Stevan Bodroža: I smrt je onostrani klabing

Reč je o koprodukciji Bitef dance company i Puls teatra koje, svaka na svoj način, teže istraživačkom i autorskom teatru. Zbog toga je, kako kaže reditelj, bilo potpuno prirodno da ih poveže. Njihova predstava inspirisana je clubbingom.- Ipak, ona je pre svega teatar, i ono što on može jeste da zaroni u neki fenomen, da istraži ljudske motive koji se u njemu kriju, ili ga pokreću, i da onda od svih tih spoznaja stvori sopstvenu, teatarsku katarzu. Bavili smo se klabingom kao planetarnim fenomenom, istraživali smo šta je sve to što je čovek spreman da učini da bi dobio bar delić tog transa, tog samozaborava, koji on, ponekad, u sebi nosi. Na kraju smo uradili ono što teatar uvek uradi, koliko god se tome opirali – ispričali smo konkretne, dirljive, sulude, pojedinačne ljudske priče i time izazvali neka poistovećenja i neke katarze.Predstava je diptih i prvi deo, po tekstu talentovanog Gorana Milenkovića i u izvedbi nadahnutog Željka Maksimovića, svojevrsna je klaberska liturgijska drama, objašnjava Bodroža.- Dušan, lik kog igra Željko, prolazi kroz noć u klubu kao, možda, svoju poslednju, kontemplira suicid kao način da zauvek ostane u nekom onostranom klabingu. Egzistencijalna, duhovna, psihološka kriza koju preživljava ovaj lik nije smešna, naprotiv, potresna je. Zato je drugi deo, dramatizacija romana „Izlaženje“ Barbi Marković duhoviti ogled o „folkloru“ klabinga, o smešnim psihičkim izvitoperenjima koja se dešavaju kada neko prinese deo svoje individualnosti na oltar pripadanja jednoj subgrupi. Ipak, ni ovaj deo nije bez svojih potresnih momenata jer takav način života neminovno vodi u zasićenje i prazninu.

Klabing je, kako kaže naš sagovornik, jedan od poslednjih autentičnih rituala koji postoje na ovom svetu, drugi su možda fudbalske utakmice, i ponekad, samo ponekad, pozorište. Situacija u kojoj veliki broj ljudi „zaposeda“ zajednički afekt i oni dosežu katarzu zbilja je fenomen vredan pažnje, istraživanja, analiziranja i neke ponovne sinteze na sceni.

- To se pre svega odnosi na prvi deo predstave, sa podnaslovom „Granična lepota“, iz pera čudesno darovitog Gorana Milenkovića. Njegov lik, Dušan, u jednom trenutku izgovara: „U ovoj noćnoj katedrali, u ovom crvenom mraku, u kom se mi za celi svet telima molimo“. Sem gore već pomenute nedoumice glavnog junaka da li će iz te noći izaći živ, ili će izvršiti suicid letalnom dozom droge, što je samo po sebi postavljanje jednog od najuzvišenijih pitanja, sakralnost ovog dela odražava se i u premisi da anima mundi ima jednu duboku, i duboko osujećenu, potrebu za ritualnim, za ekstatičnim, i da svake noći, u raznim delovima sveta, grupe ljudi, prepuštajući se klabingu, tu potrebu pokušavaju da zadovolje, tu žeđ da ugase.

Biografija

Stevan Bodroža rođen je 1978. godine u Beogradu. Završio je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti gde je potom devet godina predavao. Više od petnaest godina profesionalno je aktivan na pozorišnim scenama u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Austriji. Režirao je tekstove značajnih klasičnih kao i savremenih pisaca sa kojima je učestvovao na mnogobrojnim festivalima. Dvostruki je dobitnik nagrade za najbolju režiju na Festivalu Joakim Vujić, a jedanput na Festivalu savremene bosansko-hercegovačke drame. Nagradu za najbolju režiju dobio je i na Festivalu praizvedbi u Aleksincu.