Onoga koji se stremeći uvek trudi, toga ćemo moći da spasimo - ove Geteove reči ispisane u "Faustu" koristio je Miodrag B. Protić više puta u svojim kritikama za NIN.
A ako je neko čitavog života stremeo nečemu i trudio se onda je to bio Miodrag B. Protić, slikar, kritičar i osnivač i prvi direktor Muzeja savremene umetnosti, koji je rođen na današnji dan pre tačno stotinu godina.
I ako je neko ostavio trag u kulturi ove, ali i bivše zemlje, onda je to bio Miodrag B. Protić, koji je rođen 10. maja 1922. u Vrnjačkoj Banji, a preminuo 20. decembra 2014. u Beogradu. Zapravo, druga polovina 20. veka na ovdašnjoj umetničkoj sceni nezamisliva je bez Protićevog imena.
Kao osnivač Muzeja savremene umetnosti i prvi upravnik (1965-1980), Protić je bio odgovoran za stvaranje vodeće institucije moderne i savremene umetnosti u Jugoslaviji.
Bio je autor ključnih izložbi moderne umetnosti u Muzeju savremene umetnosti: „Počeci jugoslovenskog modernog slikarstva“, „Treća decenija: Konstruktivno slikarstvo“, „Nadrealizam, postnadrealizam, socijalna umetnost“, kao i retrospektiva Save Šumanovića, Milene Pavlović Barili, Peđe Milosavljevića…
Protićev umetnički rad razvija se uporedo s njegovim poslom na mestu upravnika Muzeja savremene umetnosti, pa je tako danas u zbirkama MSUB-a njegov slikarski opus zastupljen s 67 dela.
Protić je, kao likovni stvaralac, izlagao na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu, na bijenalima u Veneciji, Aleksandriji, Tokiju i Sao Paolu, a bio je član grupa „Samostalni“ i „63″, kao i „Decembarske grupe“ (u kojoj su bili i Miloš Bajić, Lazar Vozarević, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković, Zoran Petrović i Mladen Srbinović).
Laureat silnih nagrada, bio je dugogodišnji kritičar NIN-a, saradnik brojnih časopisa, a objavio je i više knjiga iz oblasti kritike, teorije i istorije likovne umetnosti, među kojima su najvažnije: „Savremenici I i II“, „Srpsko slikarstvo XX veka“, „Slika i smisao“, „Jugoslovensko slikarstvo 1900-1950“ i „Oblik i vreme“.
Petar Lubarda je još šezdesetih izjavio da je Miodrag B. Protić „najbolji kritičar samim tim što je slikar“.
A slikarstvu ga je privukao Sezan „zbog strukture slike, geometrijske i promišljene“, a prvu kritiku napisao je o Mići Popoviću u „Glasu“. I kad je to pročitao Dobrica Ćosić, koji je tada bio u Centralom komitetu Srbije, tražio je da pređe u NIN:
– Tamo sam pisao o Konjoviću, o Lubardi… Konjović je posle mog teksta tražio da napišem monografiju o njemu, Lubarda da mu predstavim izložbu u katalogu. Za vreme socrealizma sam ćutao, kao da ništa ni o čemu ne znam. Samo sam slikao. I čitao sam, znao sam napamet “Savremenike” Renea Igoa, prikaz prvih decenija savremene francuske umetnosti. Kad sam progovorio o Mićinim slikama, svi su se pitali ko je to napisao zato što niko nije znao da i pišem – sećao se svojevremeno za „Vreme„.
Pre toga već se, kako je govorio, afirmisao kao slikar, izlagao na „starim izložbama, socrealističkim“:
– U vreme socrealizma nisu priređivane individualne izložbe, i ako ste želeli da učestvujete, morali ste da slikate ono što vam se kaže. Ja sam znao, da tako kažem, način kako da mi prime sliku na izložbu, a da ipak slikam ono što me zanima: slikao sam prividno socrealistički. Na primer, u predeo sa obale Dunava, na kome je veliko nebo, reka, dizalica, uključio sam jednog malog čoveka koji gura kolica. To je bio radnik. Kako da odbiju sliku na kojoj je radnik?
Sinonim za kulturu
Protić je, prema rečima Svetlane Mitić, istoričarke umetnosti i kustoskinje MSUB-a, bio osoba čije je ime sinonim za kulturu:
– Tri su grube podele njegovog delovanja: jedna je u muzejskoj sferi, kao čoveka koji je inicirao nastanak Muzeja savremene umetnosti, stvorio infrastrukturu, odredio metodologiju rada, od kad je 1965. postavljen kao upravnik, a od 1959. kada je bio upravnik Moderne galerije, pa sve do 1980. godine, ali i mnogo nakon toga, taj način rada, sistematizovanja, pogled na savremenu umetnost, jeste bilo nešto što je nastalo u tom periodu. Drugi segment rada odnosi se na njegov spisateljski i teorijski rad. Kad se bavimo savremenom umetnošću bivšeg jugoslovenskog prostora, polazimo od Protićevog teorijskog rada. Treći segment, za njega lično i najznačajniji, jeste njegovo delovanje kao umetnika. Živeo je za umetnost i njegov slikarski doprinos nezaobilazan je u proučavanju jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Njegovo slikarstvo označavalo je centralnu liniju modernizma koja se razvijala u okviru „Decembarske grupe“, gde je Protić imao zapaženu ulogu, a tu su i njegovi doprinosi u polemisanju koja su se tada vodila oko same prirode slikarstva – da li je to disciplina nešto što je vezano samo za ideju umetnosti ili treba da ima i utilitarni karakter. Postojale su brojne polemičke situacije u kojima je Protić zauzimao centrralnu poziciju. Njegovo delovanje je zaista višestruko i zahteva studiozno posmatranje da bi bilo na pravi način ocenjeno – ukazuje Mitićeva za Nova.rs.
Kada je osnivao Muzej savremene umetnosti bilo je mnogo teško, priznao je Protić za „Vreme“, ali desilo se da je „umetnička elita tražila da ima galeriju“:
– Tražili su i da ja budem upravnik, a ne Oto Bihalji. Vlast je odlučila da udovolji eliti, da joj omogući da izlaže, pa je 1959. osnovana Moderna galerija koja je 1965. godine, sa novom zgradom, postala Muzej savremene umetnosti. Mene su postavili za upravnika, verujući da će Muzej postojati samo administrativno, i da neće postati važan. U prilog takvom njihovom očekivanju je i činjenica da sam Muzej otvorio ja, a ne neko iz državne vlasti. Govorio sam o programu i ulozi Muzeja, a Branko Pešić, simpatični i zapamćeni predsednik Beograda, proglasio je Muzej otvorenim. U publici je bio Aleksandar Ranković, Titov zamenik. Muzej je funkcionisao blagodareći pomoći Republike Srbije i Opštine, pa zato, posle svega što se desilo devedesetih, ništa nismo morali da vraćamo drugim republikama. Napravili smo jugoslovensku postavku. Mnogi su me kritikovali što sam stvorio jugoslovensku postavku srpskim parama, govorili mi da druge republike ne izlažu srpske umetnike. Ja sam odgovarao: „Zato što je Beograd centar, a ne provincija“.
Ušće je postalo svetsko mesto
Sećao se kako su u MSUB pravili izložbe najboljih umetnika, primera radi Pikasovu, zbog čega je „Ušće postalo svetsko mesto“.
– Arhitektura zgrade je bila jedinstvena, profesor Ivan Antić je toliko dobro projektovao zgradu da mi je direktor Njujorškog muzeja rekao: „Vi imate bolju zgradu od mene!“
I danas, kako za Nova.rs svedoči Svetlana Mitić, muzejske zbirke u MSUB-u podeljene su na način na koji je to Protić uradio.
– Muzej je 1965. godine otvoren sa njegovom stalnom postavkom, što je praktično bila prva postavka savremene umetnosti u nas. Vrlo je značajno njegovo delovanje, ne samo u okviru srpskog, već jugoslovenskog prostora. Ideja jugoslovenske umetnosti, koja se sastoji od pojedinačnih segmenata, bila je njegova tvorevina. A ono što je možda najznačajnije ne samo za ovu zemlju, već i region i šire jeste što Muzej savremene umetnosti ima Jugoslovensku zbirku savremene umetnosti od 1900. godine do danas. I to je zasluga Protića. Neumorno je radio na prikupljanju najznačajnijih reprezentativnih dela s jugoslovenskog umetničkog prostora. I danas možemo da kažemo da imamo reprezentativna dela slovenačkih, hrvatskih, makedonskih autora… Gotovo da nijedna značajnija i veća izložba, koja je rađena u susednim državama, ne može da se pripremi bez ozbiljnih pozajmica iz MSUB-a. Nama to danas otvara mogućnost saradnje sa kolegama iz regiona, i to nas i danas povezuje. Mnogi sjajni umetnici iz regiona ostavljali su MSUB-u svoja dela. A to nije bilo slučajno, već rezultat ugleda koji je muzej uživao zahvaljujući Miodragu B. Protiću. Bio je sjajan primer ličnosti modernističkog tipa koja je imala vrlo jasan koncept. Bio je čovek projekta. MSUB je, primera radi, njemu bio projekat koji je realizovao – ocenjuje naša sagovornica.
Osim što je zadužio našu kulturu osnivanjem Muzeja savremene umetnosti, pa svojim slikarskim opusom, jednako je „krivac“ za neumorno promovisanje generacija umetnika.
Upravo je Protić zaslužan za slavu Milena Pavlović Barili. Desilo se to slučajno, jer je jednoga dana dobio molbu Danice Barili da se u Požarevcu, u porodičnoj kući, napravi spomen-kuća njene ćerke Milene:
– Objasnila je da bi kuću i Milenine radove poklonila državi. Napisala je kako je Milena živela, šta je radila. Pitao sam Peđu Milosavljevića i druge koji su bili u Parizu da li su čuli za Milenu kao umetnika, i rekli su – ne. Ni ovde je niko nije znao. Prvo sam pomislio da i gospođa Danica Barili, kao i svaka majka, misli da joj je ćerka genije, ali me je njeno pismo, lep stil, gospodski rukopis, navelo da ipak sam pođem u Požarevac i vidim o čemu je reč. U monografiji o Mileni opisao sam zaprepašćenje onim što sam tamo video: fantastične slike, vrlo školovanu, otmenu damu, svetsku. Sve je bilo tačno što je gospođa Danica rekla o ćerkinim radovima, i više od toga… Odmah sam učinio sve da se Milenine slike kupe za budući muzej – sećao se za beogradski nedeljnik 2010. godine.
Marina Abramović jeste umetnost
Citirao je svog omiljenog Getea i njegove reči da „dobra slika može biti samo ona koja je savršena, a da su sve ostale samo – dobre“:
– Pisao sam da bih u ovu sredinu uneo više razmišljanje o umetnosti. Pročitao sam najbolje knjige, mnogo putovao i sarađivao sa najvećim muzejima sveta, stekao znanje, i hteo sam da to sve prenesem svojoj sredini – pričao je, a komentarišući osporavanja na koja je nailazila Marina Abramović konstatovao je:
– Marina Abramović jeste umetnost, i to zato što su njeni potezi uvek veliki. Ali to samo jednom uspe, i bude dokument epohe. Likovna umetnost nije umrla. Kako može da umre kad je Luvr krcat? Samo kod nas se ponašaju kao da jeste. Taj osećaj je proistekao iz naše situacije u kojoj je umetnost skrajnuta. Nekad nije bilo tako. Kad sam na Venecijanskom bijenalu primao nagradu 1956. godine, na dodelu su došli članovi Vlade, kao što sada dolaze onom ko dobije tenisku utakmicu…
Jubilej – vek od rođenja Miodraga B. Protić Muzej savremene umetnosti slavi nizom događaja: izložbama umetnikovih radova u Galeriji RIMA, u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Zamku kulture u Vrnjačkoj Banji, simpozijumom u Muzeju savremene umetnosti…
A posle svega, nameće se, da citiramo Svetlanu Mitić, zaključak da nam danas, na našoj kulturnoj sceni, ljudi poput Miodraga B. Protića, tako retko darovitog bića, i te kako fale!
Bonus video: Šumanović, teška sudbina jednog genija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare