0
Da ne bih razmišljao o svakodnevnom životu, uvek kreiram sopstveni način razumevanja stvari, kaže za Nova.rs španski igrač flamenka i koreograf Izrael Galvan.
Galvan, neprikosnovena zvezda flamenka, prvi put dolazi u Beograd. U okviru 20. Beogradskog festivala igre 1. aprila sledeće godine izvešće komad „Zlatno doba“. Beogradska publika će tako imati priliku da prvi put prisustvuje jednom celovečernjem flamenko nastupu. Galvan u razgovoru za Nova.rs otkriva zašto smo toliko dugo čekali na jedan flamenko nastup i kako to da će se flamenko igrati na festivalu igre.
– Uvek sam bio bailante. U pitanju je igra dve španske reči, koje označavaju igrača i mangupa. Ukoliko je igra dobra, onda ne postoji granica ili odrednica koja će vas staviti u određenu formu. Moje putovanje traje, ali je važno da kao umetnik svaki put stignem do cilja.
Komad koji ćete doneti na 20. Beogradski festival igre nosi naslov „Zlatno doba“. Šta je bilo zlatno doba za flamenko i koliko smo danas daleko od zlatnog doba kada govorimo o pozorištu, igri ili scenskim umetnostima uopšte?
– Flamenko evoluira, ali i pati zbog različitih uticaja i kontaminacija. Ipak, najvažnije je da zadržava snažne korene koje ljudi mogu da vide. Flamenko nas iz prošlosti nosi u budućnost, a u sadašnjosti, ovo što danas igramo jeste naše zlatno doba. Generalno, umetnost je otvorenija i istovremeno zatvorenija. Umetnici koji poznaju tradiciju, a ujedno su vezani za svoje vreme, upravo takvi umetnici će uspeti da ostvare svoju misiju i da utiču na veliki broj ljudi. Kada izađe na scenu, tačno možete razumeti koliko neki umetnik zna, koliko je obrazovan, koliko čita, koliko inteligencije i iskustva nosi…
Možemo da vas vidimo u „MOVE“ na Netfliksu, zajedno sa Akramom Kanom i Ohadom Naharinom. Koliko su ovakvi projekti važni za popularizaciju igre i kakva su vaša iskustva?
– Doživeo sam jedan veoma poseban nastup u Sevilji, kada sam igrao na glavnom trgu mog grada. To je bio jedinstven trenutak u mojoj karijeri. Znam da danas postoje drugi načini komunikacije. Ja sam igrač, ali mnogo volim i film, a kada igram uvek zamišljam kameru koja zumira neku malu priču, detalje, neko unutrašnje stanje…
Kako stvarate svoja dela, kakav je vaš proces?
– Da ne bih razmišljao o svakodnevnom životu, uvek kreiram sopstveni način razumevanja stvari. Proces je takav da svaki put kada pravim novi komad postanem nova osoba koja igra, novo telo, sa novom estetikom. Moj način stvaranja je da se transformišem, da budem druga osoba. Zanimljivije je da izmislim svoje novo telo, nego da izmišljam nove korake.
Šta donosi „Zlatno doba“? Možemo li ovaj komad smatrati početkom prijateljstva sa beogradskom publikom?
– Oduševljen sam što vam donosim „Zlatno doba“. Ta predstava je kao moja laboratorija. Otvorena je 2005. godine, ali stalno je menjam i nadam se da ćete moći da udahnete trenutak tog zlata u vremenu. Mislim da je veoma romantično igrati je u Beogradu.
Koliko je važno da jedan umetnik bude otvoren i inspirisan različitim umetničkim glasovima?
– Moje saradnje su počele sa mojom porodicom, jer sam počeo da igram sa tri godine. Nakon toga je to bio Mario Maja, učitelj sa genijalnim idejama, ali i sa disciplinom; zatim Manuel Soler sa svojom slobodom i osećajem ritma; i Enrike Morente sa svojim glasom i hrabrošću. U skorije vreme, Akram Kan i Ohad Naharin. Volim „frankenštajne“. Uzmem mali isečak kreacija različitih umetnika i spojim ih sa radom nekih drugih umetnika.
*Intervju je realizovan zahvaljujući Beogradskom festivalu igre
Bonus video: 19. Beogradski festival igre