Srbi i Hrvati su blizanci iz Istanbula i Beča: Goran Jevtić o moći i univerzalnom jeziku teatra

Prva stanica je bio festival „Dani satire Fadila Hadžića“ u Satiričkom kazalištu „Kerempuh“ u Zagrebu, a potom na „Bucinim danima“ u Aleksandrovcu, gde je ova duodrama Goranu Jevtiću i Urošu Jakovljeviću donela ravnopravnu nagradu za najbolju mušku ulogu.

Snaga umetnosti

- Fantastični su utisci s oba gostovanja. Vratio sam se posle deset godina u „Kerempuh“, bio sam tada sa „Gospođom ministarkom“ i dobio nagradu za najbolju žensku ulogu i sada mi je bilo dirljivo što se pokazalo da to publika još pamti. Nije mala stvar biti selektovan za „Dane satire“, koji su se 48. put održali, i divno je što imaju balkansku selekciju, jer može da se vidi ne samo presek koje vrste komedije igramo, nego i onaj društveni zemalja odakle dolaze predstave, što je zanimljivo i po obradi tema, izboru reditelja, dramaturga…

A koliko zagrebačka publika voli beogradske predstave, bio je dokaz veličanstveni aplauz kojim su glumci nagrađeni:

- Publika nema često priliku da gleda tekst japanskog autora i to je dodatno uzbudljivo. Mi mislimo da nam je ta kultura daleka, a onda shvatite da nije. Njihovo društvo jeste tradicionalno, relativno zatvoreno, ali otvoreno je u ideji. Naša balkanska, posebno srpska, specifična duhovitost, koja je u ovoj predstavi pomešana sa Japanom, ima još jednu dodatnu notu koja je svima prijala.

Jevtić se prisetio turneje i nagrada sa komadom „Okamenjeni princ“ po Japanu i otkrićem da je tamo Njegoš naš najprevođeniji pisac.

- Posle sam se dugo bavio time zašto je to tako i došao do zaključka da je to zbog čojstva i junaštva, spremnosti da se žrtvujete za širu zajednicu, za isti cilj naroda. I to je velika poveznica japanske nacije i nas sa Balkana. Oni Njegoša obožavaju i njegovog „Luču mikrokozmu“, a posebno „Gorski vijenac“, jer im je to blisko. Ima nešto samurajsko, časno u tome, što se do krajnjih granica ispituje. Ima tu prirodne simbioze. Komad “Akademija smeha”, kojem smo mi, naravno, dali neku našu pamet, oslikava stanje društva kroz lik cenzora i dramskog pisca, stanje povlačenja, ćutanja, pristajanja, ali i i specifičnu duhovitost, i Uroševu i moju. Ističe važnost umetnosti, kojoj svi služimo i koja pobedi na kraju.

Kosmopolitizam Beograda

Naš sagovornik napominje da i autor ove drame Koki Mitani tvrdi u nekim svojim intervjuima da je inspiraciju za ovaj tekst za koji je dobio najveće japanske nagrade, a posle je i ekranizovan i rađen na svetskim pozorišnim scenama, pronašao iz autentičnih priča koje je sakupljao između tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, u vreme nacizma, završetka rata u Mandžuriji.

- Svi najstrašniji i najbrutalniji ratnici iz Mandžurije su povlačeni i postavljani da budu cenzori u umetnosti, što samo govori o širini i potrebi slobode kojom se umetnost bavi. To je bilo ono glavno da uruše, jer je u njoj moć koju ima kao medij. Tu snagu pozorište ima i danas i posle hiljadu godina, jer je starije ili je bar vršnjak piramida, i još traje. Tako da u toj simbiozi nekakve naše duhovitosti u ovoj priči na dva kraja sveta, ti začini su u zamešeteljstvu Milice Kralj napravili strašno uzbudljivu predstavu koju volimo i publika i mi.

Na pitanje otkud tolika ljubav Zagrepčana prema našim glumcima i predstavama, Jevtić odgovara:

- Ta vrsta humora, specifična duhovitost, uvek im je bila bliska, kao što smo mi imali veliku ljubav za nešto što bi bila salonska drama. Oni će uvek obožavati Nušića, kao što ćemo mi uvek voleti Krležu. A to je zato jer smo blizanci, od kojih su roditelji jednog dali u školu u Beč, a drugog u Istanbul. I tako su njihovi životi postali različiti i sve postane drugačije. Ali kada se po povratku sa školovanja ponovo spoje, duboko se osećaju. Jedan obožava ovo sa Istoka, drugi ono sa Zapada. Sve drugo što pravi razlike i trzavice sa nama je pitanje politike i nekih drugih sfera interesa. Tačnije novca, da se lakše vlada ljudima u mržnji, a ne u miru. Ali kada dođemo na polje umetnosti, onda se izjednačavamo i gajimo veliko poverenje, ljubav i zajedništvo. Tada nema velike tajne. Zato se svi radujemo tim susretima i nadam se da će doći vreme kada će toga biti još više. Na televiziji i na filmu su već velika povezivanja, a daleko nije ni pozorišno.

Kao primer navodi hrvatskog glumca Ozrena Grabarića, koji u Beogradu igra repertoar kao da je u svom Zagrebu.

- Na kraju krajeva, Beograd je uvek prednjačio kao grad koji se prvi otvarao, bio je najkosmopolitskiji, pa samim tim imao je najveću širinu da prvi prihvata sve ljude. Tako će doći vreme kada ćemo i mi moći da igramo i u Zagrebu, Splitu, Dubrovniku, a dobra je vest da nekoliko godina unazad igramo svi u filmskim koprodukcijama nekadašnje Jugoslavije – podseća Jevtić.

Služenje duši

U čemu je magija glumačkog poziva koja je njemu donela da se oseća komotnim, svoj na svome, naš sagovornik odgovara:

- Svi ljudi pribegavaju begu od svakodnevice od teških trenutaka i beže u izmišljene svetove. A ja samo od tog živim pa mi je u tom smislu lepše i lakše da mogu da pobegnem u svetove u kojima sam zaštićen. Znam izvesnost za svaku ulogu koju odigram, što u stvarnom životu svako od nas ne može da priušti. Svoj posao živim i služim mu kao sveštenik što to radi u svojoj crkvi, to je moja religija. Kao što je lekar u misiji da svaki život spase i učini boljim, podnošljivijim. Moje je da služim ljudskoj duši, pameti, da predstavljam nešto što je u ime svih nas, i onih koji gledaju i koji igraju, da uzrastamo na dubinskom filozofskom, socijalnom, emotivnom, duhovnom nivou. Zato svoj poziv doživljavam kao službu. A kada nečemu služiš, kada to nije pod prisilom, onda je to istinsko služenje i odatle proizlazi tolika posvećenost. Ne bih umeo drugačije. Ako, i kad, budem osetio neku vrstu zamora da ne mogu tako da služim, onda ću se povući.

U eri hiperprodukcije TV serija i filmova, Goran Jevtić ostaje jedan od sve ređih dramskih umetnika kojem je pozorište prioritet.

- Teatar je nešto zašto smo se mi prvenstveno školovali i zbog njega sam i želeo da se bavim glumom. Filmovi, a naročito serije koje sam snimio, a kojih nije bilo mnogo, ali su bile žanrovski određene u nekakve epohe, imali su nešto od pozorišne umetnosti. Nikada nisam bio glumac koji je igrao u dnevnopolitičkim temama, ni na filmu ni na televiziji, uvek je to moralo da ima neku veliku priču, da bude obojeno maloteatarskim stilom. Pozorište je moja baza u kojoj se osećam najsigurnije, a sve drugo je izazov, izlet, odmor. Moja svest je tada drugačija, a pozorište je mesto gde se osećam najudobnije i najsigurnije i najčvršće, jer ja sam drugačiji kroz njega, i zato je moja prva i najveća ljubav.

Do sada je odigrao sedamdeset uloga i otkriva nam šta novo radi u bliskoj budućnosti.

- Radio sam mnogo, bavio se velikim stvarima, i sad sam došao u poziciju da mogu da biram i po vertikali i po horizontali. Odrastao sam, zreliji sam, pametnji, smireniji. Završavam snimanje zanimljive serije u američkoj produkciji, koja se radi kod nas. Na jesen me čeka snimanje filma u Makedoniji i počinjem pripreme za predstavu „Gordost i predrasude“ u Madlenijanumu, kojoj se jako radujem. Takođe, počinju pripreme u Ateljeu 212 za novi komad po Basarinom tekstu, koji će režirati Milica Kralj. U međuvremenu su festivali na kojima gostujem sa predstavama koje se na redovnom repertoaru igraju na kartu više.

Bonus video: Goran Jevtić 10 godina kao “Gospođa ministarka”: Glumac nagrađen za najbolju mušku ulogu u predstavi "Pluća"