ja sam došao preko veze, ostali su došli preko konkursa. On mi je često govorio da sam jedan od najvećih neradnika u arhivu, međutim, nekim čudnim obrtom sudbine, kao u dobrom trileru, ispadoh radnik. I dobih plaketu. I večeras sam čovek sa plaketom. I drago mi je, ipak, moram da priznam – izjavio je Durović.
Nakon dodele priznanja svečano je otvroen 23. Festival nitratnog filma, projekcijom nemog ostvarenja „Moran sa broda ‘Ledi Leti'“ iz 1922. godine sa Rudolfom Valentinom u glavnoj ulozi.
Do 15. juna biće prikazano 36 filmova iz 26 filmskih arhiva iz gotovo čitave Evrope, iz SAD, Egipta, Japana…
Katalog festivala možete da preuzmete ovde.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
