Podeli:

Zanoćili smo kod Anžeja Košika, Poljaka sa kojim smo se Điđa i ja upoznali prve večeri posle našeg prijemnog u Pragu.

Anžej je bio klasični politički emigrant, uz to oženjen jednom prilično odvratnom Nemicom i, kao što sam napomenuo ranije, trošio je i poslednju crkavicu na nostalgične telefonske razgovore s Varšavom. Na televiziji se i te večeri u vestima pojavio kadar s amaterskim snimkom očajnika koji nešto kuka na nemačkom. Anžej nam je objasnio da je reč̌ o poznatom industrijalcu Šlajeru koga je otela teroristička grupa poznata pod nazivom „Osovina Bader-Majnhof“ i da oni svakoga dana šalju televiziji svoje zahteve i po jednu kasetu na kojoj oteti industrijalac moli za milost iz nekog nepoznatog skrovišta tih anarhista. Anžejeva žena je tome htela našto da doda, verovatno neko objašnjenje, ali je ućutala čim joj je to muž̌ naredio .

Sutradan smo nastavili prema severu, ali smo na Vukovo insistiranje skrenuli s puta. Želeo je da obiđemo Rursku oblast i da se suočimo sa kapitalizmom u njegovom najočevidnijem obliku (Vuk je bio jedan od poslednjih marksista u našim krajevima). Nismo pružili dovoljno snažan otpor ovoj sumanutoj ideji, a on je bio za volanom, pa smo se uputili u smeru crnih oblaka i odvratnih fabričkih dimnjaka. Posle dva sata smucanja najružnijim krajem Nemačke (Vuk je jedini uživao u tom pejzažu i držao nam predavanje o izrabljivanju radničke klase), nekako smo ga namolili da krenemo dalje. Već́ je padala noć́, a mi smo imali nekoliko sati vožnje do Bona, gde je trebalo da prenoćimo kod neke Vukove poznanice iz jugoslovenske ambasade.

Nezgoda je bila u tome što je Vuk očigledno nešto muvao s tom osobom, a posto smo putovali u prisustvu njegove zakonite žene, trebalo je izvršiti vrlo komplikovanu primopredaju ključeva – da Snežana to ne primeti. S druge strane, u Bon smo stigli pred ponoć, posto smo apsolvirali osnove marksizma-lenjinizma. Naravno, parkirali smo se na najglupljem mogućem mestu, u blizini neke visoke državne ustanove. Dok je Vuk jurio ključeve, nas su opkolila jedna borna i dvoja policijskih kola. Ispitivali su nas jedno vreme i skoro nas pustili da odemo – kada se pojavio Vuk. Počeo je odmah da policajcima objašnjava kako smo mi poznati jugoslovenski filmski radnici i da oni nemaju prava da nas maltretiraju. To je, dakako, produžilo celu proceduru, naročito posle kompletnog raspakovanja našeg bagaža i najlon kesa, da bi im se predočile sve nagrade iz Manhajma. Policajci su svakako brzo uvideli s kim imaju posla, ali Vuk ih nije puštao tek tako. Počeo je da im drži skraćenu verziju predavanja kojom je nas masirao ceo dan, pa su policajci morali da nam narede da se gubimo.

Ipak, ceo taj policijski prepad bio je jeziv. Mi tada nismo mogli znati da otmičari kriju Šlajera baš tu, u Bonu, u neposrednoj blizini stana u koji smo se zaputili. Ali žestina sa kojom su žandarmi skočili na naša otrcana kola i automati koji su za sekund bili upereni u naše glave podsetili su me na ono što sam držao da je stavljeno ad akta – na šezdeset osmu.
Bila je već́ sedamdeset sedma, a vlasti su se i dalje panično plašile tih slabašnih trzaja nekadašnjeg silovitog bunta. Dovoljno je bilo da se skupi nekoliko očajnika, ili ludaka, ili baraba, možda slačica nepopravljivih buntovnika, da istaknu ideale ugašene pobune od pre desetak godina i da se cela jedna velika mašinerija, kakva je Savezna Republika Nemačka, usere od straha.

Delovi preuzeti iz knjige “Češka škola ne postoji” (Laguna) koje je autor priredio za potrebe ovog feljtona.

(Kraj)

Korice knjige “Češka škola ne postoji”