Majstor filmske muzike – odlazak Zorana Simjanovića

Kultura 11. apr. 202117:32 > 17:56
Podeli:
Zoran Simjanović
Zoran Simjanović Foto:Vesna Lalić

"Možda ćemo i mi stradati zbog virusa. A neko će se izvući, sigurno. Tako je bilo i kod kuge, i kod španske groznice i kod raznih pandemija koje se, što je interesantno, javljaju na oko 100 godina", rekao je u jednom intervjuu nedavno kompozitor Zoran Simjanović, preminuo danas u 75. godini u Beogradu.

Zoran Simjanović, jedan od najpoznatijih autora filmske i pozorišne muzike na području nekadašnje Jugoslavije, rođen je u Beogradu 1946. godine. Od ranog detinjstva svirao je klavir, a potom je pohađao i Muzičku školu „Mokranjac“, što ga je, kako je pričao, umesto na studije prava, po savetu kompozitora Zorana Hristića, odvelo na Muzičku akademiju, gde je bio i profesor.

Ranih šezdesetih godina, sa prodorom rokenrola, svirao je u nekim od prvih rok bendova u Beogradu. Nakon kratkotrajne avanture sa grupom Siluete, osnovao je Elipse i ta grupa proglašena je pobednikom čuvene Beogradske gitarijade 1966. godine, a godinu kasnije osvojili su srebrnu medalju na internacionalnom festivalu u Bugarskoj. Nakon početnog ugledanja na britanske pop i rok bendove, sa dolaskom pevača Edija Dekenga, Elipse su inspiraciju su tražili u soulu. Bend se raspao krajem šezdesetih.

„Kad smo počeli, sviranje nam je bilo zabava. Mi ćemo jednog dana da se poženimo, pa će naša deca da slušaju ovo što sviramo – to je bio vrhunac naše želje, ništa više. A onda sam dobio umetničku vakcinu“, ispričao je Simjanović govoreći o svojim počecima.

Simjanović je po raspadu benda nastavio da piše kompozicije za festivale popularne i zabavne muzike, a potom se okrenuo i muzici za televiziju, pozorište i, posebno, za film gde je dosegao najveće domete u karijeri. Njegovu muziku za TV seriju „Grlom u jagode“ (1976), kao i za filmove „Specijalno vaspitanje“ (1977), „Nacionalna klasa“ (1979) i „Balkan ekspres“ (1983) znaju i generacije koje nisu gledale ova ostvarenja. Sarađivao je sa najznačajnijim domaćim rediteljima, a filmovi sa njegovom muzikom nagrađivani su na filmskim festivalima u Veneciji, Kanu, Berlinu, Puli…

Od 1975. godine do danas napisao je muziku za više od 60 igranih filmova, desetine TV filmova i serija, kao i muziku za više od 20 pozorišnih predstava. Njegova muzika čuje se i u filmovima „Miris poljskog cveća“ (1977), „Boško Buha“ (1978), „Zemaljski dani teku“ (1979), „Most“ (1979), „Majstori, majstori“ (1980), „Duel“ (1981), „Sok od šljiva“ (1981), „Variola vera“ (1982), „Maratonci trče počasni krug“ (1982), „Idi mi, dođi mi“ (1983), „Tajvanska kanasta“ (1985), „Žikina dinastija“ (1985), „Otac na službenim putu“ (1985), „Već viđeno“ (1987), „Lager Niš“ (1987), „Anđeo čuvar“ (1987), „Vreme čuda“ (1989), „Sabirni centar“ (1989), „Virdžina“ (1991), „Tango argentino“ (1992), „Tito i ja“ (1992), „Bure baruta“ (1998), „Sjaj u očima“ (2003), „Turneja“ (2008), „Besa“ (2009), „Falsifikator“ (2013)…

Televizijska publika njegovu muziku čula je i u serijama „Profesionalci“ (1977) ili „Ne tako davno“ (1984), pa sve do „Delirijum tremensa“ (2019) i „Tajne vinove loze“ (2021).

Simjanović je dva puta osvajao Zlatnu arenu u Puli za filmsku muziku (za „Miris poljskog cveća“ i „Balkan ekspres“), a dobitnik je i brojnih drugih priznanja, među kojima i prve nagrade na festivalu u Monte Karlu 2003. za muziku za „Sjaj u očima“, Nagrade „Darko Kraljić“ (2018)…

Predavao je na Fakultetu dramskih umetnosti od 1993. do 1999. godine, a od te pa do 2002. na Fakultetu muzičke umetnosti.

Jedna od želja bila mu je da bude osnovana nacionalna medijateka.

„To bi bilo mesto gde biste mogli da čujete muziku svih naših autora. Nešto poput Kinoteke, ali bogatije“, opisao je on svoju ideju u jednom razgovoru pre dve godine.

Komentari

Vaš komentar