Kukić: Svuda trešti, arlauče i svlači gaće, u znoju i peni, pijana srpska noć

Živeti monaški, delovati svetski - ovako je Milan Vlajčić naslovio svoj tekst o Branku Kukiću. I možda te četiri reči objavljene u knjizi "Branko K.", zbirci eseja iz pera uglednih ličnostio Kukiću, na najsuštastveniji način opisuju sve ono što je čačanski pisac i izdavač uradio za ovdašnju kulturu, razumevanje umetnosti i sveta oko nas.A Branko Kukić je,kao osnivač i glavni urednik časopisa "Gradac", upravo objavio broj 221/222 pod nazivom "Gvozdena garda", a prethodnih dvestotinak brojeva krasili su tekstovi posvećeni značajnim umetnicima, misliocima i fenomenima, ali iz drugačije perspektive.U okviru istoimene izdavačke kuće pokrenuo je biblioteku "Alef", u kojoj je objavljeno više od stotinu knjiga, edicije "Cveće zla", "Talas", "Lađa", "Faust", posebna izdanja… Objavio je Kukić i više zbirki svoje poezije, knjiga eseja i studija o likovnim umetnostima. Svojevremeno ste isticali kako su svi umetnici iz Čačka pobegli iz rodnog grada da se "tu više nikad ne vrate". Zašto ste vi ostali, ako svi drugi nisu tu imali "šta da traže"?- Prvo, umetnici su ljudi koje ne drži mesto - njihova radoznalost je oblik lutalaštva. Ali to ne znači da ih treba otkačiti i ratosiljati ih se. Suština je u tome da te skitače neko negde zaustavi i pruži im priliku da snesu svoje "umetničko jaje". Kada je o meni reč, ja sam bio mladić od dvadeset četiri godine kada mi je ponuđeno da budem pokretač časopisa "Gradac". U tim godinama - ma koliko sam bio pod temperaturom i lepim nesrećnim ludilom - tu priliku nisam mogao da odbijem. Srećna je okolnost bila što sam tako "mlad i lud" ukapirao šta je bilo potrebno da uradim da bi taj moj ostanak imao smisla. Imati ideju to je u tim godinama isto - da se jednostavno izrazim - kao pored sebe imati zanosnu ženu koja daje sjaj i tebi i svima unaokolo. Ta draž na neki način kamuflira sve nedoumice, sumnje i strepnje. Tek posle toga učiš školu.Svi oni umetnici koji su vas tako inspirisali kao mladića, od članova Mediale, preko Vaska Pope, do poslednjeg u nizu - Puriše Đorđevića - "završili" su na stranicama ili u izdanjima “Gradca”…- Ali zaboravlja se šta sve pre toga treba naučiti i kroza šta sve treba proći da biste se povezali sa tim ljudima i da biste stekli njihovo poverenje. Taj put je najteži, jer morate da se usavršite da biste ušli u to pleme, a posle toga morate da upalite plamen, da razjarite vatru, da biste se dokazali i prošli takozvanu inicijaciju. Put ulaska u bratstvo je prolazak kroz velika iskušenja.Govorili ste davno da vam je "san bio da ‘Gradac’ bude časopis koji će čitati slobodni ljudi, dakle ličnosti". Posle više od četiri decenije na umetničkom čelu časopisa mislite li da ste ostvarili taj san?- Nema ostvarenog sanjarenja. Ali uticaj koji je kroz decenije širio i produbljivao posao kojim smo se moji saradnici i ja bavili je značajan. Imali smo smelosti da javnosti prikažemo ono što do tada ovde nije bilo poznato a visilo je u vazduhu, i moralo je da kad-tad da negde odozgo padne. A nešto kad padne - izazove potres. Primera radi, kada se pojavio "Gradac" o kontroverznom Žanu Ženeu - a tome je, između ostalog, podrazumevao i njegov homoseksualizam i njegovo robijanje - taj broj je u tadašnjoj Jugoslaviji razgrabljen za mesec dana. A tiraž je bio toliki koji u današnje vreme nije dostižan ni pomoću trika. Iskreno, tada sam osetio pravi značaj šta znači biti "slobodan čovek", što u prevodu znači "biti ličnost".Časopis "Gradac" stalno se hvatao ukoštac sa "pipavim" temama. I novi broj je u tom smislu izazovan…- Da, taj broj posvećen je jednoj delikatnoj temi - pojavi Gvozdene garde u Rumuniji između dva rata. Ta pojava sama po sebi ne bi bila toliko važna ni originalna, jer je sličnih pojava i ideja bilo dosta u tadašnjoj Evropi, kao uostalom i kod nas, da za taj pokret nisu bili vezani trojica Rumuna koji su postali nezaobilazni u svetskoj kulturi. Reč je o Mirči Elijadeu, Emilu Sioranu i Eženu Joneskuu. Fenomen Gvozdene garde bio je sporadično i tema ovde kod nas, ali nju su tumačili i propagirali ili vulgarni desničari ili neupućeni i ostrašćeni "intelektualci". U ovom broju "Gradca" je na smiren, činjeničan i argumentovan način donet prikaz te tragične ideologije. U suštini, htelo se poručiti da smo mi prenapregnut, ostrašćen i povodljiv narod koji nema osećanje mere da stvari pogleda iz četiri ugla, pa da se onda zatvori krug. Mi smo na više primera u istoriji bezglavo nastojali da se držimo pravila da sve što postoji ima samo jednu dimenziju. Primeri su ličnosti i stvaraoci kao što su Ernst Jinger i Selin. Mi smo ih u "Gradcu" "rehabitovali" i "aktuelizovali" pre mnogih u Evropi. Znam da će izvesni reći da smo "desničari". Ali ja sam desničar koji nosi "lijevu u desnici ruci", za razliku od onih koji mašu obema uzdignutim rukama i nogama prvom ko naiđe.

Kada je dodeljena NIN-ova nagrada Mileni Marković objavljeno je da ste završili svoj angažman u žiriju. Kad se osvrnete na period žiriranja, na pozive na bojkot NIN-ove nagrade, osporavanje dobitnika, s kakvim osećajem ste završili "mandat"?- U vezi sa NIN-ovom nagradom i mojim učešćem kao člana žirija doživeo sam potpuno - razočaranje. Prvo, shvatio sam da je naša književnost u dubokoj stvaralačkoj krizi. Svestan sam činjenice da je danas umetnost u svetu postala stereotipna, da u njoj (što bi rekao Maksim Gorki) nema čuda, da je uletela u zamku globalizacije i tehnologije. Odnosno, da je čovek-stvaralac ušao u kalup, u neko plitko korito u kome se praćaka kao ostareli žabac, u pomodarstvo, da se tu skamenio, i da ne čuje čovekov krik, koga su obuzeli buka i bes, da su zamrli nemirenje i bunt pred svim onim što se razgoropadilo i razularilo u svetu. Drugo, posle tih svih apelacija, poruka sa "glavnih mesta", protesta i kukumakanja protiv NIN-ovog žirija shvatio sam svu tu kreativnu jalovost samoproglašenih pisaca, njihovu nemogućnost samospoznaje, njihovu bezdušnu zavist i ljubomoru, mržnju i jed, sve te njihove koterije i štale. Sve mi to govori da ta spisateljska bulumenta nema ni ponosa, ni dostojanstva, ni otmenosti, ni kuraži da se upakuje u bagaž kome pripada. Oni jednostavno ne znaju šta žele, ali žele da to bude što pre, po kratkom postupku. A kada im neko na sve ta prostačka zanovetanja skrene pažnju svojim stavom, onda se u njima probudi pobesnela, izgladnela i nezajažljiva zver. Nije mi ih žao, nemam ni razumevanja ni oprosta za njih. Ali tu goropad treba ukrotiti, jer kultura nije divljanje, niti u kulturi postoji "demokratija", nego "razvrat" rasplamtelog uma, koja se u prevodu zove kreacija. I treće, ovde u Srbiji odavno plovi jedan pretrpani "brod ludaka" koji neprekidno, nakrenut na jednu stranu, saobraća tamo i ovamo - dok svuda okolo trešti, arlauče i svlači gaće, sva u sumanutom znoju i peni, pijana srpska noć.Važno je samo da šljašti, a suštine nema… Da li bi se tim vašim rečima, izgovorenim prošlog leta za Nova.rs, mogao opisati današnji trenutak?- Time sam hteo da kažem da je čovečanstvo - dakle, ova civilizacija - "u usponu". Ali u usponu beznačajnosti. Današnji svet svakog trenutka proslavlja progres. A stara poslovica kaže da je napredak samo opna, ljuska i providna haljina na rugobi. Uvek se slatko-gorko nasmejem jednoj anegdoti u kojoj Marija Antoaneta svakog jutra pita svoju modistkinju: "Ima li nešto novo?", a kada je jednog jutra modistkinji to dokurčilo, odgovorila joj je: "Gospođo, novo je ono što je zaboravljeno." Tako je danas sa čitavim svetom, i sa svetom kulture, i politike, i sa temama svakodnevnog razgovora, i sa ponašanjem, i sa nama samima sa sobom. Suština trune i čili dok se oko nje širi razarajući požar koji obasjava pustoš. Još je jedino, ubeđen sam, neprikosnovena samoća. U samoći znaš na čemu si: gledaš neke stvarčice, sija ti na dohvat ruke neko stakaoce, slobodan si kao divlja patka, vetar ti donosi miris jagorčevine, neko detence zove majku - hoće sisu, pas laje u noćnoj daljini, zri jabuka na grani, čitaš pesme Brane Petrovića, Basarina knjiga te podseća da je sve prazno, a srce ti pati ne znaš zbog čega… Meraja!Zašto ovo društvo, kako ste jednom konstatovali, već dva veka ne napreduje i njime rukovodi "skup ludaka"? - Da ja vas nešto pitam: Kako vi shvatate jednu državu i njen narod, koja se nalazi na prostoru između Atine, Rima i Beča, dakle između tri civilizacije, i koji 215 godina (od, recimo, 1804, kada su Srblji izveli kakvu-takvu revoluciju) nije bila u stanju da se uklopi i ukoreni u taj kakav-takav civilizovan svet? Ovde nije reč od 215 dana, nego o generacijama u kojima je živelo i radilo toliko pametnih ljudi. Onaj koji mi kaže da je za to kriv svet oko nas, ja ću mu reći da on ima problem sa budalom u sebi.Kako to da je čovek, koji je stvorio tolike veličanstvene stvari, postao tako naivan, zapravo glup?- Glupost je u celom svetu masovna pojava, a pogotovo među onima koji upravljaju svetom. Ali u suštini to je najmanji problem. Razuman čovek neće dati zidaru da mu popravi sat, niti će ludak držati časove logike ili tumačiti Kanta. Danas je problem u tome što ta horda glupaka pametne ljude drži na kratkom lancu, tolike ljude od znanja, istine i vizije time što ih ucenjuje parama, položajima, proizvodeći od njih samosvesne robove, preobraćajući pametne ljude u budale, a sve po modelu: Dođi da se dogovorimo, biće onako kako ja kažem. Po tome vidim da je čovek izgubio smisao, da je zastareo i prevaziđen. Današnji čovek je jedna istorijska ruševina. Nažalost, o tome malo ko razmišlja. Osim, recimo, Beketa koji je trasirao - pravac najgore.Ako je kultura, po vama, rešenje problema kako da se pomeriš s mesta iz učmalosti, primitivizma i nerazumevanja sebe i drugih, zašto prisustvujemo njenom sunovratu?- Imajte u vidu da se danas upravo stvara kultura sunovrata. Setite se svih ljudskih ludosti koje su ubačene u sistem kulture. Trebalo bi čitavu kulturu - sa svim onim uzvišenim pojavama, veličanstvenim otkrićima, prosvetljujućim likovima, sa zanatima i alatima - sa neke visine survati da bi se u toj tutnjavi, u tom blagoslovenom tresku, sve raspalo, razbucalo i razjebalo, kako bismo spoznali šta je još živo, šta još bilo čime mrda, šta vredi, a šta nam je proturano kao lažno, kao zajebancija, kako bismo videli na šta smo sve nasedali. Ali bojim se da neće preživeti ni onaj koji bi sve to u tom haosu prebrao, svrstao, sastavio i ponovo pustio u pogon. Bila bi to jedna vesela i bogata apokalipsa.

I dok bi svaki čovek kroz život trebalo da traga za lepotom i srećom, to je, kako ste konstatovali, zabluda. Može li se protiv paradoksa?- Nema više traganja ni za čovekom, ni za prijateljem, a o istini i da ne govorimo. To je postalo demode. Traganje za samim sobom je jurcanje za sopstvenom senkom. Traganje za Bogom je postalo kriminalna radnja, jedino ako ne pređete u nekog jurodiva pa vas strpaju u ludnicu ili nehotično gurnu s mosta. Tragači postoje još samo u istoimenom filmu Džona Forda, ako i to već nije izbrisano sa trake.Jedino pobuna može da spasi svet, rekli ste jednom. Vidite li negde tu pobunu?- Kada kažem "pobuna" ne mislim na rušenje, nego da je svaka pobuna pročišćenje pred put u potragu za duhovima napretka. To je težnja i potreba da čovek ne postane "stvor" ili "stvar" koju možeš da premestaš sa jednog mesta na drugo a da on to ne primećuje. On ne zna da je predmet manipulacije. Današnji položaj čoveka u svetu je rad na njegovom postvarenju. Na nesreću, i sam čovek sistematski i sa velikim entuzijazmom i poletom radi na tome. I raduje se što je postao niko i ništa. Ta planetarna nesreća postala je čoveku - olakšanje. Reč je o tragediji biblijskih razmera. To je svojevremeno objasnio Gogolj govoreći o "ljudima u futroli".Kada Vas je nedeljnik "Vreme" 2019. godine proglasio za "Ličnost godine", neki su to prokomentarisali opaskom da je "Branko Kukić ličnost svake godine". Kako ste to doživeli?- Prvi put čujem za tu opasku. Moram da priznam da je duhovita. Pristojnost mi ne dozvoljava da bilo šta kažem o toj velikoj počasti.Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortibeogradskeadresesrpskihpisacadzplatf-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2120186"]