Todor Valov: Svaku predstavu vidim kao ulazak u nepoznatu igru

Na nedavno završenom, 33. Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica, na kom je učestvovalo 13 predstava ansambala iz Kine, Velike Britanije, Poljske, Španije, Italije, Bugarske, Mađarske, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, kao i komadi pozorišta iz Subotice, Novog Sada i Kragujevca, a Gran prijem ovenčan naslov „Felicija“ italijanskog pozorišta Quintoequilibrio, po tradiciji uručena je i nagrada „Mali princ“. Ovo priznanje za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu dobili su glumica Svetlana Mihajlović u kategoriji domaćih stvaralaca i reditelj Todor Valov iz Bugarske u kategoriji inostranih stvaralaca.

Nakon što mu je direktor Međunarodnog festivala pozorišta za decu Subotica Vladimir Lazić na ceremoniji uručio priznanje za životno delo, Todor Valov ga je prihvatio emotivno i tom prilikom se, na veoma dobrom srpskom jeziku, osvrnuo upravo na svoje višedecenijsko prisustvo na pozorišnim scenama u Srbiji. Istakao je da nagradu „Mali princ“ smatra velikim priznanjem za svoj rad u Srbiji, gde već 26 godina sarađuje sa svim dečijim pozorištima, a 13 godina sa Dečjim pozorištem Subotica.

- Nagrada „Mali princ“, kao simbol, znači da svako ko dobije tu nagradu verovatno u sebi ima ono što ima i Mali princ. I verovatno se u svom poslu bavi onim što je nevidljivo. A ja mislim da se ono što se ne vidi očima nalazi u srcu i to je ljubav. To je za mene ljubav prema poslu i prema svim glumcima s kojima radim u ovom pozorištu i sa kojima sam radio u svim pozorištima u Srbiji - zaključio je Todor Valov.

Kao što je i rekao, primajući priznanje, bugarski reditelj Todor Valov zaista je rado viđen gost u Subotici, a mnoge njegove predstave igrale su na pozorišnim scenama širom Srbije i regiona. Ali, razgovor s laureatom nagrade „Mali princ“ za Nova.rs, ipak, započinjemo od samih početaka i njegovog stupanja u svet pozorišne režije i lutkarskog pozorišta.

Vašu umetničku karijeru ste počeli kao glumac. Kako ste zavoleli režiju i lutkarsko pozorište?

- Nisam mogao da upišem režiju odmah posle završene srednje škole, jer je bilo očekivano da oni koji žele da upišu režiju imaju i neko iskustvo u životu. Morali su da imaju određene godine. Imao sam nameru da studiram režiju, ali u to vreme još nisam imao pravo, međutim, odmah su me primili u glumačku klasu.

Studirao sam i završio glumu. To nije bila moja prva želja, ali mi je ovo iskustvo bilo veoma korisno. Kasnije sam shvatio da je mnogo bolje što sam prvo studirao glumu, a tek posle režiju, jer sam stekao značajno iskustvo za rad sa glumcima. Tako je trebalo da se desi.

Zbog čega ste zavoleli baš lutkarsko pozorište?

- To je bilo sasvim slučajno. Odmalena sam se interesovao za muziku, išao na pevanje, ples. Onda sam se upisao na dramsku sekciju i potom zavoleo pozorište. Pred završetak gimnazije, imao sam jednog drugara i drugaricu iz različitih razreda, čiji su roditelji - njena mama i njegov tata - radili u lutkarskom pozorištu.

Onda sam počeo da pratim šta rade i to mi je postalo interesantno. Na poslednjoj godini gimnazije sam se zainteresovao i za festival Zlatni delfin u Varni koji ima dugu istoriju. Počeo sam da pratim festival i tako sam odlučio da želim da se bavim lutkarstvom.

Vaša zvanična biografija navodi da vam je „svaka predstava različita“. Da li je to bila vaša svesna odluka? Obično za određene reditelje vezujemo neki specifičan stil.

- To nije bila namerna odluka. Profesori su mi sugerisali da gradim intuitivan odnos prema režiji, a da tek posle toga krenem da razmišljam. Za mene je to verovatno bilo nešto poput igre na određenu temu. Kao što se deca igraju. Mnogo kasnije sam shvatio da, u stvari, ako te ta igra povuče, ne znaš kako će da ispadne na kraju. Naravno, postoje neka klasična i obavezna pravila u režiji, ali sve zavisi od teksta, materijala, od autora i atmosfere koju ti kao reditelj zamisliš.

Verovatno je zbog toga svaka moja predstava različita. Nisam se opredelio za neki određeni smer niti sam sebi rekao: „Ovako ću da radim moje predstave“. Uvek mi je kao prvi put, kao kad ulaziš u neku nepoznatu igru. Tako je i danas. Nemam neki kalup.

Muzika vam je veoma važna. Na koji način razmišljate o muzici u vašim predstavama?

- Ona je uvek sastavni deo moje predstave. Većina predstava koje radim imaju tekst, ali u toku procesa rada često izbacujem delove teksta i dodajem muziku.

Na ovogodišnjem Međunarodnom festivalu pozorišta za decu Subotica publika je mogla da da vidi još jednu vašu režiju, „Aladin i čarobna lampa“ u izvođenju Državnog lutkarskog pozorišta Ruse iz Bugarske.

- Ova predstava mi je predstavljala veliki izazov. Pozorište je htelo ovaj naslov i da predstava bude mjuzikl. Imali smo odgovarajuće produkcijske uslove i mogućnost da uradimo sve što možemo kako bismo napravili jedan pravi mjuzikl sa lutkama. Radio sam čitavo vreme sa koreografom i to je za mene takođe bio nov proces i način rada, u koji sam uključio puno saradnika. Posebno sam radio i sa majstorom za svetlo koji je imao svoju koncepciju. Tu su i glumci, ples, pevanje uživo. Predstava je dosad bila veoma uspešna.

Na otvaranju festivala spomenuli ste da punih 26 godina radite u pozorištima u našoj zemlji i u regionu. Kako je razvila ta ljubav prema pozorištima u Srbiji, pa i Crnoj Gori i drugde?

- U Srbiji sam prvi put radio u Nišu. U to vreme nisam nikoga poznavao, ali scenografkinja Stefka Kjuvlijeva, s kojom sam tada radio, bila je poznata u Srbiji i imala saradnju sa srpskim rediteljima. Tadašnja direktorka Pozorišta lutaka Niš, Biljana Vujović, tražila je nekog mladog reditelja i tako sam ja angažovan da uradim novogodišnju predstavu.

Tako sam krenuo. Jezik nisam baš dobro razumeo, ali je glumački ansambl bio iskusan i već pre toga radio sa bugarskim rediteljima. Posle toga je došla ponuda iz Kragujevca, gde sam uradio nekoliko predstava, pa su me zvali iz Crne Gore, i tako dalje.

Da li vam je neka predstava u Srbiji ostala u posebnom sećanju?

- Jedna od takvih predstava je „Par cipela“ koju sam radio u Dečjem pozorištu Subotica. To je bila zaista uspešna predstava, mislim da je bila čak i najnagrađivanija u ovom pozorištu. Rad na predstavi je protekao u sjajnoj i razigranoj atmosferi. Naravno, to nije jedina predstava koje se sećam, ali je prva na koju sam pomislio nakon vašeg pitanja.

„Labudovo jezero“ je, takođe, predstava koja mi je bila bitna. Ona je označila novu etapu na mom rediteljskom putu.