Ima mnogo toga da se kaže o Dobrici Ćosiću, ali ono što mene najviše interesuje je kako ta literatura može da se čita, zašto je ona uzbudljiva, zašto je filmična., kaže glumac Goran Šušljik, kreator i izvršni producent serije "Vreme zla", čije snimanje počinje na proleće.
Početak snimanja serije od 15 epizoda po trilogiji romana Dobrice Ćosića zakazano je za 4. jun, ali Goran Šušljik kaže da se on i njegovi saradnici „Vremenom zla“ bave već celu godinu, od ideje i scenarija do danas. „I kako sve to postaje ozbiljnije, tako i ja postajem sve zadovoljniji i srećniji“, dodaje. Serija „Koreni“, takođe po Ćosićevom romanu, vratila je na velika vrata glumca Žarka Lauševića na male ekrane, a gledaoce navela da se ponovo dohvate knjiga pisca i akademika oko koga su se, još za njegovog života, lomila koplja. Govoreći o „Vremenu zla“, Šušljik ističe i da to neće biti nastavak „Korena“, nego jedna „žanrovski, stilski i u svakom drugom smislu različita serija“. Scenario za „Vreme zla“ pisala je Sanja Savić Milosavljević, a režija je poverena Ivanu Živkoviću.
Jeste iznenađeni uspehom „Korena“?
Nisam iznenađen, iako su se mnogi iznenadili. Ne mogu to da objasnim jednostavno. Taj projekat rađen je samo zato što je nekoliko nas poverovalo da to može da bude serija, a ja sam pomislio da to može da bude važna serija, ne samo zbog onoga što je Ćosić hteo da kaže, nego i što se tiče današnjeg trenutka, što gledalac crpe iz njegovih dela i onoga kako smo mi pristupili tome.
A onda „Vreme zla“ i ponovo Ćosić?
Ima mnogo toga da se kaže o Ćosiću, ali ono što mene najviše interesuje je kako ta literatura može da se čita, zašto je ona uzbudljiva, zašto je filmična. Kod Ćosića, na jedan čudan način, osim što je on darovit i veliki pisac, ima nečega izuzetno privlačnog, filmičnog, u tome kako tretira likove, u atmosferi, nečeg čak holivudskog u onome što piše i to nam na neki način omogućava da se bavimo njegovim romanima na ovaj način, a ono što su njegove teme, ideje i misli, pa i poetika, podjednako su važni u ovom vremenu. U „Vremenu zla“ prelazimo iz 19. veka u jedno moglo bi se reći mnogo kompleksnije istorijsko vreme, mada su vremena uvek kompleksna, vidite šta nam se dešava danas. Dakle, radnja „Vremena zla“ odigrava sa između dva svetska rata i na samom početku Drugog svetskog rata.
Kažete da „Vreme zla“ reflektuje i naše vreme. Šta podrazumevate pod tim?
Kao što su „Koreni“, iako su tako daleko od nas, na svoj način odražavali bazičan odnos potrage za identitetom, ovo je takođe uzbudljiva priča koja nas se tiče, jer je kroz „Vreme zla“ predstavljen jedan veoma kompleksan istorijski spektar okolnosti. Opet je u pitanju jedna porodica, ljudski odnosi koji se neminovno sudaraju sa istorijskim okolnostima, dakle od vere u ideologiju i ljubav, do izdaje ideologije i ljubavi, preko svih onih odnosa koji postoje u današnjem svetu, a sve je začinjeno jednom velikom metaforom u samom naslovu. Može se reći da je svako vreme vreme zla, pa i ovo u kom živimo.
Kako ste uspeli da sve smestite u 15 epizoda serije?
Kad nešto pokušavate da uradite, morate da imate racionalan odnos prema tome. Nije pitanje samo onoga što bismo mi želeli, nego i pitanje načina na koji priča može da se ispriča. Bavimo se vizualnim medijem koji ima svoja ograničenja.
„Vreme zla“ je dosta komplikovano za dramatizovanje. Odlučili smo se da glavni tok radnje baziramo na romanu „Vernik“, a kroz reminiscencije na ono što je bilo u prethodnim romanima trilogije, „Otpadnik“ i „Grešnik“. To nam se učinilo jedino mogućim i mislim da smo uspeli u tome, da nam prošlost stalno izvire i objašnjava razloge za onaj veliki spor u „Verniku“.
Čini se da je ponovo povećano interesovanje za Ćosićeve romane…
Da, Ćosić je praktično nestao. Njegovo političko delovanje je potpuno zaklonilo njega kao pisca, ono što je zaista pisao, a ta predrasuda je zaista samo predrasuda. Nama će biti potrebne godine i decenije da iznova iščitamo istoriju i nećemo je nikada iščitati do kraja. Ali smatram da sam dužan da ono što sam pročitao, a verujem da u tome leži deo istine, ponovo podelim sa svima koji su za to zainteresovani.
Stiče se i utisak da vas ne zanimaju razna ideološka čitanja Ćosića?
Zavisi od toga kakvo je to čitanje. Mene ne zanima isključivo ideologija u Ćosićevim romanima, nego način na koji se te ideologije obijaju o glavu pojedinca. Mislim da će u tom smislu „Vreme zla“ biti baš uzbudljivo. A to je jako važno i za ovo vreme, za koje kažemo da nema ideologiju. Upravo zbog toga je ovo veoma važna priča. Pitanje je i da li nam danas nedostaje prava ideologija.
S obzirom na period kojim se „Vreme zla“ bavi, nameće se već sad i poređenje sa „Senkama nad Balkanom“…
Najveći deo glavne radnje „Vremena zla“ dešava se pred sam Drugi svetski rat i po njegovom početku. To što tretiramo isto vreme, ne znači da tretiramo iste teme i probleme i žarišta. Bjelogrlićeve „Senke“ su autohtono delo koje se bavi mnogim velikim pitanjima, ali na drugi način. „Vreme zla“ je, moglo bi se reći, porodična drama, bez obzira na to što ima uzbudljivih događaja vezanih za istorijske okolnosti, ali naše jezgro je ta jedna porodica, to kako i zašto je ta porodica u tim okolnostima nešto učinila ili nije.
Da li se i u „Vremenu zla“ pojavljuju istorijske ličnosti?
Da, tu su pojedine dosta važne istorijske ličnosti, od kneza Pavla, Slobodana Jovanovića, Milana Nedića, do ličnosti prikrivenih iza ilegalnih imena iz tog vremena, pošto se bavimo i komunistima. Pojavljuje se čak i Dobrica Ćosić. On je i u seriji Dobrica Ćosić, kao i u romanu, što je bilo prilično interesantno za to vreme, taj postmodernistički pristup, iako je roman pisan sredinom osamdesetih. Dosta je interesantno videti to kako je sebe stavio kao jednog od likova, u jedan deo dešavanja u romanu.
Kako tumačite to interesovanje za međuratni period kod nas?
Jedan od razloga je taj što je to vreme dovoljno daleko od nas, ali je i odblesak. Istorija ne ide samo napred, ona se vraća u raznim oblicima, a ta dešavanja između dva rata su na neki čudan način toliko bliska ovome što se sada događa da je to uznemirujuće. A pošto se bavimo umetnošću, pa nekad imamo potrebu za otklonom, pokušaćemo da kroz priču o nekim ljudima koji su živeli tada ispričamo i priču i o nama sada.
Kažu za vas da ste još na Akadeiji imali „analitički pristup“, da je bilo šala da vas treba „prebaciti na dramaturgiju“. Da li je ovo što sada radite sada zapravo to?
Razmišljao sam o tome. Moji motivi se mogu svesti na ono što su mi bili dečački motivi za to da se uopšte i bavim dramskim umetnostima. Zato sam malo proširio lepezu i nisam samo glumac. Pokušavam da ostvarim ono što me je i pokrenulo, tu mogućnost da tuđe živote propustim kroz sebe, a za to su mi potrebne jako dobre priče, priče u koje se zaljubim. Onda pomislim da je dobro da o toj ljubavi progovorim i nekom drugom. Za to treba alata, a jedan od mojih alata je iskrena želja da to bude što bolje i da pokušam da nemam problem sa kalkulacijama zašto to radim. A tu je upravo ta dečja strast.
I pitanje za kraj. Zbog koronavirusa se otkazuju predstave, javne manifestacije… Da li vas to pogađa?
Sve to gledam na jednom širem nivou. Zastrašujuće je to što se dešava, ali ovo nije prvi put da se čovečanstvu događaju takve stvari, jedino što je potrebno ponovo se prilagođavati onome što mi ljudi zaista jesmo. S jedne strane, mi smo superiorna bića, ali sa druge strane veoma krhka civilizacija koja mora da nađe drugi put da i dalje živi. U tom smislu me to pogađa, a to da li će se nešto na neko vreme zatvoriti i kad će se otvoriti, to nisu bazične stvari. Bazične stvari nas mogu vratiti drugoj vrsti života. Sticajem okolnosti nemam mnogo predstava, ali moje pozorište je zatvoreno, predstava nema. Ne osećam lični udarac, nego udarce nekih mnogo većih stvari. A „Dekameron“ je nastao kao jedna metafora da ljudi nastave da pričaju priče. Tako da možda sad nećemo moći da u pozorištu ispričamo priče, ali ćemo naći načina da svojoj deci ispričamo priče uživo.
Pratite nas i na društvenim mrežama: