0
„Točak, topla voda i rupa na saksiji“ (Racio, 2022) autorke Nevene Paunović, jedinstvena je zbirka priča na našoj književnoj sceni. Sastavljena u potpunosti od statusa sa društvene mreže Fejsbuk, poređanih hronološki, ona iznad svega priča priču o poziciji kulture danas i sudarima različitih vrednosti, svetova i ljudi. O svojoj knjizi, kulturi i čarima onlajn zaposlenja za Nova.rs pričala je Nevena Paunović.
Ono što najbolje opisuje ovu knjigu, sažeto je u par redova predgovora koje potpisuje Aleksandar Gubaš, kao i sama autorka, lečeni radnik u kulturi:
„Točak, topla voda i rupa na saksiji“ otkriva nam Nevenine najzanimljivije Fejsbuk statuse nastale u periodu od 2014. do 2021. godine, koji predstavljaju urbanu riznicu britkih misli i nemilosrdnih zapažanja sa tačke dodira posrnule radnice u kulturi i onlajn prodavačice magle.“
Kako si došla na ideju da objaviš knjigu sastavljenu od statusa na Fejsbuku? Da li je to jedinstveni slučaj ili se neko toga setio pre tebe?
– Priče koje se nalaze u knjizi pisane su bez ikakvog predumišljaja da će se ikad naći u formi knjige. Nastajale su direktno na Fejsbuku. Od 2014. godine počela sam da radim onlajn, po ceo dan i noć sam sedela za računarom, a u nedostatku „živih“ prijatelja počela sam da „razgovaram“ s Fejsbukom, koji mi se tu zgodno našao. Preterano sam se identifikovala sa svojim poslom, kao većina ljudi koje poznajem i kad je to prestalo, ostala sam prepuštena sebi i onlajn prostoru.
Imala sam veliku pomoć prijatelja u vezi s knjigom. Aleksandar Gubaš, pored toga što je napisao predgovor, pomogao mi je sa odlukama šta da izbacim i kako da završim knjigu, dok je ideja da se tekstovi prikupe i objave došla od Mirka Lalića, urednika u izdavačkoj kući Racio. Uspela sam na internetu da pronađem žanr Tviter književnost, ali na zbirku objavljenih Fejsbuk statusa nisam naišla. Mislim da književnost nije ni svesna šta je sve čeka u budućnosti.
Otkud naslov „Točak, topla voda i rupa na saksiji“?
– Naslovu knjige je kumovala moja drugarica Ana Konstantinović. „Točak, topla voda i rupa na saksiji“ je inače deo priče koja se nalazi u knjizi. Kada u knjižari inkognito pitam da li imaju u prodaju moju knjigu, prodavci se međusobno dovikuju: „Da li imamo onu „saksiju?!“
Najčešće teme u knjizi jesu kultura u doba tranzicije i crtice iz tvog privatnog života – putovanja, dragi ljudi i životinje. Sebe nazivaš „lečenom radnicom u kulturi“ i „prodavačicom magle“. U kojoj ulozi si se bolje osećala?
– Rad u kulturi je veoma mukotrpan, što je dobro poznata činjenica. Kada sam shvatila koliko je to bedno plaćen posao, poželela sam da se izvučem iz te priče. Priželjkivala sam da počnem da radim onlajn i to se na kraju ostvarilo. Trebalo mi je nekoliko meseci da se naviknem na novi vid posla i da počnem da zarađujem dovoljno za život. Upravo u radu s klijentima, o kojima sam počela da pišem statuse na Fejsbuku, došlo je do sudara različitih svetova, što me je dodatno inspirisalo. Kada sam uspela da se „skinem“ s kulture, definitivno sam osetila da mi više prija zanimanje „prodavačice magle“.
Da li ti je bilo bitno da se priče o tvojim najbližima nađu u knjizi?
– Priče o ljudima koji su mi bliski i koje volim su se spontano našle u knjizi. Moja porodica je mnogobrojna i oni prosto moraju da budu prisutni u mojim tekstovima, bez obzira da li ja to želim ili ne.
Jedna od glavnih junakinja u knjizi (spominje se u nekoliko priča) je mlada „silikonska“ influenserka ruskog porekla, koju nazivaš „Krombirovom Zlaticom“. Ona je fitnes boginja, guru zdrave ishrane, ljubavni šaman i još mnogo toga. Koliko je bilo teško naći zajednički jezik s takvom osobom?
– Nije mi bilo teško da nađem zajednički jezik s likom koji u pričama spominjem pod pseudonimom Krompirova Zlatica. Zajedno smo radile na njenom podkastu. Ona mi je bila prva velika klijentica i bila sam potpuno „opsednuta“ njom. I dan danas je uhodim na društvenim mrežama, he he. U radu s njom shvatila sam kako zapravo funkcionišu ljudi kojima su društvene mreže posao, a ne lični prozor u svet, kako sam ih ja doživljavala. Prvi put sam se suočila s mogućnošću kreiranja potpuno novog lika čiji identitet koristite narednih šest meseci,a nakon toga postajete neko potpuno drugi i delujete u skladu s tom novom personom. Meni je to u početku delovalo kao foliranje, ali sam ubrzo shvatila da ti ljudi jednostavno tako žive.
Školujući se i radeći u kulturnim institucijama, imala si priliku da dosta putuješ. Da li ti nedostaje takav način života i misliš li da će on ponovo biti moguć?
– Pandemija je promenila i moj odnos prema putovanjima. Ne nedostaju mi previše. Sve su to bila obogaćujuća iskustva, ali sam shvatila da mi više nisu neophodna da bih bila srećna. Bilo mi je zanimljivo, na putovanjima, kao i u radu sa stranim klijentima, zapažanje koliko je zapravo velika razlika između njih (ljudi sa Zapada) i nas, dece odrasle u ehu socijalizma.
Bonus video _ Aleksandar Đuričić_ Kapor mi je pisao preporuku za FPN