23
Vera se izruguje stvarnim vernicima blasfemijom, država ponižava građane nepoštovanjem sopstvenih zakona, političari ponižavaju zdrav razum obiljem izgovorenih i učinjenih gluposti, govorio je za Nova.rs književnik Filip David.
– U mirnim vremenima i sređenim društvima primitivci kao oličenje prostakluka služe za podsmeh. Njihova neutoljiva glad i žeđ da sve prilagode i potčine sebi deluje budalasto i može biti zabavno. A u stvari je veoma opasno po mentalno zdravlje nacije. Stvaraju svoju kulturu, svoju državu u državi. Imaju svoju književnost, svoju muziku, svoje idole, svoje zvezde i političare. Primitivizam je zarazan. Kultura primitivaca u mračnim vremenima postaje državna kultura, njihovi idoli – idoli masa. Duh primitivizma oseća se tada na svakom koraku, vlada nad mišljenjem, utisnut je u svaki delić života, nadmoćno se uzdiže kao metafora svega postojećeg.
Tim rečima je još 2021. secirao našu društvenu stvarnost književnik Filip David za Nova.rs. A pisac, dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“, koji je preminuo jutros u 84. godini bio je, sasvim opravdano, ličnost kojem je posvećen poslednji, 233/234 broj časopisa „Gradac“.
– Odbijam svaku pomisao da su moje priče moje ispovesti. Ne volim kada se moj intimni život povezuje s onim što se nalazi u priči. Zato je idealna situacija da pisac ostane u anonimnosti. Naravno, malo je onih kojima je to uspelo.
Davno je to izgovorio književnik Filip David. Na sreću, u anonimnosti nije ostao. Da jeste, možda ne bismo imali knjige priča „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapise o stvarnom i nestvarnom“ i „Princ vatre“, romane „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“, „Kuća sećanja i zaborava“, TV drame, filmske scenarije…
Urednik broja, ali i časopisa Branko Kukić napominje u uvodniku, koji je naslovio – Sve u vatri – da bi o Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo dosta da se kaže, ali je malo rečeno. Uprkos tome, njegovo mesto je, smatra Kukić, značajno.
– Kada je objavio prvu knjigu pisci tadašnje generacije su napisali važna i značajna dela. To su bili pisci koji su odmah posle toga dobili svoje epigone. Onda se taj krug zatvorio i postao ponavljanje bez izlaza. Budući da nije učio u tom „razredu ponavljača“, bio je pisac „sa strane“. Ponovilo se staro pravilo da oni „sa strane“, oni „iskosa“ kad-tad dođu na vidno mesto. Ono je njega književnom promišlju – čekalo, bez njegove namere, bez želje, izuzetne ambicije. On je, opušten i lakog koraka, došao na to mesto…
Čitaocima je „Gradac“ darivao delić opusa Davida, poput „Skice za priču o snu“, koja je objavljena u tom časopisu 1975, ili „Bunara u tamnoj šumi“, ili „Jedne noći u Varšavi“, ili „Ničije zemlje“, drame „Jednog dana, moj Jamele“, ili scenarija „Svetovi u haosu“…
Tu je i davnašnji iskaz Filipa Davida, koji je na pitanje gde pronalazi motive za svoje pripovedanje odgovorio – Svuda.
– Ponekad se ta iskra, ta prva rečenica, iznenada zapali u čitanju, katkad, u razgovoru, ponekad u nekoj životnoj situaciji. Iznenada, sasvim neočekivano otvaraju se prolazi prema pričama koje nadilaze svakidašnjicu, a nevidljivim nitima vezane su za svetove, prisutne u našim maštanjima, ili predosećanjima. To su svetovi duboke intime, snova, svetovi onostranosti.
Čitav spisateljski posao je težnja, kako je navodio književnik, za savršenstvom – postići čudo rečima, otkriti nove mogućnosti jezika, udahnuti dušu prikazima. Ali, pisanje je i borba s košmarnom stvarnošću:
– To je pokušaj da se ona savlada, dovede u red mehaničkom strukturom priče. Reči imaju rušilačku i graditeljsku snagu,
Časopis je doneo i eseje mnogih kolega i prijatelja o književniku, od Boža Koprivice, Jovice Aćina, Nemanje Radulovića, Žarka Paića, Nenada Prokića, Milana Đorđevića, preko Sava Stjepovića, Marjana Čakarevića, do Jasmine Vrbavac i inih.
Pavle Ugrinov je 1987. zapisao da ako su priče Davida kratke, ako mu je knjiga sastavljena od „svega“ deset priča, utoliko bolje:
– Inače ih moramo čitati ponovo, skoro svaku priču po dva do tri puta, da bismo se približili ili razumeli njenu tajnu i smisao… Takođe, mi na taj način otkrivamo i istinske vrline, pa i neke nedostatke knjige, tačnije rečeno: privlačnost, uzbudljivost i lepotu same Davidove prozne umetnosti. Priređujemo sebi dubok doživljaj otkrivajući smisao jednog mističnog opšstva koje nas okružuje i u kome najčešće nesvesno boravimo; kao i sjaj slika koje mu daju vrednost umetničke tvorevine.
Pored prepiske s Pekićem, ili Mirkom Kovačem, tu je i nekoliko intervjua iz različitih decenija s Davidom, kao i onaj koji je dao Radmili Gikić nakon što je za knjigu iz 2014. „Kuća sećanja i zaborava“ dobio NIN-ovu nagradu, u kom se osvrće na čitav život pa i na trenutak kad mu je 1993, posle mnogo godina rada, zabranjen ulazak u zgradu Televizije Beograd i kad je dobijao uvredljiva anonimna pisma s pitanjem šta traži u Srbiji i zašto ne ode u Izrael, iako je rođen u srcu Šumadije…
– Aludirajući na tekstove koje sam objavljivao u „Našoj borbi“, tada veoma uticajna Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, napisala je kako srpsku vlast kritikuje neko kome, eto, „srpski jezik nije maternji“. Na takve i slične kritike uvek odgovaram isto. Srbija je bila i ostala moja domovina.
Vidosav Stevanović je tako zabeležio da ga je Davidom spajao otpor svim oblicima našeg puzajućeg fašizma, ali i da mu je Filip ostao privržen i u najtežim časovima:
– Nikada me nije ogovarao, ni napadao, niti mi ikada dao i najmanji povod da se naljutim. Pružao mi je pomoć i kad je nisam tražio, svedočio kad su pokušavali da izbrišu moju ulogu u osnivanju Nezavisnih pisaca i Beogradskog kruga… Uzvraćao sam mu koliko sam mogao, tako ću činiti dok živim. A među mojim omiljenim naslovima nalaze se i dva Filipova: „Bunar u tamnoj šumi“ i „Hodočasnici neba i zemlje“.
Filip David je, podsetio je Miljenko Jergović u „Gradcu“, četvrti iz kvarteta, kojeg još sačinjavaju Danilo Kiš, Mirko Kovač i Borislav Pekić, „moćnih, stilski i intelektualno izražajnih, ali i vrlo različitih prozaista“:
– Osim što su jedan drugome posvećivali svoje romane ili pripovetke – čini mi se da je svaki svakome posvetio barem po jedno svoje delo – i što su bili privatno i svetonazorno bliski, oni nikada nisu iskazivali onu vrstu bliskosti koja bi ih, metaforično govoreći, dovodila na istu policu u kućnoj biblioteci… David je objavio najmanje od sve četvorice, baštinik borhesovskih tradicija, fantastičar, prozni kanibalist, koji je dugo, kao đavo od tamjana, uzmicao pred savremenošću u svojim prozama, sve do romana „Kuća sećanja i zaborava“ je bio gospodar mita i prošlosti.
Bonus video: Komemoracija Albahariju
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
