1
Ovakvog Magbeta nikada niste videli, rečenica je koja se ponavlja u kritikama filma "Tragedija Magbeta" Džoela Koena, koji će se krajem meseca naći u bioskopskoj distribuciji širom sveta.
Vizuelno zapanjujuća, hrabra, zapravo neustrašiva adaptacija dramskog remek-dela; fantastično mračna i uvrnuta, čak uznemirujuća je ova tragedija sa neponovljivim Denzelom Vošingtonom. Ovo su samo neki izvodi iz kritika prvog samostalnog filma koji je potpisao kultni američki sineasta Džoel Koen.
Daleke 1908. godine prvi put je najkraća Šekspirova tragedija „Magbet“ dočarana na velikom platnu, kada je reditelj Džejms Stjuart Blekton režirao kratki nemi film. I dok je „Magbet“ večita inspiracija za pozorišne umetnike, ispostavilo se da je i te kako privlačan i silnim sineastima. Na desetine je „Magbeta“, kako pod originalnim naslovom, tako i u modifikovanom imenu u istoriji kinematografije. A spisak reditelja koji su se poduhvatili Šekspirove tragedije impresivan je, ali najpoznatiji su Orson Vels, Akira Kurosava i Roman Polanski.
Poslednji koji se uhvatio u koštac sa ovim komadom na filmskom platnu bio je Džastin Kurcel, koji je pre šest godina Majklu Fazbinderu poverio ulogu ratnog heroja, a Marion Kotijar, njegove supruge koja ga podržava u ludačkoj ambiciji da postane kralj Škotske. Iako odlično ocenjen, na boks ofisu je „pukao“.
Bilo je i onih koji u svom naumu da prevedu tragediju na veliko platno nisu uspeli. Među njima je čovek čiju su karijeru obeležile uloge u Šekspirovim komadima, prevashodno u teatru – Lorens Olivije. Želeo je da sa svojom suprugom, glumicom Vivijen Li ponovi magiju teatarskog komada izvedenog u Stratfordu 1955. godine, i da ga režira na filmu. No, nije uspeo da obezbedi finansijska sredstva…
I kako se sad posle Kurosave ili Velsa ponovo usuditi da režirate priču o ubistvu, ludilu, ambiciji, lukavstvu? Ili tek koju godinu posle Kurcelovog „finansijskog promašaja“? I ko da se drzne na taj poduhvat. Pa, Džoel Koen!
U martu 2019. stigla je vest da se rastaju najpoznatija braća savremenog Holivuda. Posle klasika „Krvavo prosto“, „Barton Fink“, „Fargo“, „Veliki Lebovski“, „O brate gde si“, „Nema zemlje za starce“, „U glavi Luina Dejvisa“ Džoel i Itan Koen krenuli su na različite strane. Itan u teatar, a Džoel „u naručje“ Šekspira, ali na filmu.
I kako je to uvek bio slučaj kod braće Koen „tih čudaka američkog filma“, Džoel se odlučio da, radeći sam prvi put posle gotovo četiri decenije, glavnu rolu poveri Afroamerikancu – Denzelu Vošingtonu i da ga uradi u crno-beloj tehnici.
Iako su braća Koen najpoznatiji filmski „proizvod“ američke države Minesota, jevrejskih su korena, a i danas Džoel s ponosom priča o svom dedi, uglednom advokatu u Velikoj Britaniji Viktoru Koenu. I dok je Viktor ceo radni vek proveo u Londonu, kada se penzionisao skrasio se na obalama istočnog Saseksa, u mestašcu Hov, u kojem bi ga njegovi unuci, Džoel i Itan redovno posećivali na raspustima.
Ali, nije se zbog dede ili odlazaka u Englesku “zaljubio” u Šekspira. Pa, kako to da mu je na pamet u 67. godini palo da se „dohvati“ čuvene tragedije engleskog literarnog diva? Odgovor je je jednostavan – krivac je njegova supruga i verna saradnica glumica Frensis Mekdormand.
– Svojevremeno su Fren odbili u Njujorškoj teatarskoj zajednici, smatrajući da nije „pogodna“ za Šekspirove komade. Naravno, to se kasnije promenilo. I jednom me je upitala da li bih postavio „Magbeta“ na pozorišnu scenu, a moj odgovor je bio da ne bih imao pojma kako to da uradim. Fren je to, naravno, uradila bez mene pre nekih sedam, osam godina u San Francisku – ispričao je reditelj za „Gardijan“.
Mekdormandova je u toj produkciji, koju je režirao Den Salivan, igrala Lejdi Magbet. Kralja je tumačio irski glumac Konlet Hil, poznat mnogima po „Igri prestola“, koji je svojevremeno dobio najveću britansku pozorišnu nagradu „Lorens Olivije“.
I kada je video tu teatarsku postavku, Džoel je shvatio da bi „Magbeta“ možda uspešno mogao da „prevede“, ne u pozorište, već na filmsko platno.
S obzirom da nikada nije, po sopstvenom priznanju, detaljno proučavao Šekspira u pomoć je pozvao starog prijatelja, stručnjaka za engleskog dramskog pisca Henforda Vudsa sa montrealskog Doson koledža. Počeo je intenzivno da čita Šekspira i gleda silne adaptacije njegovih komada. A naročito je gledao Olivijea i Velsa.
Upravo su dvojica titana britanske pozorišne i filmske umetnosti Lorens Olivije i Orson Vels poznati po svojim adaptacijama Šekspirovih komada. Olivije je, podsetimo, važio za jednog od najvećih poznavalaca i interpretatora dela Vilijema Šekspira, kako na pozorišnoj sceni tako i na filmskom platnu, a legendarna je njegova rediteljsko-glumačka trilogija: „Henri Peti“ iz 1944, „Hamlet“, kojeg je radio četiri godine kasnije i „Ričard Treći“ iz 1955. godine. I Vels je u isto to vreme ekranizovao Šekspirove komade: „Magbet“, „Otelo“ i „Ponoćna zvona“.
No, nije ključni uticaj na Koena izvršio Velsov „Magbet“, već teatarska postavka ovog komada iz 1976. godine koju je režirao Trevor Nan. Kraljevska Šekspir kompanija tada je postavila ovaj komad u kojem je kralja igrao mladi Ijan Mekelen, a Lejdi Magbet Džudi Denč. A Koen je na tu „prastaru“ predstavu naleteo, sasvim slučajno, na Jutjubu.
A najveći problem, dok je pisao scenario, bio je kako da rediguje tekst, a da mu „ne uskrati identitet“.
– Želeo sam da uradim Šekspira za ljude koji ne žele da gledaju Šekspira, ili koji ga se čak plaše. Cilj mi je bio da očuvam moć izvornog teksta, jer to je ““melodija“ čitave stvari. Ali, najviše glavobolje mi je zadavalo kako da ritam teče sve vreme kao da gledamo krimić…
„Tragedija Magbeta“ je zato, kako ga opisuje, prvi šekspirovski filmski triler. Neverovatno mu je koliko je taj prastari komad anticipirao noar filmove 20. veka.
Kada Magbet i Lejdi Magbet, skroz napeti, razgovaraju šta bi moglo da krene po zlu u njihovom ludačkom naumu, i kada je upita: „Ako ne uspemo?“, a supruga odgovara kontrapitanjem, ali i uzvikom: „Ne uspemo?!“ Koen je želeo da prikaže njenu agresivnu energiju.
– To i jeste Fren! To je i donela filmu. Jer, njena Lejdi kaže da i ako ne uspeju, i to je život. Ništa strašno!
Nije odoleo Džoel a da ne unese majušnu promenu u originalni tekst, a odnosi se na misteriju nedostatka potomstva u Magbetovima.
– Ovo je Magbet u post-menopauzi! Denzel kaže da „neustrašivu hrabrost tvore samo muškarci“. Oni su stariji par, prošli su daleko period kada su mogli da dobiju decu. Protok vremena, smrtnost i budućnost životne su teme.
I dok je snimao svoj solo rediteljski prvenac svet je zadesila pandemija koronavirusa. Naravno, snimanje je obustavljeno, a reditelja je uhvatila panika. U međuvremenu se smirio, jer je u pauzama lokdauna uspeo da okonča snimanje, a čak je imao vremena da se na miru posveti montaži. Radio je, ističe, po sopstvenom ritmu. Samoću tokom lokdauna nije iskoristio za kontemplaciju ili neku vrstu samospoznaje:
– Potpuno sam nezainteresovan za bilo koji deo sebe kojeg ranije nisam bio svestan. Samo sam želeo da snimim film i bio je to posao kao i obično.
I ovaj jedan Šekspir bio mu je sasvim dovoljan. Nema nameru da mu se u skorije vreme vraća.
– Bilo je fantastično raditi to. Ali samo jednom. Zahvalan sam što će veliki broj publike to konačno moći i da vidi!
Premijerno je film prikazan krajem septembra na Njujorškom filmskom festivalu, a predviđeno je da se „Tragedija Magbeta“ nađe u bioskopima širom sveta od 26. decembra, da bi u januaru, na kratko, bio dostupan za striming na kanalu Epl plus.
Džoelu je bilo, kako priznaje, veoma neobično da prvi put u karijeri radi bez brata Itana.
– Tako mi je nedostajao. To je suština. Kako mi ne bi nedostajao? Pa, radio sam s njim više od 35 godina, i ako smo i imali bilo kakav problem samo bismo pogledali jedan drugoga. Ali, ovo nije film koji bi njega interesovao. Ja sam imao lični interes za ovu temu, a on nije – priča Džoel.
Na to se nadovezuju reči Itana Koena, izgovorene u razgovoru za „Los Anđeles tajms“, da je želeo da se malo odmori od kamere:
– Sa filmovima se osećam potpuno komforno. Moj brat i ja smo počeli da snimamo filmove još kao klinci. Ali, pravljenje filmova je tako tehnička stvar. A pozorište je sušta suprotnost, jedna fluidna, osetljiva stvar, gde je sve uvezano i jedno na drugo utiče – kazao je Itan, koji je u Los Anđelesu postavio sopstveni dramski komad „A Play is a Poem“ (Komad je poema).
Na neizbežno pitanje da li će se braća u tandemu ponovo vratiti u filmske vode ili su se razdvojili zauvek, Džoel Koen za britanski dnevnik daje pomalo nedefinisan odgovor:
– Znate šta, postoji tu jedna stvar… Kada smo počeli da radimo zajedno, nikada se nismo zapitali da li ćemo uvek raditi kao tim, niti smo razmišljali tako. Isto je i sad. Samo smo poželeli da, bar na jedno vreme, radimo različite stvari jedan od drugoga. Uostalom, mene sutra može da udari autobus. Već sam u poznim šezdesetim godinama života. Nadam se da ovim poslom mogu da se bavim još neko vreme – ali ko to je*eno zna!
Bonus video:
Orson Vels, gospodar scene i filma
