0
Za ovu nedelju vam preporučujemo knjige „Marina A.” Erika Fotorina i "Etika surovosti" Hosea Ovehera.
Erik Fotorino, „Marina A.”, Geopoetika, 2023.
Da je umetnost uzlet ka onostranom od kog se običan život rasprši u hiljadu kapi, jedan hirurg saznaje nakon što je godinama izvodio sopstveni, rutinski operativni performans. Pol Gaše već je trećeg dana po dolasku u Firencu sa suprugom i ćerkom spoznao da Marina Abramović kreće u osvajanje njegovog duha. Žena koja sebe bičuje i svoju kožu izlaže noževima i plamenu ili naga leži na santi leda zaposednuće u njegovom umu više prostora nego svi umetnici koji su vekovima stvarali u tom toskanskom gradu.
Marina Polu postaje opsesivna misao-vodilja, a njena dela opomene: dok razotkriva njene životne odluke, narav i umetničke poduhvate, junak proniče u sebe, svaki performans proživljava kao privatno iskustvo, kreirajući redosled događaja i strategija svog životopisa. Svaki Marinin performans povezuje se sa Polovim životom potpuno spontano: tragajući po Vikipediji, „neciklopediji za užurbane neznalice poput mene”, junak otkriva antiratni performans „Balkan Baroque”, i krvavu piramidu goveđih kostiju, koja ga podseti na očev karcinom.
Snoviđenje ga vraća u Maroko, očevu domovinu, gde se skelet pretopi u ogledalo, a vizija Marininih ožiljaka od zvezde urezane na stomaku osvetli mu put; te će se kosti u njegovom umu prometnuti u posmrtne ostatke afričkih migranata. Prizori „šokantni, intrigantni, zbunjujući”, u kojima se spozna „neizmerna gustina života naslaganih jedni na druge”, vode junaka kroz ono što Stendal zove firentinski sindrom: kroz spoj panike i ekstaze.
Hose Ovehero, „Etika surovosti”, Agora, 2022.
Ko nije bio u isti mah i stvaralac i uživalac surovosti oplemenjene putem umetnosti, pita se Hose Ovehero nakon što u primere umetničke surovosti ubroji dva performansa Marine Abramović: „1975. godine Marina Abramović urezala je komunističku zvezdu petokraku žiletom na stomak”; godinu dana ranije „imala je performans u Napulju tokom kojeg je bila okružena sa sedamdeset i dva potencijalno opasna predmeta”, sa kojima je publika njenom telu mogla da čini šta želi.
„Ko nije oživeo u mašti dramatične, nasilne, pa čak i sadističke situacije, o kojima je upravo čitao?” pita se Ovehero nakon što izloži detalje umetničkog performansa koji gledaocu daje ranije neslućenu moć.
Etika književnosti o kojoj Ovehero govori istovremeno je i etika psihoanalize: surovost može da upije i neutrališe destruktivne nagone, da se pretvori u razonodu, da odvede u dogovorno nedelanje i atmosferu opšte saglasnosti. Handke i Elfride Jelinek, Elijas Kaneti i Kormak Mekarti priuštiće svom čitaocu ono što francuski filozof i pisac Žorž Bataj naziva „užasom stizanja do temelja stvari”.
Bonus video: Jergović o Jugoslaviji