Snimanje “Vremena zla” morali smo da pomerimo, tako da će prva klapa pasti u prvoj nedelji avgusta, kaže glumac Goran Šušljik, kreator i izvršni producent serije po trilogiji romana Dobrice Ćosića. Vreme izolacije iskoristio je za rad na seriji, za promišljanje o tome šta je važno u životu, a stigao je, kaže, i da pogleda predstavu "Hadersfild" na Jutjubu sa sinom.
– Snimanje „Vremena zla“ smo morali da pomerimo zbog vanrednog stanja. Pomerili smo ga, praktično, onoliko koliko smo stajali zbog vanrednog stanja, tako da će ono početi oko 1. avgusta – kaže Šušljik.
U međuvremenu su uradili ono što su mogli: završavali su treću ruku scenarija, koji po motivima iz Ćosićevih romana (“Vernik“, „Grešnik“ i „Otpadnik“) piše Sanja Savić Milosavljević, a reditelj Ivan Živković i on su se bavili i kastingom.
– Kasting se polako širi i u narednih desetak dana ćemo imati spisak sa oko 20 fantastičnih glumaca koji će se pridružiti projektu – priča Šušljik.
On je ranije za portal Nova.rs otkrio da će jednu od uloga u seriji igrati Žarko Laušević. Uskoro će, kaže, moći da kaže više o tome ko će se još pojaviti u „Vremenu zla“.
Prilično je aktivan ovih dana, iako je pandemija sve dosta usporila. Izolaciju, kaže, podnosi kao i drugi.
– Nisam bio presrećan kad se sve ovo dogodilo, ali sam, sa druge strane, video i prednost u time što imam dosta vremena. Sa druge strane, to vreme nekako proleti kroz prste. Stvari koje mi pre nisu bile toliko važne sada su odjednom dobile na značaju, ali i obrnuto, neke stvari koje su se činile bitnim sada više i ne izgledaju tako – kaže on.
Predstava „Hadersfild“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojoj je igrao jednu od glavnih uloga, zajedno sa Nebojšom Glogovcem, prikazana je nedavno na Jutjub kanalu ove teatarske kuće. Glogovac i Šušljik su za uloge u toj predstavi nagrađeni Sterijinom nagradom, za nju su dobili i druga priznanja, a poslednji put izvedena je pre četiri godine u ovo vreme.
– Prvi put sam tu predstavu pustio starijem sinu, Đorđu. Gledao je ranije film, ali je bilo uzbudljivo gledati predstavu sa njim, iako ima 11 godina. Nekako sam se i ja, gledajući je, vratio u to vreme i doživeo sam je i pomalo sentimentalno, iako ne volim da gledam predstave tako – priča naš sagovornik.
Takvi snimci su ipak značajni kao elementarni dokument, ocenjuje on, ali dodaje i da na njima „izostaje sve ono što pozorište čini pozorištem“.
Sumorne vizije pojedinih pozorišnih umetnika da može lako da se dogodi da se predstave od jeseni igraju i bez kontakta među glumcima, sa obaveznim razmakom među sedištima, Šušljiku zvuče neverovatno.
– Ne mogu da zamislim predstave bez direktnog kontakta dva ili više glumca na sceni. A prazne sale su nešto najtužnije u pozorištu. Ipak, ne verujem da će to ostati trajno rešenje. Dešavale su se razne kataklizme, pa se pozorište vraćalo onome što treba da bude – zaključuje Šušljik.