Na Belom dvoru danas je pala prva klapa serije "Kralj", od koje će nastati i film, u režiji i po scenariju Zdravka Šotre. Prvog dana snimanja ekipu je posetio i Vuk Drašković, čiji je roman "Aleksandar od Jugoslavije" književni predložak za seriju.
– Bilo mi je veoma drago kada sam čuo da se radi serija. Dogovorio sam se sa Zdravkom da se drži korita romana – kaže Drašković za Nova.rs.
Šotra se konsultovao sa njim svaki put kada bi nešto prepravio ili bi ga pitao sme li nešto da ubaci čega u knjizi nema.
– Pita mene Zdravko, „Mogu li da ubacim Belu Pavlović, ona se sa Marijom u Bukureštu druži?“ Može, velim, neka je tu, ako je nema u romanu – otkriva nam pisac.
Serija, u produkciji kuće „United Media“ koja će biti emitovana na TV Nova S, prati razdoblje u životu kralja Aleksandra (1888-1934) od završetka Prvog svetskog rata i stvaranja Jugoslavije 1918. do atentata u Marseju 1934, gde je stradao u 47. godini. U vreme kada je rođen, ništa nije nagoveštavalo da će postati kralj. Njegov pradeda Karađorđe je bio ubijen, a na srpskom prestolu nalazila se dinastija Obrenovića. Aleksandar je, sa starijim bratom Đorđem, detinjstvo proveo na Cetinju, kod dede po ocu, crnogorskog kralja Nikole. Majku Zorku izgubio je sa 15 meseci.
U Srbiju je prvi put došao 1903. kada mu je otac Petar, nakon Majskog prevrata, izabran za novog kralja. Da će i sam postati kralj odlučeno je tek 1909. pošto mu se brat Đorđe odrekao prestola. Za regenta prestolonaslednika Kraljevine Srbije je proglašen 1914. kada je postao i vrhovni zapovednik srpske vojske u I svetskom ratu.
Po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decemba 1918, postao je njen regent prestolonaslednik. Posle očeve smrti 1921. postao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, a od 1929. kralj Jugoslavije (kada je država zvanično preimenovana). Međutim, ta ideja o ujedinjenju južnoslovenskih naroda je od samog početka imala brojne, radikalne protivnike (pre svega iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a), koji su, na kraju, ubili kralja 1934.
– Srbi nisu imali u svojoj istoriji tako velikog državnika i vojskovođu a on je, opet, verovatno najoklevetaniji i najomrznutiji među većinom Srba. Mislim da smo kao narod najgrešniji prema tom čoveku – otkriva nam Vuk Drašković svoje motive da napiše roman o Aleksandru I.
Ovaj monarh je u komunističkoj Jugoslaviji ideološki klevetan i satanizovan, nastavlja, a od devedesetih godina prošlog veka je satanizovan od patriota koji su mu zamerili što je 1918. stvarao Jugoslaviju a ne Veliku Srbiju.
– Zameraju mu, preziru ga, zbog toga što je stvorio Jugoslaviju, da bi umirili sopstvenu savest zbog ubistva te velike države, jer u njihovim jadnim mozgovima verovatno se odvija misaona operacija: da nije Aleksandar stvarao Jugoslaviju, mi ne bismo imali šta da razbijemo. Ne bismo imali koga da ubijemo. To je sada već u domenu psihopatologije. Danas, kada ima ovoga čega ima a nema Jugoslavije i njenog tvorca, najbolje sagledavamo i Jugoslaviju i Aleksandra koji ju je stvorio. Bila je to velika ideja, verovatno najveći projekat u istoriji svih ovih plemena slovenskih od kako su došli na Balkan, ali bili smo nedorasli toj velikoj ideji. Jugoslavija je bila velika ideja, mi smo bili mali – ocenjuje Drašković.
Ta velika ideja pretvorila se u veliku utopiju i veliku nesreću, a ogromna krivica za to je, pre svega, „u narodu većinskom, narodu Aleksandrovom“, tvrdi naš sagovornik.
– Od 1918. godine njega probada kopljima i Srpska pravoslavna crkva koja mu ni do današnjeg dana nije oprostila stvaranje Jugoslavije jer je to, po njima, bio jeretički projekat. Zamislite, ujediniti se sa katolicima. To je taj naš ekskluzivni, religijski fanatizam koji nas je skupo koštao – poručuje Drašković.
Aleksandar je, ističe on, još 1925-6. godine nagovestio sukob sa srpskom crkvom i obračun sa njom. Predložio je Sinodu i tadašnjem patrijarhu Dimitriju da, „ako ništa drugo, svi slavimo Božić i Uskrs istoga dana“, i pri tome im kaže „da prihvatimo kalendar Milutina Milankovića“.
Naš cenjeni naučnik prisustvovao je, uz Aleksandra, i svepravoslavnom saboru nekoliko godina ranije, kada je, na predlog srpske crkve, Milankovićev kalendar prihvaćen kao srpski kalendar.
– A onda je srpska crkva odbila da ga ratifikuje jer su ustanovili da se taj kalendar za narednih 3000 godina poklapa sa gregorijanskim. I kazali su, „Ni po koju cenu“. Iako su slavili Božć i Uskrs prema kalendaru paganina Julija Cezara, rođenom pre Hrista. I Aleksandar je govorio, „Je l’ možete da razumete da je kalendar koji koristimo pogrešan? Drugo, mi smo tražili reformu, što je prihvaćeno i sada smo protiv. Možete li da zamislite koliko bi mržnja i sukobi sa Hrvatima popustili kada bismo istoga dana, kao sav hrišćanski svet, slavili hrišćanske praznike?“ Zapanjio se odgovorom SPC: „Slavićemo Božić i u maju ali nećemo sa Hrvatima“ – priča nam Vuk Drašković.
Dodaje da je Aleksandar imao ideju, kojom se nije bavio u romanu, da se sa zilotizmom u srpskoj crkvi obračuna po uzoru na Petra Velikog. Ruski car je u jednom trenutku oformio Carski sinod gde je car zamenio patrijarha u upravljanju crkvom, te „nije imao rusku crkvu kao protivnika evropeizaciji i modernizaciji Rusije“. Funkciju patrijarha vratili su tek boljševici, jer je „njima bila potrebna da u Rusiji oživi antizapadna histerija, a ruska crkva je to propovedala“.
Sem u crkvenim redovima, Aleksandar je imao protivnike i u vojsci.
– Njegovi poručnici, jedan od njih je Mustafa Golubić, postaju generali NKVD (sovjetska javna i tajna policija, prim. aut). Vojska mu je puna crnorukaca koji mu nisu oprostili stvaranje Jugoslavije. Oni su misilili da je 1918. bilo potrebno zagaziti sa vojskom u Bosnu i Hrvatsku, nacrtati granice Velike Srbije. Prvo, to nije bilo moguće, to nisu dozvoljavale ni velike sile ni normalna pamet, jer se to i tada moglo samo ratom sa Hrvatima i muslimanima, a Aleksandar nije hteo samo da bude okupator, već ujedinilac i na tome mu se zamera – kaže Drašković.
Međutim, velike sile nisu htele ni Jugoslaviju.
– Mi ne znamo šta bi na kraju ispalo u (mirovnim pregovorima 1919, prim. aut) u Versaju da nije bilo Aleksandra. Zamislite da je na Versajsku konferenciju otišao a da mu niko u svetu nije priznao državu koju je proglasio 1918. On ide na konferenciju na kojoj se određuje sudbina te države a da joj se ne znaju ni granice, niti je ko priznaje, a on tu državu proglašava ne pitajući ništa Skupštinu Srbije. Crnogorci su imali kakvu-takvu podgoričku skupštinu. Hrvati su imali neku odluku, Vojvođani takođe, jedino koga nije hteo ništa da pita bila je skupština Srbije iz bojazni da bi većina bila protiv stvaranja Jugoslavije. I potpuno je u pravu što je tako postupio – smatra Drašković.
Za Aleksandra kaže da je bio svojeglav i sklon riziku, što je nasledio od Karađorđeve loze, dok je diplomatsku mudrost „ali i svojeglavost“ nasledio od crnogorske loze. Međutim, do kraja života pekla ga je greška prema „đedu Nikoli“.
– Rat se završava početkom novembra a on za mesec i po dana proglašava novu državu. Bila je velika žurba, to su bila prevratnička vremena, pravljene su i greške. Verovatno je njegova najveća greška bila odnos prema đedu, iako je i đed Nikola bio grešan prema njemu.
Mislim da je greška što je na onakav način došlo do ujedinjenja Crne Gore i Srbije, pre proglašenja Kraljevine SHS. Do tog ujedinjenja nije trebalo da dođe, zaključio je kasnije Aleksandar. Trebalo je da predstavnici Kraljevine Crne Gore i Kraljevine Srbije, ravnopravno, u istom danu, 1. decembra, prime Adresu o ujedinjenju iz Zagreba, prihvate je i kažu: Po osnivačkom aktu Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora prihvataju Adresu o ujedinjenju i od ovog momenta brišu i svoj državni identitet i gase se kao države, jer se stapaju u jednu veliku državu. Tako nije učinjeno. Doduše, razlika je bila u pet dana ali tih pet dana sada su izvor velikih nesporazuma – konstatuje autor „Aleksandra od Jugoslavije“.
Od đeda Nikole Aleksandar je nasledio još nešto: ideju o jugoslovenstvu.
– On je to naučio na Cetinju, nije mogao učiti u Srbiji, jer tamo nije ni živeo. Upamtimo, ideja jugoslovenstva nije ideja Beograda. Nju u Srbiju i Crnu Goru donose, pre svega, Srbi iz Austrougarske. To je ideja nikla u Zagrebu i u Ljubljani, oni su prvi poželeli da dođe do ujedinjenja – ističe Drašković.
No, od prvog dana nastanka Kraljevine SHS bilo je onih koji su želeli da je uguše i sruše, čega je bolno svestan bio i sam kralj.
– On je u jednom ispovednom razgovoru sa vajarem i svojim prijateljem, Ivanom Meštrovićem, pred put u Marsej sa kog se nije vratio, rekao da su protivnici Jugoslavije u Zagrebu slabi da bi naudili državi, on će lako s njima. Dogovoriće se sa Mačekom, rekao je. Ali, dodao je, pred njim je najteža bitka – da protivnike Jugoslavije razoruža i porazi tamo gde su najjači a to je Beograd. I verovatno bi usledio, mada je sad to teško nagađati, žestok obračun sa Srpskom pravoslavnom crkvom, oficirima u vojsci, sa svima koji su ovde srbovali, propovedali u ime srpstva mržnju prema muslimanima, Albancima, Hrvatima, Slovencima. On bi to hteo da utiša, verovatno bi bio i grub, jer je imao tu plahovitu narav da pokuša fino na sve moguće načine, ali ako ne može fino, onda je potezao sablju – navodi Drašković.
On lično misli da mu je najveća greška što „ono što je uradio 1929. a kršteno je naopako kao diktatura“, nije uradio nekoliko godina ranije. I verovatno bi u tom slučaju unutrašnji odnosi u zemlji, pre svega srpsko-hrvatski problem, bili već rešeni pre njegovog odlaska u Marsej.
Aleksandar je 6. januara 1929. uveo tzv. Šestojanuarsku diktaturu. Tome je prethodio tragičan ishod neprestane polemike između vladinih radikala i poslanika opozicije predvođenih Hrvatskom seljačkom strankom (HSS) kada je radikalski poslanik Puniša Račić ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, dok je Stjepan Radić kasnije podlegao povredama. Koristeći ovaj atentat kao povod, Aleksandar je tog 6. januara ukinuo Ustav i doneo Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi a kasnije te godine, oktobra meseca, doneo je Zakon o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja i time preimenovao državu u Kraljevina Jugoslavija, a umesto nasleđenih istorijskih pokrajina, reorganizovao je državnu upravu na devet banovina i grad Beograd.
– Imena banovinama je dao po rekama, po vodama: Dravska, Savska, Primorska, Vrbaska, Zetska, Dunavska, Moravska, Vardarska i Beograd, po uzoru na Vašington DC. Užasno se plašio podela po plemenskim, religijskim i nacionalnim granicama jer, govorio je, to su mine po kojima će ona eksplodorati jednoga dana – napominje Vuk Drašković.
Prema njegovom mišljenju, Šestojanuarska diktatura je bila „spasavanje države“.
– Svet je bio šokiran njegovom amerikanizacijom Jugoslavije. Aleksandar je bio opsednut Amerikom i američkim uređenjem i želeo je da Jugoslavija postane balkanska Amerika. Stalno je bio pod utiskom reči američkog predsednika Vudroa Vilsona i njegovog saveta koji mu je dao u Parizu: „Aleksandre od Jugoslavije, srećna vam Jugoslavija, ali sad morate da stvarate i Jugoslovene, kao što smo i mi stvorili Amerikance a nema nacije na svetu koja nije u Americi“ – prenosi nam Drašković.
Iz Aleksandra je, međutim, „često progovarao Karađorđe“ pa je mislio da naredbe može da sprovodi mačem.
– Mnogo mu se žurilo. Posle 1929. bilo je zabranjeno da budeš Srbin ili Hrvat, svi su morali da pišu da su Jugosloveni. „Naredio kralj“. Trebalo je, ipak, vremena da sazri ta jugoslovenska ideja. U drugoj, komunističkoj, Jugoslaviji, nije se insistiralo na jugoslovenskoj naciji, a opet je pripadnost njoj narastala. U momentu kada počinje ubijanje Jugoslavije imamo u toj državi oko dva miliona ljudi koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni i oko 7,5 miliona ljudi rođenih u međunacionalnim i međureligijskim brakovima. Kada danas slušamo da je mnogo jugonostalgičara, to je najveća potvrda veličine onoga ko je Jugoslaviju stvorio – napominje Drašković.
Bilo je ponuda iz Evrope i Amerike, navodi on, 1990, 1991. godine da se Jugoslavija sačuva, da uđe prečicom u Evropsku Zajedinicu i NATO pakt, „a opet glavni protivnik toga bio je u Beogradu“.
– Šta imamo danas? Jugoslavije nema. Imamo bantustane, rezervate, strašnu mržnju, ja ne vidim kako da joj se stane na put. I plašim se Aleksandrovoga proročanstva iz Pariza 1921. kada je rekao knezu Pavlu: „Ako se Jugoslavija raspadne, oči ćemo jedni drugima vaditi“. I to se i desilo. On je smatrao da su sukobi, čak i mržnje, raznorazni sporovi među narodima i ljudima koji prvi put u istoriji žive pod istim državnim krovom potpuno očekivani i normalni, ali da se svi ti sukobi i nesporazumi mogu rešavati samo dok smo zajedno – ocenjuje Drašković.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare