1
"Žena koja pegla", jedna od slika iz čuvenog "plavog perioda" Pabla Pikasa, po svoj prilici naći će se u centru opake sudske bitke. S jedne strane je jevrejska porodica, a s druge ugledni njujorški muzej Gugenhajm, u kojem se Pikasovo delo čuva.
Potomci i ujedno naslednici Karla Adlera i Rozi Adler sudskim putem traže repatrijaciju remek-dela Pabla Pikasa iz 1904. godine „Žena koja pegla“ („Woman Ironing“, odnosno „La repasseuse“ u originalu). U tužbi tvrde da su njihovi preci bili prinuđeni da se odreknu ove slike, i prodaju je, jer su pokušavali da se spasu od nacista u rodnoj im Nemačkoj 1938. godine.
U tužbi koju su podneli Vrhovnom sudu na Menhetnu navode da je Adler sliku Pabla Pikasa nabavio 1916. godine od uglednog vlasnika minhenske Moderne galerije i trgovca umetninama Hajnriha Tanhauzera. Upravo se Hajnrih smatra ključnom figurom za promociju umetnika impresionizma u Nemačkoj. Nakon što je 1904. osnovao galeriju prvi je u Nemačkoj izlagao slike Pola Gogena, Edgara Dege ili Eduarda Manea, a potom i radove Pabla Pikasa i Žorža Braka.
I dve decenije nakon što je Adler došao u posed dragocene Pikasove slike bio je prinuđen da je proda ispod cene. I to sinu originalnog prodavca Džastinu Tanhauzeru 1938. godine za sumu od samo 1.552 dolara, čime je pretrpeo ogroman gubitak.
„Karl Adler se nikada ne bi odrekao slike po toj ceni da nije došlo do nacističkog progona ne samo njega, već i čitave njegove porodice“, navodi se u tužbi i dodaje da je do tada Adler bio imućan i cenjeni predsednik borda direktora jedne od najvećih evropskih fabrika kože:
„Ali, sve se promenilo kada je nacistički režim uništio njihove živote iz korena“.
Te 1938. Adlerovi su uspeli da pobegnu iz Nemačke. I putujući preko Holandije, Francuske i Švajcarske uspeli su da se domognu Argentine, gde su se ponovo skućili, objašnjavaju potomci u tužbi.
Ali, dok nisu stigli u Argentinu, i dok su živeli u egzilu u Evropi, nakon bekstva iz Nemačke, bile su im potrebne ogromne količine novca da bi nabavljali boravišne vize na određeno vreme. Pošto su bili onemogućeni da rade u egzilu, ne znajući šta im nosi budućnost, Adlerovi su morali da se oslobađaju svih dragocenosti da bi na što brži način došli do neophodnog novca, pojašnjava se u tužbi.
Potomci tvrde da je Tanhauzer „profitirao“ na nesreći nemačkih Jevreja. Takođe i da je Tanhauzer bio svestan neprilika u kojoj se našla porodica Adler, ali i da nikada, da nije bilo nacističkog progona, ne bi Karl prodao sliku po tako niskoj ceni.
Rozi Adler preminula je u Buenos Ajresu 1946, kada joj je bilo 68 godina, dok je Karl umro s 85 i to kada je 1957. otišao da poseti svoju nekadašnju domovinu.
„Žena koja pegla“ ostala je u umetničkoj kolekciji Tanhauzera sve do Džastinove smrti 1976. godine. Nije zgoreg napomenuti da je i sam Džastin, krenuvši očevim stopama, ustanovio ogranke Moderne galerije u Lucernu i Berlinu, ali da je s dolaskom nacističkog režima takođe morao da izbegne u Pariz, gde je otvorio galeriju. Ali, nakon što su se nacisti domogli Pariza, beži u Njujork, gde je nastavio vrlo uspešno da se bavi trgovanjem umetninama sve do smrti. A čitava zbirka ovog kolekcionara, kao i njegovog oca, ujedno i Pikasova slika, poklonjena je dve godine kasnije Gugenhajmu, gde jedna od prostorija nosi ime donatora – Džastina Tanhauzera.
Potomci Adlera, uz podršku brojnih neprofitnih jevrejskih organizacija, u tužbi navode da je slika „u pogrešnim rukama“, misleći tu na Fondaciju Solomon R. Gugenhajm, koja upravlja jednim od najpoznatijih njujorških ali i svetskih muzeja koji se nalazi na Menhetnu.
Porodica u tužbi traži ili povraćaj slike ili novačnu kompenzaciju koja bi odgovarala trenutnoj tržišnoj vrednosti dela. A ono je procenjeno na iznos između stotinu i 200 miliona dolara.
Delo „Žena s peglom“ nastalo je na samom kraju takozvanog „plavog perioda“ Pikasovog slikarstva. Ovo mračno stvaralačko razdoblje počelo je na samom startu 20. veka i u tom dobu koristio je umetnik uglavnom plave i plavo-zelene nijanse boje, donoseći na platna portrete izmučenih likova, prostitutki, prosjaka, pijanaca, tužnih majki s decom… Jedno od najpoznatijih dela iz ovog „simbolističkog“ razdoblja karijere španskog slikara i vajara jeste „Stari gitarista“, nastao godinu dana pre „Žene koja pegla“.
Čelnici Gugenhajma izjavili su nakon podnošenja tužbe na Menhetnu za CNN da pitanje porekla slike, kao i problem restitucije uzimaju vrlo ozbiljno, ali da su uvereni kako je ova tužba bez osnova:
– Kada je Karl Adler prodao sliku Džastinu Tanhauzeru bila je to fer transakcija između ljudi koji su imali dugogodišnji dobar poslovni odnos. Od kada je advokat potomaka Adlera prvi put kontaktirao Gugenhajm muzej sproveli smo opsežnu istragu koja je pokazala da je naš muzej s pravom vlasnik Pikasove slike.
Bonus video: Pablo Pikaso
