Braća Goran i Srđan Vejvoda bili su aktivni učesnici beogradskog „novog talasa“, te nezaboravne prevratničke epohe u rok muzici i umetnosti uopšte, na prelasku iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka. Četiri decenije kasnije, njihova zajednička izložba fotografija iz pomenutog perioda, naći će se pred posetiocima u Galeriji Novembar (Kursulina 22) - od večeras do 13. novembra - pod signifikativnim nazivom „Mi“.
Tim povodom, upitali smo Srđana Vejvodu šta su njemu značili Beograd i „novi talas“ u ono doba, ali i kako gleda na njih sada, godinama kasnije i živeći desetinu hiljada kilometara daleko.
U Galeriji Novembar večeras se u 18 časova otvara se izložba fotografija koje ste napravili vi i vaš brat Goran. Kako je došlo do ideje za ovu izložbu?
– Već neko vreme smo Goran i ja hteli da napravimo nešto od tog fotografskog materijala koji smo stvarali u prvoj polovini osamdesetih godina u Beogradu, pa nam je ponuđeno da napravimo knjigu, a onda je uz to došlo do ideje da jedan deo tih fotografija izložimo u Galeriji Novembar, u saradnji sa vlasnikom galerije Srđanom Šaperom i kustoskinjom Anom Simonom Zelenović.
Fotografije koje će posetioci galerije imati prilike da vide tiču se dakle 1980-ih u Beogradu, jednog izuzetno uzbudljivog, a po nekima i najuzbudljivijeg vremena iz naše pop-kulturne prošlosti. Na koji način ste Goran i vi izvršili selekciju fotografija?
– Selekciju smo uradili sa ekipom iz Galerije Novembar. Oni su pregledali par stotina fotografija koje smo im ponudili i izabrali ono što su hteli da bude izloženo u galeriji. Selekcija je zaista raznovrsna i odražava na koji način smo se Goran i ja bavili fotografijom u tom vremenu.
Šta su vama lično značile 1980-te u Beogradu? Kojih se ljudi i događaja najradije sećate?
– To je svakako bio period velikog stvaralačkog vrenja u svakom pogledu i mada toga u onom trenutku nismo ni bili svesni, sada je to očigledno kad gledamo unazad posle toliko vremena. Vladao je neki optimizam i iskrena radost u svemu što se radilo. Meni su u sećanju najviše prisutna događanja u SKC-u. Izložbe, koncerti, skupovi, predavanja, slučajni susreti sa ljudima. Naravno da se najviše sećam ljudi koji su dolazili u SKC i koji su bili pokretači i učesnici svih tih događanja. Za mene su to naročito bili članovi grupe Katarina II, a zatim i EKV. Njih sam slikao za prvi i drugi album. Pa onda i članovi Električnog Orgazma, jer sam i njih slikao sa Goranom.
Živeli ste na različitim mestima u Evropi i svetu pre Beograda, a zatim i paralelno, i posle njega – da li su naš „novi talas“ i glavne ličnosti u njemu zaista bile u istoj ravni sa „new wave“ događajima ma gde drugde na planeti?
– Pošto nisam muzičar kao moj brat Goran, mogu samo da odgovorim na to pitanje kao konzument muzike tog doba, i u tom pogledu mislim da je naš „novi talas“ bio sasvim jednak u svakom pogledu sa svime što se dešavalo drugde u svetu. I po kvalitetu muzike i po raznolikosti bendova i po tome da se „novi talas“ odigravao u celoj zemlji, a ne samo u jednom od velikih gradova.
Kako je tekao vaš život nakon Beograda? Šta se sve u njemu zbivalo u poslednjih 40 godina, između nekadašnjih 1980-ih i sadašnjih 2020-ih?
– Ja sam otišao iz Beograda 1986. na postdiplomske studije u SAD, bez namere da se tamo zadržavam, ali onda se desio rat u Jugoslaviji i tako sam ipak odlučio da ostanem u Americi. Imao sam sreću da se početkom devedesetih nađem u San Francisku i Silikonskoj dolini u vreme nastajanja interneta i World Wide Weba i da radim za tehnološke firme kao što je Netscape, koje su bile na samom pramcu te revolucije. Od toga sam uspeo da napravim karijeru i da istovremeno budem svedok tog ogromnog vrenja i napretka.
Kakva vas osećanja obuzimaju prilikom svakog povratka u Beograd, uključujući i ovaj aktuelni?
– U Beograd se vraćam najviše zbog prijatelja i ljudi koji su mi ostali veoma bliski, bez obzira na godine provedene daleko odavde. To je najjače osećanje koje me obuzima kad se vratim ovde, to da ću da obnovim ta prijateljstva u direktnom kontaktu, a ne preko elektronike i društvenih mreža. Takođe mi je drago da se prošetam ulicama koje su mi mnogo značile u vreme dok sam bio u Beogradu, naročito ulicom Prote Mateje, gde sam živeo u zgradi koja je bila odmah pored studija Saše Habića i gde su se skupljali muzičari i ostala ekipa.
Za kraj, kako vam se čini – iz vaše američke perspektive – najnoviji razvoj događaja u svetu, kada je reč o politici i kulturi, koje se tako često prepliću? Ima li tu mesta za neki novi „novi talas“?
– Moram da priznam da je moja „američka perspektiva“ u poslednje vreme veoma pesimistična. Sa dolaskom na scenu Donalda Trampa, nešto se duboko promenilo u Americi i njenoj političkoj kulturi. Ono što se do njegove pojave podrazumevalo, a to je demokratija kao takva i ishod glasanja u koji se ne sumnja, sada se zbog njegovog nepriznavanja izbora 2020. potpuno poremetilo. Kulturni svet u Americi je naravno vrlo levo orijentisan i sa zgražavanjem i gnevom gleda na Trampa.
Što se muzike tiče, zaista ne znam da li ima uslova za neki „novi talas“. Muzička scena je danas potpuno drugačija od one o kojoj smo maločas govorili, a i način na koji se muzika danas konzumira je sasvim drugačiji takođe. Ali, budimo optimisti makar malo i verujmo da nešto novo i zanimljivo može da se pojavi.
Bonus video: Raša Todosijević za Nova.rs
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar