0
Hiljade sati dosad neobjavljenih audio zapisa podloga su za veliki dokumentarni film o najvećoj legendi džeza Luju Armstrongu.
Armstrong je od decembra 1950. godine, pa do svoje smrti 1971, imao gotovo religiozni svakodnevni ritual – na magnetofon je snimao svoja dnevna razmišljanja s namerom da ih sačuva za potomstvo. Sve je snimke sačuvao u velikoj arhivi. Dugometražni dokumentarac „Louis Armstrong‘s Black & Blues“ u režiji Sache Jenkinsa biće objavljen ove jeseni nakon premijere na međunarodnom filmskom festivalu u Torontu ove nedelje.
Virtuoz na trubi i pevač dubokog glasa koji se s hitovima „Mack the Knife“ i „Hello Dolly“ približio svetskoj publici svih ukusa, a ne samo džeza, za života se, uprkos slavi, bojao da će mu istorija suditi. Želeo je da njegovi potomci znaju pravu priču, kako ju je on sam video i doživio. Puno je sati kroz 21 godinu snimanja posvećeno predrasudama koje je Armstrong trpeo zbog boje kože.
Govori o „rođenju bez ičega“ i užasima rasizma. Slavni se muzičar pod nadimkom Satchmo ili Pops, seća kako ga je vređao navodni obožavatelj – „beli dečak“, verovatno mornar, koji mu je prišao nakon predstave, prvo se rukujući s njim i govoreći mu da ima sve njegove ploče, pre nego što se okomio na njega: „Rekao je,‘ znaš, ne volim crnce‘, pravo u lice. I tako sam rekao ‘pa, divim se tvojoj prokletoj iskrenosti‘. Rekao je: Ne volim crnce, ali… ti si jedan kurvin sin za kojim sam lud‘.“
Na snimcima je Armstrong vrlo emotivan, kažu autori dokumentarca. On se žali da većina belaca „ne voli“ crnce, ali uvek imaju jednog „za kojim su jednostavno ludi“.
– Rasa je tema broj jedan s kojom se on bori i razmišlja o celom svom životu crnca koji je odrastao u Americi u 20. veku… S jedne strane, on je doslovno najpoznatija osoba na svetu… a istovremeno još uvek postoje hoteli u koje ne može da uđe na prednja vrata i restorani koji mu ne daju da sedi u njima zbog boje njegove kože. Kao što možete zamisliti, on to jako oseća, ali ponekad ublaži ono što javno kaže – ispričao je koproducent filma za „Gardijan“.
Riki Rikardi, direktor istraživačkih zbirki za Armstrongov muzej i producent konsultant na filmu, rekao je:
– Tokom većeg dela njegove karijere obožavatelji iz celog sveta reagovali su na ljubav i toplinu kojom je Luis zračio na pozornici, ali do 1950-ih i 1960-ih, mnogi njegovi afroamerički obožavatelji počeli su o njemu da razmišljaju kao o nekome ko nije bio u pokretu za građanska prava, nekome ko se bojao da progovori jer su ga belci toliko voleli. Nadam se da će ovaj film potpuno demantovati takva mišljenja. Čuti ga njegovim vlastitim rečima – čuti bol, čuti ga kako psuje – biće to prvi put da su mnogi ljudi ikada iskusili ovu stranu Luja Armstronga. Ono što je bitno je da je on taj koji je iza sebe ostavio ove snimke, tako da je stvarno želeo da se ova strana zna. Trebalo je da prođe 51 godina nakon njegove smrti za to – kaže Rikardi.
Audio-snimaka je bilo toliko da su autorima dokumentarca trebale dve godine da ih restauriraju, digitaliziraju i prepišu. Bili su, piše „Gardijan“, zatečeni količinom nepoznatog materijala. U arhivi je pronađen i jedini filmski zapis njegovog snimanja, ali i nikad izvedenih nekoliko pesama.
Bonus video: Džon Lenon