Da znaš šta mi se upravo desilo! Čitav čopor mladih šiparica kupao se u potoku tamo, potpuno gole, i taman izašle da se obuku, rekao je jednom prilikom Jovan Skerlić supruzi Klari.
Švajcarkinja Klara, i sama intelektualka, tek nakon prerane smrti našeg velikog književnika, a supruga joj Jovana ohrabrila se da otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe… Sve je to u memoare „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ sklopila autorka Slavica Garonja, objavivši ih u izdanju Akademske knjige.
Ljubaznošću izdavača donosimo u nekoliko nastavaka odlomke iz knjige:
U ljubavi, Skerlić nije bio fin, ali je bio moćan.
To je, kao što smo već videli, bila njegova karakteristika u mnogo pogleda. On je bio čovek svoje epohe, u svakom pogledu, epohe koja je tražila pre svega snagu, moć, i koja nije imala veliku potrebu za nežnošću. U ljubavi, kao gotovo u svemu drugom, Skerlić je išao mnogo više u širinu no u dubinu, on je imao je sklonost da se razliva, da se troši, da se ispoveda, da obuhvata suviše široke prostore, ali da ih obuhvata površno. Zato je kod njega mašta, u ljubavi, igrala jednu mnogo pretežniju ulogu od osećanja; a mašta je jedna osobina koja ide u širinu, u neizmernost, u beskonačnost; koja ima potrebu da raširi svoja krila bez brige i granica. Osećanje, naprotiv, kao bitan princip ima dubinu, tj. ograničenje, koncentrisanje; što više ide u širinu, to se više tupi, bljutavi, neutrališe se, uništava se. Tom elementu mašte u ljubavi, kod Skerlića, činila je protivtežu senzualnost krajnje solidne vrste, potpuno zemaljska, u pravom smislu reči.
On je bio jedan tip preterano senzualan, u tolikoj meri da je gotovo robovao senzualnosti, on, koji izuzev toga nikada nije bio rob nikoga i ničega. (Priroda ima običaj da nadoknađuje gubitke, ili da bi stvorila ravnotežu, ili da bi se osvetila, ne znam). Ja bih mogla navesti hiljadu činjenica i anegdota koje bi dokazale vrstu, a i nadmoćnost senzualnosti u Skerlićevoj prirodi; ali ja ću se zadovoljiti da otkrijem jednu jedinu anegdotu, kao zanimljivu pikanteriju.
Bila je treća godina našeg braka, i mi smo se nalazili u Sokobanji, na letovanju. Skerlić beše otišao da lovi rakove, u jednom potoku čiji je bio redovan posetilac. Dockan po podne on mi se vrati, sa izrazom lica tako blaženim i tako ushićenim da sam pomislila kako je morao loviti ne jadne rakove, nego bar čudotvorne (božanstvene) ribe kakve se nalaze samo u pričama Jevanđelja. Odista, on poče da mi priča: „Da znaš šta mi se upravo desilo! Čitav čopor mladih šiparica kupao se u potoku tamo, potpuno gole, i taman izašle da se obuku“.
Ja rekoh: „I ti si gledao kroz granje, skriven u žbunju, kao faun! Sram te bilo i sram bilo polovinu muškog roda!…“ Ali ta prezriva osuda izgleda da nije ni najmanje smanjila ekstazu njegovih osećanja, jer su crte njegovog lica sačuvale isti izraz blaženstva, a njegove su oči i dalje požudno blistale (čeprkajte po čoveku, i naći ćete u njemu uvek svinju, rekao bi, nesumnjivo, Kurtlin). Vrsti i snazi njegove senzualnosti, među srpskim piscima, izgleda da je najbolje odgovarao Bora Stanković.
Iako je, kod ovoga, mnogo cenio psihološku finoću i tačnost njegovih novela, omiljena među njegovim delima bile su mu ipak Koštana i Nečista krv, prva zbog nostalgije, poetične i melanholične, kojom je prožeta; druga, zbog svoje senzualnosti niže vrste, fatalne i gotovo kriminalne, ali silne, zanosne, i, u izvesnim slučajevima, žalosno istinite. (Bora Stanković je, uostalom, odigrao fatalnu ulogu u Skerlićevu životu, jer on je bio njegov drug i ortak u Sofiji, kad je zadobio klicu svoje smrtonosne bolesti). Uzgred budi rečeno, izgleda da Bora Stanković nije pokazivao samo silnu nostalgiju koju je tako sugestivno izrazio u Koštani, već je patio i od druge nostalgije, još materijalnije vrste: on je često tužio pred Skerlićem: „Kad sam imao stomak, nisam imao pare; sad, kad imam pare, nemam više stomaka!“, i on se, očigledno, odlučno bunio protiv besmislenog reda stvari na zemlji. Ako je, kao što videsmo, bilo nečeg „zolinskoga“ u zaljubljenom Skerliću, po silnom poletu njegovog senzualnog zagrljaja i njegove mašte, bilo je i „kutlinskoga”, i čak mnogo više.
„Delim žene na dve kategorije“
Kako u osnovi Skerlić nije uzimao ljubav suviše ozbiljno, i on je u njoj rado gledao sredstvo za lakrdiju i frivolnu razonodu. Njegova koncepcija ljubavi bila je vrlo bliska cinizmu. On je imao jedan lični princip, u tom pogledu, koji je često ispoljavao:
„Ja delim žene na dve kategorije“ – imao je običaj da kaže – „one kojima se možeš oženiti, i – one druge“. (Da označi te „druge“, on je upotrebljavao jedan izraz koji je suviše drastičan da bih ga ovde mogla ponoviti). Jer, u osnovi, on nije istinski cenio ženu, i u toj crti ponovo se pojavljuje Istočnjak, haremski čovek, koji ženu ceni kao izvrsno oruđe za zadovoljstvo koje ona predstavlja, traži od nje inteligenciju (ako je i sam inteligentan) da bi znao da to oruđe učini što je moguće savršenijim, ali joj ne traži dušu, u pravom smislu.
Skerlić je, uopšte, ženi ukazivao više pravde no poštovanja; eto zbog čega je bio feminista i pristalica jednakosti prava za oba pola, dozvoljavajući pri svemu tome sebi, kad bi mu se prohtelo, grube šale na račun suprotnog pola, i to samo radi uveseljavanja, zabave i razvedravanja atmosfere. Međutim, nije nikako bio protiv toga, npr, da shvati ozbiljno ženu-pisca svoga vremena: on je visoko cenio ultraintelektualan i artistički način pisanja Isidore Sekulić; bio je pravedan prema originalnom i nacionalnim koloritom bogatom delu Jele Dimitrijević; prema nežnoj pesničkoj žici Jele Spiridonović Savić, i prema skicama Milice Janković, nežno i melanholično sentimentalnim.
Pravdu koju je imao za ženu Skerlić je bez sumnje crpio iz zapadnjačkog dela svoje ličnosti, i iz svojih naklonosti prema socijalističkim teorijama u tom pogledu; a njegovo preziranje žene svakako mu je dolazilo od nekih dalekih orijentalnih predaka. Ja sam čak ubeđena da je Skerlić u svojoj krvi imao jednu, možda daleku, primesu krajnjeg Istoka, jer je čak i njegov fizički tip, izgleda, na to upućivao. Među tipovima zaljubljenih, kod Kurtlina, onaj kome je Skerlić bio izuzetno naklonjen bio je Buburoš.
Ne mogu sebi da objasnim razloge njegove naklonosti u tom pogledu; ona nije mogla da se zasniva na razlozima ličnog srodstva s tom ličnošću, pošto Skerlić nikad nije igrao ulogu Buburoša u svom životu, izuzev jedan jedini put, kao što sam već ispričala, u francuskoj Švajcarskoj, i to samo za pedeset posto, pošto je njegov prijatelj, pesnik, natovario sebi na leđa drugih pedeset posto. Da je Skerlić bio žensko, on bi bez sumnje stvorio mnogo Buburoša; ali pošto je bio čovek, on je bio u mogućnosti da stvara samo Buburošovice, uloga koju je izvodio majstorski. U svakom slučaju, on nikad nije propuštao predstavu u pozorištu kad bi u njoj Čiča Ilija igrao ulogu Buburoša, jer ga je ovaj, odista, igrao izvanredno. (Mi smo već videli da ga je on igrao izvanredno i u stvarnom životu, sa mnogo takta, pa čak i uglađenosti). Ja lično, samo što bih videla da se pojavi krupna glava pohotljivog jarca, koja kao da je od Proviđenja bila predodređena za jednu jedinu frizuru, onu sa rogovima, odmah bih bila obuzeta raspoloženjem za smehom, pre no što bi on izustio i jednu jedinu reč. To je bio glumac koji je nosio komičnu crtu kao osnovno obeležje u svojoj rođenoj fizionomiji, i koji je bio jedan od najizvrsnijih glumaca, već i zbog same svoje mimike i pojave. Skerlićeva naklonost za tip Buburoša, koji sa toliko duha i komične dobroćudnosti ismejava ljudsko zaletanje u večitu oblast boga Kupidona, pokazuje isto tako da Skerlić nije uzimao suviše ozbiljno ni sve čarolije erotične igre, već da je bio prilično sklon da u nju unese komične efekte.
U ljubavnim stvarima nije bio nimalo stidljiv
Ne, u ljubavnim stvarima Skerlić nije bio nimalo stidljivko; to je bio čulan čovek, silnih prohteva koji, izgleda, nisu bili u stanju da se zadrže u određenim granicama, za čije je postojanje on, izgleda, slabo video razlog. Svi njegovi prijatelji koji su s njime, više-manje svakodnevno, šetali na beogradskom korzou, svakako znaju za primedbe, cinične ili ushićene, prema prilici, koje je on činio povodom lepih žena, ili drugih, koje su prolazile kraj njega, i oni iz iskustva znaju da ga literarni i politički razgovori kojima je ispunjavao i začinjavao ove šetnje nikad nisu apsorbovali u tolikoj meri da ne bi našao vremena i mogućnosti da vidi sve što je prolazilo od ženskinja („ženske divljači“ za posmatranje samo, razume se).
Naročito kad je bio sa Dučićem, na ovim šetnjama po korzou, razgovori o tom predmetu uzimali su svoj puni mah (bar po onome što mi je on obično pričao posle toga); ja pretpostavljam da je Dučić gledao naročito „cipele od svile“, dok je Skerlić, bez sumnje, morao upravljati svoje poglede pre na planinske masive iste oblasti. Ja znam za ove činjenice više po čuvenju, ili po saopštenjima koja mi je sam Skerlić činio, u obliku koji je smatrao svarljivim za mene. Ali ne usuđujući se nikad da poverim naše dete staranju sluškinje, ja nisam imala vremena da pratim svoga muža na korzou, već sam časove od 6 do 8 uveče, dakle klasične časove beogradskog korzoa, provodila redovno s našim detetom, zimi kod kuće, igrajući se s njom ili starajući se da joj dam prve osnove obrazovanja, u tolikoj meri da sam bila uspela da je naučim da govori tri jezika, još u dobu od tri godine, upotrebljavajući kao metodu naročito pričanje bajki, na jeziku još nepoznatom, pri čemu je priča već poznata na jeziku već savladanom olakšavala razumevanje novog jezika, i pri čemu je ogroman interes koji deca pokazuju za tu vrstu priča pomagao, na takoreći neprimetan način, istovremeno usvajanje neprijatnog dela, tj. dosade koju malom biću prouzrokuje učenje jednog novog jezika, kao i prijatnog dela. Leti sam te iste časove provodila takođe sa svojom malom devojčicom, u šetnji. Žene u Švajcarskoj malo upotrebljavaju sistem guvernanti, i imaju običaj da se lično posvete vaspitanju svoje dece. Ja sam sa sobom u Srbiju donela tu fatalnu naviku, u tolikoj meri da sam postala njena prava robinja; jer, ceo ondašnji Beograd je znao da se nisam mogla videti, bilo u šetnji, bilo pri poseti, drukčije no sa našom malom (devojčicom) kraj sebe. Kad me je pokojni Drašković (kome sam uvek ukazivala izuzetno poštovanje) sreo jednom samu na ulici, uzviknuo je, vrlo iznenađen: „E, dobro, kad Vas vidim jedan put bez vašeg deteta!“
I iz tog istog razloga ja nisam pratila svoga muža kada je putovao, bilo kao poslanik, bilo radi držanja predavanja u službi svog nacionalnog rada.
Sutra: „Nikada ne bih, kao druge žene, uhodila svog muža“
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar