Kritika predstave "Tačka pre zasićenja": „Ekseri“, kokain i konopac za vešanje

Retko nam se dogodi predstava koja se bavi mladom generacijom na način da joj se ambicija ne iscrpi u didaktičnosti, već da se oblikuje kao estetski relevantno ostvarenje, i to van isključivo generacijskog konteksta. Tačka pre zasićenja, koprodukcija PULS teatra i Bitef teatra, upravo je takva predstava.Predstavu je reditelj Stevan Bodroža zamislio kao diptih, za čiji je prvi deo odabrao dramu Gorana Milenkovića Granična lepota, dok se drugi deo zasniva na dramatizaciji proznog teksta Barbi Marković Izlaženje, koje je svojevrsna parafraza novele Tomasa Bernharda Hodanje (finalna dramatizacija Mina Ćirić). Oba dela tematizuju svet beogradskog klabinga.Granična lepota je zujeći, pulsirajući košmar u glavi Dušana, lika na zalasku klabing karijere, s obzirom da je uveliko u četvrtoj deceniji života. Svakovečernji solistički izlasci njegovo telo oslobađaju u masi drugih tela, uz povremene, sve ređe zagrljaje. Van tog začaranog prostora, njegov život je praznina, bol i depresija. Možda zato jer je Dušan gej, što znači da na ovom podneblju nema preveliku šansu da se ostvari u svom emotivnom životu, a moguće i da je njegova depresija sama sebi uzrok. Zaborav uspeva jedino u alkoholnim i telesnim isparenjima kluba, potpomognut „ekserima“ i kokainom. Jedino tada opominjući i prekorevajući glas u glavi utihne, a senka konopca za vešanje se udalji.

Ovu intimnu priču reditelj Bodroža pažljivo nijansira, a iritirajući dijalog sa samim sobom snažno nosi Željko Maksimović, čvrsto držeći u rukama sve varijacije lika. Jednako važan akter je Tamara Pjević, Dušanov sparing partner u beskrajnim unutrašnjim dijalozima, njegov dželat ali i jedino društvo. Višeslojni brum kompozitora Draška Adžića, kao i svetlosni efekti Izvanrednog Boba, zaokružuju gustu i mučnu atmosferu kluba, odnosno odraz onoga što se zbiva u Dušanovoj glavi.

Drugi deo, Izlaženje, Bodroža rešava oštrim zaokretom i stilski i žanrovski. Uvodi komičnu, istoobraznu grupu, stilizovanog govora i pokreta do granice persiflaže. To je ujedno pogled i izvana i iznutra na članove klabing-sekte, na pravila ponašanja i zakonitosti od kojih se ne odstupa ni po cenu života, jer bi tako nešto rezultiralo isključenjem iz zajednice. Duhovita igra Milene Predić, Mire Janjetović, Mihaele Stamenković, Milice Stefanović, Bobe Stojimirovića i Lazara Maksića nepogrešivo izmamljuje smeh, ali s obzirom na tragičan epilog koji je dat u prvom delu, taj smeh sa gorčinom zastaje u grlu.Ni jedan ni drugi tekst ne izlaze van zatvorenog sveta klabing-sekte, niti spolja traže uzroke njegovog postojanja. Na gledaocu je da dopiše taj deo priče, da sagleda njen društveni kontekst, što naravno nije teško – bezizlaznost savremenog trenutka probija kroz sve segmente predstave.Ipak, estetska komponenta je ono što predstavu čini izuzetno vrednom. Naime, ovako organski inkorporiran ples unutar dramskog, tekstualnog tkiva, kakav su postigli reditelj i koreografkinja Tamara Pjević, retko se viđa. Pokret ovde nije ilustracija ili ukras, već ravnopravni učesnik dramske radnje, koju obogaćuje i na značenjskom i na doživljajnom nivou.Predstava koju ne treba propustiti.Bonus video: Ponovo otvoreni klubovi u Londonu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=aplondonklabingds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2176951"]