2
Čovek se ne može zaobići. Figura čoveka je od početka bila moja opsesija, a u njoj dramatika, određena agresivnost, određena komponenta destruktivnog u nama, govorio je slikar Vladimir Veličković.
I u skladu sa slikarevom opsesijom je i naslov velike retrospektivne izložbe Vladimira Veličkovića „Figura kao izraz egzistencije„, koja će biti otvorena 20. oktobra u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.
Tačno dve godine nakon smrti jednog od najvećih slikara sa ovih prostora radeći na retrospektivnoj postavci, koja će trajati do 22. februara naredne godine, kustoskinje Žaklina Ratković i Svetlana Mitić vodile su se rečima samog umetnika. Jer, sve se kod Veličkovića, kako objašnjava Svetlana Mitić za Nova.rs, vrti oko čoveka:
– U Vladinom opusu čovek je centralna tema. I sam umetnik je to više puta izjavio. A drugi deo naslova izložbe upućuje na sve čovekove promene tokom života, i na sagledavanje čitave civilizacije kroz figuru čoveka. Zanimljivo je kod Veličkovića što figuru koristi u apstraktnom značenju. On se nikada nije bavio portretima ili nekim ličnim osobinama. Kod njega se figura često pojavljuje bez glave, jer se bavi univerzalnim značenjem ljudskog postojanja.
S obzirom da je Veličković stvarao do poslednjeg trena, do svoje 84. godine i iza sebe ostavio ogroman opus, kustoskinja ističe da je bio težak i izazovan zadatak osmisliti izložbu „tako velikog gabarita“:
– Najpre, radi se o kompleksnom, višeslojnom umetniku i ne možete ga posmatrati samo u jednoj ravni. Drugo, radi se o velikom opusu, koji se prostirao od crteža do slike. Veličković je za života imao mnogo izložbi, ali one koje su bile ovde, u Srbiji uglavnom su bile fokusirane na određene cikluse. Ono što je kod Vlade zanimljivo jeste da ima određene teme koje potiču još od vremena njegovog ranog stvaralaštva, a kasnije se razvijaju. I može se kroz tematske i simboličke cikluse pratiti taj opus i mi smo rukovodeći se time formirali deset celina. One su kao neka vrsta mini izložbi u okviru izložbe – ukazuje naša sagovornica.
Te celine su naslovljene: Mladost, Raspeća, Telo u pokretu, Mesta, Gubilišta, Glave, Poreklo, Životinje, Ništavilo i Bez imena. Raspeće, primera radi, upućuje na temu kojom se umetnik bavi:
– Raspeća mogu da se tumače i kao strašila. Tu temu strašila Vlada koristi vrlo rano, još od početka šezdesetih godina, ali i sve do samoga kraja kada su se konstituisala u zrelu, muzejsku formu raspeća, gde čak koristi simbole iz istorije umetnosti – priča Mitićeva.
Izložba na svih pet nivoa MSUB-a obuhvata više od 100 radova Veličkovića realizovanih u medijima slike i crteža. Iako će čitav muzej biti okupiran slikarevim opusom naša sagovornoca se šali da je MSUB „bio mali da obuhvati sva njegova dela“:
– Čudno je kad kažete da će izložba biti na svih pet nivoa, a da ima samo nešto više od stotinu dela, umesto 250 ili 300. Ali, to se desi kad umetnik ima velike formate. Očekujemo da to bude događaj za ovu sredinu, jer Vlada nije skoro viđen na ovakav način!
A među izloženim delima biće 13 iz zbirki samog muzeja, koja su nastala u periodu od 1962. do 2019. godine. Ali, tu su i dela iz drugih institucija, poput pariskog Centra Pompidu, zagrebačkog Muzeja suvremene umjetnosti, ljubljanske Moderne galerije, beogradskog Narodnog muzeja, Umetničke zbirke SANU, privatnih kolekcija…
Iako se Vladimir Veličković još 1966. godine nastanio u Parizu, nikada nije, kako naglašava kustoskinja, prekinuo svoje veze sa Beogradom i ovim tlom.
– U Pariz odlazi kada je imao 31 godinu. Ali, u Francusku je došao kao već formiran umetnik, koji je ovde bio prepoznat kao stvaralac koji nosi u sebi nov pogled na umetnost. Ta pojava nove figuracije u jugoslovenskom slikarstvu bila je sinhrona sa pojavom iste u Evropi i svetu. Došavši u Francusku Vlada je samo nastavio da radi u duhu svih tih svojih specifičnosti koje je doneo odavde. Vlada nije, kao neki, otišao odavde kao neshvaćen umetnik ili previše mlad pa da ga formira neka druga scena. I nikada nije želeo da napusti zemlju i prekine kontakte sa ovim prostorom, bivajući prisutan sve vreme na kulturnoj mapi ove zemlje. Jedan od bitnih detalja jeste da je bio dugogodišnji predsednik Upravnog odbora našeg muzeja, predstavljao nas je na Bijenalu u Veneciji 1972. godine. U vreme kada je već bio situiran u Francuskoj, predstavlja Jugoslaviju u Veneciji. Ovde je imao brojne značajne izložbe, a na kraju je osnovao i Fond „Vlada Veličković“ za mlade umetnike – napominje Mitićeva, prisećajući se da dok je bio na čelu UO Muzeja savremene umetnosti često je, kao i ostali u muzeju, bila u kontaktu sa umetnikom.
– Moj prvi utisak bio je da se radi o vrlo ljubaznoj i visoko obrazovanoj ličnosti. Imponovao je nama koji radimo u muzeju, a njegovo prisustvo u UO pomagalo je radu ove kuće. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi i družiti se s njim. Imao je uvek jako puno vremena za sve, posvećivao je pažnju komunikaciji, nikada nije bio odsečan u razgovorima, pokušavajući da sagleda suštinu i da pravi savet. Nezavisno od njegove slikarske karijere, kao ličnost je bio neko s kim vam prija da provodite vreme.
I dok naša sagovornica nije jedina koja o Vladimiru Veličkoviću kao ličnosti govori samo u superlativima, slikar je svom radu bio odsečan i beskompromisan.
– I najmanje pravljenje kompromisa u smeru ulagivanja mi je nemoguće. Publika je, naravno, važna, ali – ipak ne. Iskustvo mi govori da se, kad su moje slike u pitanju, mišljenje publike može podeliti u dva ekstrema: za i protiv… Kompromis nije u mom karakteru. Isti stav imam i prema galeristima. Nikad nisam radio po porudžbini, niti sam imao kontakte s galeristima koji bi mi diktirali šta da radim kako bih bolje prošao na tržištu. Moje slikarstvo ni po funkciji ni po dimenzijama nije komercijalno, ali uprkos tome od njega živim. Prema tome, zašto bih pravio kompromise? Moralno, etički, intelektualno, to bi mi bilo nepodnošljivo – govorio je pre dvadesetak godina za „Vreme“.
A uprkos toj svojoj beskompromisnosti uspeo je, ne samo da živi od svog rada, već da postane jedan od najrespektabilnijih stvaralaca u Francuskoj i šire. Izlagao je širom Evrope, u Americi, dobio je najviša priznanja u Srbiji, Francuskoj, bio je član SANU, Francuske akademije i Makedonske akademije nauka i umetnosti. O Veličkoviću su pisali Danilo Kiš, Ljubomir Simović, najveći francuski umetnici, filozofi…
Umetnik je nezaobilazna figura u sagledavanju jugoslovenske posleratne scene, smatra Svetlana Mitić, dodajući:
– Još na početku njegove karijere bilo je jasno da je u pitanju autentična umetnička pojava. I dok se Vladina puna umetnička afirmacija dešava u Francuskoj, u okviru nove figuracije, njegova umetnost bila je okrenuta i postmodernoj sceni. Iako Vlada već ima svoje mesto, mislim da će njegov opus tek biti predmet proučavanja i teorija istoričara umetnosti. Verujem da će tek biti novih, originalnih tumačenja njegovog opusa, jer je njegova umetnost nešto što je vrlo živo.
A kada su Vladimira Veličkovića upitali kuda ide umetnost 21. veka, nije bio optimističan, prevashodno zbog brzine, masovnosti i multimedijalnosti koje je donelo „novo vreme“:
– U aktuelnoj umetničkoj situaciji slikarstvo se žilavo bori za opstanak. Umetnička planeta je i te kako uzdrmana. Za slikare je to, ipak, neka vrsta izazova koja može dati neočekivane rezultate. Jer, kad ste ugroženi, kad osećate da vam se teren izmiče, ulažete dodatnu snagu!
Bonus video:
Sava Šumanović, tragična sudbina genija
