“Naša čitalačka publika je konzervativna, primetio sam da erotska literatura kod nas uopšte ne prolazi”, rekao je nedavno u intervjuu za Nova.rs Flavio Rigonat, vlasnik izdavačke kuće “Lom”. Ta izjava nas je zaintrigirala da se pozabavimo temom zašto u Srbiji erotski romani nisu na glasu i nemaju svoju publiku. Ko su uopšte pisci takvih knjiga, koja su to dela, zašto se o tome slabo priča među ljubiteljima literature…
Jedno od najstarijih i najpoznatijih dela koje koristi erotsku tematiku vrlo neskriveno su “Dekameron” Đovanija Bokača, ili “120 dana Sodome i Gomore” Markiza De Sada. Ali realno, nema mnogo klasika koji se bave erotikom. U današnje vreme, najskoriji hit sa tom tematikom je “50 nijansi sive” spisateljice EL Džejms, međutim, ta knjiga i pored svoje velike popularnosti nije baš prihvaćena kao ozbiljna literatura. Ipak, kao cenjenog pisca erotske literature možemo navesti Henrija Milera, ili neke naslove za koje se kaže da su najbolji u ovom žanru, kao što su “Sabatovo pozorište” Filipa Rota, “Rđavo ponašanje” Meri Gejtskil ili “Henri i Džun” Anais Nin.
Na naše pitanje u vezi sa slabom zastupljenošću i čitanošću erotske književnosti u Srbiji, pisac i profesor na Filološkom fakultetu, Mihajlo Pantić, nam postavlja kontra pitanje: “Da li može da bude popularno ono čega nema?”
– I pored najbolje volje, čak i sa nešto sniženim kriterijumima, ne mogu da se setim nijednog iole značajnog dela iz srpske književnosti koje bi u čisto žanrovskom smislu bilo moguće podvesti pod pojam erotske književnosti. I, još pre toga, misli li se tu na eros u onom izvornom, platonovskom smislu ili na erotiku kao vid telesnog ispoljavanja erosa. Ako je o prvom reč, onda je svaka vrhunska književnost u osnovi erotska, a ako je o drugom, onda – mrka kapa. Milan Komnenić je svojevremeno u beogradskoj Prosveti uređivao biblioteku „Erotikon“, i u njoj su mahom izlazila dela iz svetske književnosti od te druge vrste, srpske jedva da je i bilo. Ukratko, ovdašnja književnost nema ni „Ljubavnika ledi Četerli“ D. H. Lorensa, ni „Neksus, seksus, pleksus“ Henrija Milera, da bi mogla da kandiduje neko takvo ili slično ostvarenje kod šireg kruga čitalaca.
Pantić dodaje da erotike ipak ima u delima mnogih istaknutih naših pisaca.
– Ne morate ići dalje od, na primer, Crnjanskog i „Seoba“, niti od nekih priča Milorada Pavića, ali je u njima, kao i drugde kod relevantnih pesnika i prozaista, erotika samo jedna od sastavnica, jedan od slojeva književnog ostvarenja. I tu dolazimo do zaključka koji je uspostavljen tradicijom: čisto žanrovska književnost je, osim izuzetaka koji potvrđuju pravilo, na lestvici književnih vrednosti uvek u njenom donjem delu – zaključuje naš poznati pisac priča i profesor.
Pesnik i vlasnik “Arhipelaga” Gojko Božović, smatra da je ključni razlog zašto erotska književnost kod nas nije bila naročito cenjena, sadržan u činjenici da je srpska književnost, kao i većina drugih književnosti Istočne i Srednje Evrope, tokom gotovo čitave svoje moderne epohe imala naročitu ulogu u socijalnom i istorijskom kontekstu, pa je iz tako shvaćene uloge proisticao i dominantni tematski tok književnosti.
– Srpska književnost je sve do pod kraj XX veka, književnost sa socijalnom funkcijom i sa dominacijom velikih tema (istorija, društveni procesi, politika, čovekova sudbina usred neke od tih velikih tema ili usred svih njih u istom trenutku). Druge teme su samim tim postajale rubne, u širokom rasponu od erotske književnosti do fantastike, od intimističke literature do humorističke književnosti.
Božović konstatuje da je sam kraj XX veka označio nestanak socijalne funkcije književnosti i da u poslednjih petnaestak godina možemo pratiti kako se u savremenoj književnosti velike teme istorije, društva ili politike vidno povlače ustupajući mesto intimnim, kamernim svetovima literature.
– Došlo je do promene paradigme. Dominacija romana u pogledu javne pažnje i čitanosti je očigledna, ali taj roman mora da bude dat u formi pregledne,
zanimljive, „filmične“ priče. Možda će ta promena akcenta otvoriti prostor da se tradicionalno rubni žanrovi, poput erotske književnosti, pomere nešto bliže središtu širih čitalačkih interesovanja – smatra Božović.
Mihajlo Pantić nas vraća na pitanje (ne) popularnosti erotske književnosti i kaže da to nije kriterijum vrednosti.
– Tema ne određuje suštinu bilo koje umetnosti, nego je određuje način umetničke ekspresije, popularnost ostavimo estradi, sportu, pa čak i politici. Uspeh se u poslovima pisanja određuje na drugi način, ne uvek i ne nužno brojem čitalaca. Vrhunska poezija je retko kada popularna, Getea, Herderlina, Rilkea, Disa, Nastasijevića ili Vaska Popu ne čitaju baš milioni čitalaca, ali se kultura ipak orijentiše prema takvim vrednostima i, više od toga, sa njima se identifikuje.
Tema ima određenu apriornu privlačnost, ja na primer volim da čitam priče o ribolovu, neko voli krimi romane, neko naučnu fantastiku, neko mitsku, neko istorijsko-dokumentarnu prozu, neko biografije slavnih ličnosti, ali to onda govori o ličnim afinitetima svakog pojedinačnog čitaoca, a ne o književnosti kao takvoj. Ukratko, ako naiđete na neku zaista dobru knjigu domaćeg pisca u kojoj je dominantna tema erotike, svakako mi javite, sa zadovoljstvom ću je pročitati. Ali sumnjam da će ona u mojoj biblioteci stajati pored, recimo, „Proklete avlije“, „Tikava“, „Enciklopedije mrtvih“ ili „Novog Jerusalima“ – poručuje Pantić.
Bonus video: Vlalukin čita Kaporovo ljubavno pismo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar