0
Scenarista, glumac i filmski kritičar Dimitrije Vojnov govori za Nova.rs o aktuelnoj situaciji u filmskoj industriji kod nas i u svetu, svom zabranjenom filmu i novom romanu, o našim političkim (ne)prilikama kao i filmovima i serijama koje preporučuje za gledanje.
Autori: Miona Kovačević, Milojko Božović
Dimitrije Vojnov, koga je javnost upoznala još kao dečaka u kultnom filmu „Tito i ja”, u međuvremenu je postao veoma ugledan i uspešan scenarista. Iz njegovog pera nastali su filmovi i serije „Montevideo Bog te video”, „Montevideo, vidimo se!”, „Mali Budo”, „Ederlezi rajzing”, „O bubicama i herojima”, „Jesen samuraja”, „Državni službenik”… Međutim, jedan njegov scenaristički poduhvat je zabranjen, devet dana pred početak snimanja.
Reč je o filmu „Mezimica” koji je na konkursu Filmskog centra Srbije u maju 2017. dobio 30 miliona dinara, a onda je, u jesen 2018, nekoliko dana pred snimanje, realizacija zaustavljena. Zvanično, producent je potpisao sporazumni prekid ugovora sa FCS, nezvanično, Vojnov i Nikola Kojo, koji je trebalo da igra glavnu ulogu, tvrdili su da je snimanje filma zabranjeno. Navodno je „u čaršiji krenula da se stvara fama pošto su negativci korumpirani policajci, a postoji i podzaplet sa trgovinom organima”, izjavio je Vojnov tih dana gostujući na N1.
Pri tom stavu stoji i danas.
– Iz ove prespektive je potpuno jasno da je tada naša branša izgubila priliku da stane na put pogubnoj politici koju je u Filmski centar Srbije doneo novi Upravni odbor. Imali smo zaista istorijsku priliku da se izborimo za svoje dostojanstvo i sve argumente na svojoj strani. U tome nismo uspeli jer su producent i reditelj odustali od borbe, u tome smo ostali samo Nikola Kojo i ja, i na kraju platili dosta skupu cenu svega toga.
Nažalost, kolege su iz najrazličitijih motiva odlučile da prećute tu stvar, neki iz ličnih razloga, neki u nadi da će sa novim Upravnim odborom dogovoriti plodnu saradnju kao sa prethodnim. U svakom slučaju, film „Mezimica” je – i u to sada nema nikakve sumnje – zabranjen, a kolege su gledale sa strane kako se to dešava, računajući da je to prihvatljivo jer se dešava meni i Koju, a ne njima. Godinu dana kasnije se protiv istog tog Upravnog odbora digla cela branša preko Grupacije za kinematografiju ali tada je za promenu, nažalost, bilo kasno.
Na čemu trenutno radite? Da li vam je vreme karantina bilo inspirativno u stvaralačkom smislu?
– Vreme izolacije mi nije bilo inspirativno samo po sebi. Čak naprotiv, kao i svi, bio sam pod stresom, pokušavao da se prilagodim novim okolnostima i koliko god mogu pomognem bližnjima da se, pre svega, psihološki izbore sa ovom situacijom. Međutim, pošto je toliko potrajalo bilo je neumitno da se nešto i radi za to vreme. Napisao sam jednu pripovetku za zbirku u kojoj će pisci pokušati da oblikuju svoja iskustva iz vremena izolacije. Mahom će to biti neki dnevnički zapisi a ja sam se opredelio za jednu konvencionalniju proznu formu.
Tokom izolacije sam napisao i jedan zanimljiv scenario. Zove se „Botovi” i govori o političkom ratu na socijalnim mrežama. Tokom izolacije sam ga slao nekolicini kolega reditelja i zajedno smo došli do zaključka da bi film sa ovakvom temom bilo jako teško danas finansirati u Srbiji. Na kraju sam odlučio da zbog aktuelnosti teme taj scenario podelim sa ljudima na internetu, pa eto ako nekoga zanima scenario o političkom ratu na socijalnim mrežama, u žanru avanturističke komedije, može da ga potraži i pročita.
Krajem prošle godine objavljeno je da su južnokorejski producenti zainteresovani za film „Čulova iskušenja” koji bi, prema vašem scenariju, trebalo da režira Danilo Bećković. Dokle se stiglo sa realizacijom, da li su Južnokorejci i dalje u igri?
– Jesu. Veoma smo uzbuđeni oko te saradnje i smatramo da će to biti jedan potpuno nesvakidašnji film i za našu i za južnokorejsku kinematografiju. Meni lično je kao ljubitelju i poznavaocu južnokorejske kinematografije izuzetno važno to što radimo sa vrhunskim ljudima sa njihove scene, među kojima je i redovni Bongov producent Luis Kim koji producira i naš film. Nadam se da ćemo pored ispunjenja jednog životnog i stvaralačkog sna uspeti i da osvetlamo obraz našeg filma u ovoj saradnji.
Šta mislite, da li će korona ostaviti dugoročnije posledice na našu filmsku industriju? Da li se plašite da će i za vas biti manje posla?
– Naša filmska i televizijska industrija dosta zavise od javnog novca odnosno od Filmskog centra Srbije, RTS-a i Telekoma, te samim tim verujem da će prenamena sredstava na neke vitalnije potrebe morati da se oseti, pre svega u obimu produkcije, ali i kad je reč o manifestacijama. Moram da naglasim da je to potpuno prirodan tok stvari. Ako imate okolnosti u kojima je nemoguće snimati ili organizovati festivale, onda ni ona odobrena sredstva ne mogu da se utroše.
S druge strane, mora se naći neki način kako da opstanu ljudi koji se bave tim profesijama. Bioskopi ne rade od marta meseca i postavlja se pitanje šta se dešava sa tim ljudima, recimo, da ne govorim o onima koji žive od snimanja i ne zarađuju dovoljno da mogu da naprave ušteđevinu kako bi prebrodili pandemiju. U tom smislu, određena redukcija finansiranja je logična i neophodna jer ne možete finansirati nešto što ne postoji trenutno ali, opet, potrebno je i otvaranje novih programa pomoći za ljude iz tih profesija. To su sve jako kompleksne stvari i mnogo bi se lakše rešile da je naša kinematografija jače ustrojena kroz profesionalna udruženja. Ovako vi imate masu tzv. slobodnjaka koji su u nekim najrazličitijim statusima i ne mogu organizovano da se prijave za pomoć.
Niste se libili da u prošlosti iskazujete političke stavove, stavljali ste potpis na akcije i peticije s političkim karakterom… Kako ocenjujete trenutnu političku situaciju u našem društvu, kao inspirativnu za umetnost ili kao opterećujuću?
– Nažalost, inspirativno bilo ili ne, rekao bih da je naša sadašnja politička situacija postala zamorna i u spoju sa pandemijom koja je na globalnom nivou svima poremetila život, nas samo odvaja od nečega što su neki prihvatljivi tokovi. Čini mi se da smo godinama namerno od strane našeg rukovodstva bili gurani u njihove dileme i nedoumice, i teško je objasniti potrebu pojedinca ili grupe ljudi koji žele apsolutnu vlast, da u isto vreme neprekidno teraju i građane da se opterećuju svim pitanjima rukovođenja zemljom.
Naš politički život sve više onemogućava građane da ispunjavaju svoje životne uloge, polarizacije su velike i potpuno su jalove. Svađamo se, a ništa se ne pitamo. A plašim se da se ni ovi koji nam rukovode ne pitaju mnogo. Veoma sam nezadovoljan time kako se i u kom obimu politika uselila u našu svakodnevicu, a što je prisutnija to imamo manje mogućnosti da utičemo na nju. Stoga sada i ukazujem na ovaj principijelni problem jer se on tiče svih nas, a o stavovima tek treba da se raspravlja. Čini mi se da su oni koji podržavaju ovu vlast podjednaki zatočenici ove psihoze, pa odmah želim da naglasim da ni njima u svemu ovome nije lako. A narod koji je doveden na ivicu nerava jako teško može da odgovori na bilo koji izazov, a rekao bih da su neki izazovi još pred nama…
Kako vidite situaciju u svetu filma nakon pandemije?
– Ova godina je katastrofalna za kinematografiju na globalnom planu jer je ona praktično zamrla u produkcionom, distribucionom i velikim delom prikazivačkom pogledu. Doduše, striming je kao prikazivačka forma preživeo ovaj izazov i dodatno se nametnuo tokom ove krize, ali posledice na bioskope će biti velike, pa ne treba da čudi što je američka vlada među poslove koji će biti subvencionisani uvela i bioskope. Sami festivali su u suštini deo tog prikazivačkog sektora i oni će slično drugim prikazivačima morati da ekonomišu onim naslovima koji postoje, a filmova svakako ima da se popuni jedna sezona i u bioskopima i na festivalima.
U tom pogledu ja ne očekujem da će se pojaviti neka drastična oskudica sadržaja za prikazivanje, već mislim da će prikazivači imati teškoće da nađu način kako da profunkcionišu. O ozbiljnosti ove pandemije najbolje svedoče upravo mere kojima je zatvoren jedan do te mere veliki obrt kao što je bioskopska mreža i to u celom svetu. Naravno, neke forme bioskopa imaju i svoju renesansu kao drajv-in bioskopi ali, istini za volju, to je više kuriozitet nego poslovni model po kom se mogu praviti rezultati koji ovu industriju čine održivom a nekmoli profitabilnom.
Ovih dana se mnogo govori i o kontroverzi koju je izazvalo povremeno sklanjanje filma „Prohujalo sa vihorom”. Da li je to, po vašem mišljenju, opravdan potez?
– Nedavno je na Netfliksu emitovana serija „Holivud” Rajana Marfija koja je pokušala da zamisli filmske studije kako bi izgledali da su prevazišli razne predrasude i inhbicije krajem četrdesetih i u njoj je dosta tematizovana upravo pozicija afroameričkih glumaca u filmovima tog vremena, naročito u rolama robova kakve su se javljale u filmovima poput „Prohujalo sa vihorom”. Dakle, ta problematika nije nova i američko društvo se sada suočava sa tim starim vidovima reprezentacije pojedinih istorijskih okolnosti na jedan dosta otvoren i radikalan način.
Film koji je zbog svog rasističkog tona odavno marginalizovan bilo je „Rađanje jedne nacije” Dejvida Vorka Grifita, uprkos tome što je reč o jednom značajnom ostvarenju za istoriju filma. Dakle, presedana za ovakve stvari ima. I „Rađanje jedne nacije” je, takođe, svojevremeno bilo veoma prisutno na listama najznačajnjih filmova svih vremena, na sličan način kao i „Prohujalo sa vihorom”. Međutim, kao što je uklanjanje jednog takvog klasika veoma drastičan potez, i njegov povratak na HBO platformu sa prigodnim uvodom istoričara je mudro rešenje jer zbilja ima filmova koji jesu obeleženi određenim uverenjima iz dana kada su nastali, i to treba pojasniti publici.
Da li je uklanjanje tih spornih filmova jedino rešenje ili mislite da ima drugih načina?
– Slučaj filma „Prohujalo sa vihorom” pokazuje veoma opasnu stvar a to je pretpostavka da su gledaoci toliko istorijski i društveno nepismeni da jednu fikciju snimljenu pre Drugog svetskog rata ne mogu da sagledaju smeštenu u kontekst, kako same priče, tako i samog vremena u kom je ona nastala. Potreba da film bude ispraćen malim predavanjem istoričara, koliko god ta ideja bila zanimljiva i prigodna, ipak pokazuje da smo ušli u jedan period u kom su ljudi ili izuzetno otupeli, ili pak traže svaki detalj kao prostor za provokaciju, a onda se sve nekako mora upakovati, umekšati i slično.
Plašim se da to ne vodi nikuda na duže staze i nekako se nadam da će ovo biti samo jedna prigodna akcija. Ljudi se, ipak, moraju osposobiti da žive u spokoju i posmatraju prošlost koliko-toliko smireno i da samostalno izgrade kritički stav prema pojedinim stvarima.
Kako komentarišete novi trend u našoj TV produkciji, okretanje istoriji u vreme Obrenovića i Karađorđevića?
– Nisam siguran da možemo da govorimo o trendu. Ipak, sasvim je sigurno da savremena melodrama, ili što bi se možda pežorativno za neke forme reklo – sapunska opera – ima dosta jaku konkurenciju u rijaliti programima. Dosta gledalaca je svoju dozu ljubavnih zapleta i životnih preokreta smeštenih u današnje vreme odlučila da crpi iz rijalitija, i onda su turske serije kao i serije smeštene u epohu dobile na ceni.
Zanimljivo je da se te serije oslanjaju na istorijske ili paraistorijske narative, za razliku od prethodnog talasa serija koje su bile smeštene u doba između dva rata ali bez sasvim jasnog istorijskog konteksta. Setimo se ekranizacija Mir Jam koje su se dešavale u nekom relativno uopštenom međuratnom dobu.
Preporučite nam neku novu seriju ili film koje ste gledali u poslednje vreme?
– U ovim predizbornim danima preporučio bih španski film „Pad kralja”, izvanredan politički triler o tome kako jedan partijski aparatčik kreće da se opire sudbini žrtvenog jagnjeta u jednoj korupcionoj aferi. Film nije snimljen kod nas ali je po onome o čemu govori veoma srpski. Kad je reč o serijama, uprkos tome što sam bio skeptičan prema mogućnosti da rimejkuje Bongovo remek-delo, ipak uživam u seriji „Ledolomac”. Ovaj pokušaj da se ta priča ponovo ispriča je mudro koncpipiran po tome što se za sada ne sudara sa Bongovom pričom već gradi nešto drugo, smešteno u isti svet.
Šta mislite o višegodišnjem trendu blokbastera koji haraju svetskim bioskopima? Da li je dobroj staroj drami „srednjeg budžeta” odzvonilo?
– Plašim se da je globalna distribucija filmova postala preskupa na nivou marketinga i plasiranja filma širom sveta i da Holivud svesno deo terena prepušta lokalnim produkcijama a na globalnom planu plasira svoje najskuplje filmove. Srednjebudžetna drama će se viđati u bioskopima ubuduće samo ako je reč o prestižnim filmovima koji pretenduju na Oskare ili nekim filmovima-fenomenima namenjenim određenim ciljnim grupama, recimo, ženskoj publici. Ostatak slične ponude gledaćemo na strimingu.
U tom smislu, sve više me brine okretanje španske kinematografije Netfliksu. Oni svoje filmove puštaju u bioskope a onda ih relativno brzo daju na Netfliks usled čega se plašim da će do naših bioskopa dolaziti i sve manje španskih filmova koji su upravo popunjavali taj prostor drama srednjeg budžeta koje nisu nužno veliki festivalski ili oskarovski favoriti.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
