Poslednja dva dana bitefovska publika je videla domaću predstavu „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“ Bitef teatra, Maje Pelević i Nikole Zavišića, o kojoj smo pisali u januaru, povodom premijere. Zatim je usledila „Konferencija odsutnih“ berlinskog Rimini protokola, da bi Festival zatvorio „Fleš“ francuske kompanije d’Autres Cordes.
Najveće razočarenje ovogodišnjeg Festivala svakako je Rimini protokol i predstava koja je smislila da devet ispovedno-dokumentarističkih tekstova izgovaraju volonteri iz publike, navodno bez ikakve pripreme i znanja o onome što treba da pročitaju. Na drugom izvođenju, kojem sam ja prisustvovala, ta priča uopšte ne drži vodu. Iz publike su izlazili kao po komandi, bez imalo uobičajenog oklevanja, devojke i mladići koji svi imaju neke veze sa FDU ili pozorištem. Bar prvo troje koje sam odslušala, posle čega sam bez griže savesti napustila „predstavu“, koja arogantno vreća inteligenciju.
Neinventivni, beznačajni, bezidejni tekstovi uzaludno pretenduju da govore o ljudskim sudbinama u širokom kontekstu savremenih pošasti (rudnik-zagađivač u Rusiji, moždani udar vrsnog fizičara koji ga je paralisao, masakr u Srebrenici…)
Priča o Srebrenici je prepunila čašu tolerancije, jer se to samo tako zvalo, dok se suštinski ni na jednu neuralgičnu tačku srebreničku nije ni osvrnula, opredelivši se za ljigavo nemešanje. Pa čemu onda ta tema, taj naslov? Uz sve to amaterska gluma evidentno pripremljenih prezentera – nedopustivo!
Fleš, poslednja festivalska premijera, rađena po konceptu i na muziku Franka Vigrua, je elektronska, prostorna instalacija, većim delom svog 50-tominutnog trajanja prilično zanimljiva. Maštovita, apstraktna, sivo-bela i obezbojena gotovo do kraja, efektnih pasaža koji dozivaju jake asocijacije – bujice, potopljene gradove i automobile, kataklizme, tišinu i mrak okeanskih dubina, brodove na pučini, mir bonace, pljuskove, kataklizmične požare koji tope sve pred sobom…
Sve u flešu, u bljesku, tek kao naznaka na kojoj svako može da izgradi svoj sistem značenja. Vrlo snažni efekti, uz dramatičnu muziku koja začudo ne iritira. Dvoje usporenih igrača takođe pobuđuju mnogobrojne asocijacije. Sasvim sigurno svakome drugačije.
Manje-više prijatno veče. Ali ništa više od toga.
Pitam se – čega ćemo se sećati sa ovog Bitefa, ne uzimajući u obzir domaće predstave? Po komentarima u publici, rekla bih da će se jedino „Višnjik u višnjiku“ Boba Jelčića pamtiti, jer nudi mogućnost jake identifikacije, i samim tim pobuđuje emocije; jer otvara prostor za neka buduća čitanja i interpretacije Čehova, pa time ostavlja trag i među pozorišnim autorima.
Drago mi je da sam videla „Farm fatale“ i „Klimatske plesove“. Pa ipak, tri domaće predstave – „Kaspar“, „Living room“ i „Kao da kraj nije ni sasvim blizu“, značajnije su od svega viđenog. A moglo se još nekih domaćih predstava priključiti. Koliko je to dobro za Festival?
