Šćepanović: Moj portret Asanža pohvalila i njegova majka

Posle tridesetak izložbi u Srbiji i inostranstvu, slikara, profesora Fakulteta primenjenih umetnosti, na kome predaje crtanje i slikanje, i dobitnika nagrade za slikarstvo "Beli anđeo", Vladislava Šćepanovića u narednim mesecima očekuju dve značajne međunarodne postavke - jedna u Japanu, druga u Koreji.- Izložba u Japanu trebalo je da se desi još prošle godine, povodom Olimpijskih igara, ali je odložena zbog koronavirusa. Specijalno za Šinđiku i na poziv Takea Savanaborija napravio sam seriju slika. Izložba je dogovorena za april, međutim postoji mogućnost da se opet odloži za septembar, jer je Japan ponovo blokiran. Slike sam već poslao tamo, a u međuvremenu me je pozvao Muzej savremene umetnosti u korejskom Pohangu. Kuriozitet je da su odvojili budžet od 90.000 dolara za tu izložbu. Mogu da se pohvalim da kada izlažem slike kao srpski umetnik u inostranstvu to ne radim na teret budžeta Srbije. U Južnu Koreju će biti prebačeno 12 slika iz Japana, a još toliko šaljem iz Srbije. Biće tu slika koje su bile izložene na Venecijanskom bijenalu 2017. godine i ciklus o uzbunjivačima: na kome će biti Asanž, Snouden, Čelsi Mening, Li Venlijang. Glavni motiv koji će preovladavati na izložbi u Koreji jeste moje društveno angažovano slikarstvo - priča za naš sajt Vladislav Šćepanović.

Na međunarodnoj likovnoj sceni Šćepanović je prisutan već godinama, još od 1998. kada je imao prvu izložbu u Parizu. Već 2003. godine imao je dve izložbe u Tokiju, a nakon toga izlagao je u Njujorku, Hobokenu, a učešće na Venecijanskom bijenalu pre nekoliko godina, kada je predstavljao Srbiju, samo je povećalo njegovo prisustvo na svetskoj sceni jer je napravio dosta kontakta sa važnim galerijama i muzejima.- Moje slike nisu komercijalne, jer su angažovane, i u estetskom smislu nisu prijemčive. Obično me zovu galeristi koji su ekscentrici i prave mi izložbe da bih nastavio da radim to što radim. Oni znaju da se to slabo prodaje. Često sam izlagao u Hjustonu, a jedna od mojih izložbi tamo nosila je naziv po Fromovoj knjizi "Imati ili biti". Tom izložbom pokušao sam da objasnim konzumeristički način života, odnosno "da ili imaš ili jesi". Ne volim da mislim kao svi ostali, niti da budem smešten u kalup i kada se jedna pozicija iskristališe kao dominantna, ja je izmenim - objašnjava Šćepanović.Podseća i da su njegove izložbe zabranjivane, poput postavke "Žar 2" koja je pre petnaestak godina trebalo da se desi u Galeriji "Progres". Problem su, međutim, bili portreti Sadama Huseina, Slobodana Miloševića, Bin Ladena...- Kada sam radio taj ciklus stvarao sam sve iz ugla teroriste. Sebe sam stavio u "odoru teroriste" i zapitao se: "Ako ne podržavam opšte javno mnjenje, da li sam onda i ja terorista?". Zavisno od toga iz kog ugla posmatrate, terorizam može biti i borba za oslobođenje. Stalno sam preispitivao svoje pozicije. Svaka nova izožba je bila odgovor na neku dominantnu vremensku koordinatu. Tada je bio terorizam važan, a danas je to nastanak novog čoveka - ta kiborgizacija, promena paradigme homosapijensa kao vrste, pozicija čoveka kao biorazgradivog robota, njegova integracija sa mašinama - priča likovni umetnik i profesor Fakulteta primenjenih umetnosti.

I dok je dominantan društveni tok, koji se dešava u svetu, Šćepanoviću uvek inspiracija, pitamo ga da li je neophodno da umetnik bude angažovan i koliko je to "mač s dve oštrice"?- Važno je da se ne uđe u polje propagande. Kad radite društveno-političku umetnost vi ste uvek na "ivici noža". Potrebno je da poznajete dobro tu materiju, kako ne biste prešli tu granicu. Puno aktuelnih ličnosti u datom trenutku likovno sam obradio. Nekad je to bio Sadam Husein, a posle su došli Vučić i Kolinda koje sam "smestio" u Tvin Piks. Poenta moga rada jeste u postavljanju pitanja, ne u davanju odgovora. Nisam ljubitelj umetnosti koja propagira definitivan stav ili neku ideološku ravan. Kad god se neko aktuelan našao na mojoj slici, to je provociralo javnost i dešavalo mi se da sam mnoge stvari izgubio zbog svojih angažovanih slika. Meni su izložbe bile ozbiljno zabranjivane, ne pro forme. Kad sam radio "Vučića i Kolindu u Tvin Piksu" nisam ih slikao zato što me oni lično zanimaju, jer ja sebe doživljavam kao nekog značajnijeg od njih. Ovom društvu sam ostavio bogatstvo od 300-500 slika, ostaviću i neke knjige koje sam pisao, dakle neko opšte dobro, koje neću poneti sa sobom. Nisam nikome učinio ništa loše, niti sam nekome naudio i kada slikam takve ličnosti, poenta jeste da analiziram našu situaciju - kaže Šćepanović.

Kada je slikao Vučića i nekadašnju hrvatsku predsednicu i pozicionirao ih u Tvin Piks njih dvoje su tada, kako ističe, predstavljali dve države, ali bili i simbol "našeg ludila koje nikada ne prestaje":- To kompletno ludilo se stalno vraća, potenciramo mržnju i podeljenost, umesto da svi živimo zajedno na ovim prostorima i gradimo odnose koji će nas voditi u pravcu bolje budućnosti. Ako iznova potenciramo probleme iz prošlosti, nikuda nećemo stići i nove generacije ćemo vaspitati u duhu mržnje, što nije dobro - misli naš sagovornik, a svoje umetničko delo karakteriše kao politički pop-art i internet realizam. Priseća se da je na početku karijere uzimao predloške za svoje slike iz raznih časopisa i novina, praveći kolaže:- A kako je tehnologija napredovala, na internetu tražim motive i kolažiram ih u fotošopu. Ranije je to bio foto realizam jer se bazirao na fotografiji, kao osnovnom predlošku, a danas je internet. Promenjena je samo tehnološka paradigma. Neke slike jesu politički pop-art, jer kada sam prvi put uvideo da postoji mogućnost političkog slikarstva, na tome sam počeo da gradim svoju poetiku. Takođe, slike su mi i društveno angažovane, kao najnoviji ciklus o Adamu i Evi. Na majnkraft pozadinama, uz kju-ar kodove, Adama i Evu želim da predstavim u novom rajskom vrtu. Ovo vreme sada je prekretnica, vrt iz koga izlaze novi, digitalni Adam i Eva. Mladi danas uopšte više ne razumeju život bez digitalnog okruženja, zbog čega smo na ivici stvaranja nove vrste - objašnjava likovni umetnik.

Iako mu se Džulijan Asanž kao lajtmotiv za stvaralaštvo dugo "vrzmao" po glavi, u projekat posvećen uzbunjivaču i osnivaču Vikiliksa krenuo je zajedno sa dramskom spisateljicom Majom Pelević.- Još kada sam bio na Venecijanskom bijenalu, tim njegovih advokata me je pitao da nešto radim na tu temu, jer su videli da na slikama pokrivam motive korporacija, ljudskih prava, ali nisam njihovu ideju isuviše ozbiljno shvatio. Kada sam sa Majom razgovarao sve se nekako sklopilo. I kada sam napravio veliki portret Džulijana Asanža, to je počelo da se šeruje preko Tvitera i društvenih mreža i reakcije su bile odlične. A najveće zadovoljstvo mi je bilo to što mi je Asanžova majka napisala pismo u kojem ističe kako je prezadovoljna portretom i da sam pogodio njenog sina baš onakav kakav jeste. I mislim da joj je to značilo puno. Izložiću ga sad premijerno u Koreji. Javila mi se i Asanžova advokatica i verenica Stela Moris kada je videla moj portret. Ceo projekat ćemo predstaviti početkom sledeće godine kod nas i u Švedskoj - priča Šćepanović.Džulijana Asanža upoređuje sa Muhamedom Alijem i ističe da voli ličnosti koje su bogate i moćne, a ekscentrici, koji žrtvuju mnogo toga zbog određenih ideja.- Većina je onih koji su bogati i moćni, ali ćute i čuvaju svoje bogatstvo, i njima je odlično. Fascinantan mi je Tajson Fjuri, bokser koji je dao 90 miliona u humanitarne svrhe i izjavio: "Bio sam nekada siromašan, mogu i sada…U životu su samo trenuci važni". Kada je buktao Vijetnamski rat Muhamed Ali jedini je imao hrabrosti, kao olimpijski pobednik, neko ko je uticajan, da ustane protiv tog rata, ne plašeći se da izgubi i poziciju i novac. Kada se Majk Tajson suprotstavio politici SAD prema manjinama, kada je digao glas protiv rasne netrpeljivosti, odmah mu je montiran zatvor od tri godine. To su ljudi koji su imali hrabrosti da iz svoje ugodne pozicije odu u neku neizvesnost, a ljudi misle da su oni zaštićeni. Asanž je kao novinar iz Australije mogao da živi mnogo komfornije od života koji ima poslednjih desetak godina, naročito sada jer živi u ekstremno teškim uslovima. Asanžova verenica mi je rekla kako je on tek nedavno dobio mogućnost da ima tranzistor u ćeliji...

Fasciniraju ga, kako priznaje, ličnosti koje su uspele a svoj uspeh nisu čuvale, već su ga koristile za dobrobit društva. I sebe vidi tako, dodajući da i sam "ne funkcioniše na nivou političkih partija" i ideoloških odrednica u Srbiji.- Ne pripadam nijednoj grupi koja ima neke okvire i tu slobodu želim da zadržim. Možda i zbog toga nisam izlagao u Srbiji gotovo osam godina - kaže naš sagovornik.Kao nekadašnji v.d. direktora Muzeja savremene umetnosti, koji je pobeđivao na dva konkursa za čelnu poziciju ove institucije, ali je oba puta "preskočen", krajem prošle godine postao je predsednik Upravog odbora MSU. Šćepanović je najpre kao član UO, dok je tokom prošle jeseni MSU iz neumetničkih razloga bio predmet medijske pažnje, otvoreno govorio protiv doskorašnjeg v.d. direktora Viktora Kiša. Dovodio je u pitanje Kišove poteze, od skidanja dela izložbe "Refleksije našeg vremena", pokušaja prenamene centralnog muzejskog prostora, do plana za Gotjeovu izložbu "Ljubav je ljubav", koja je, ipak, realizovana. Kada je zakon "naložio" da se sprovede izbor za novog direktora, UO sa njim na čelu raspisao je konkurs i od pre dva dana MSU, posle gotovo osam godina, više nije u v.d. stanju, s obzirom da je na dužnost stupila nova direktorka Marijana Kolarić. Za čitavo zamešateljstvo u muzeju proteklih godina nema racionalno objašnjenje:- Tu su bili razni interesi, politička dopadanja i nedopadanja. Dok sam ja bio v.d. nisam nikom odgovarao jer sam mislio svojom glavom. Bio sam u sukobu sa tadašnjim ministrom Tasovcem i nisam mogao da opstanem u takvoj situaciji. U UO muzeja sam ušao kada je Viktor Kiš postavljen za v.d. direktora mimo konkursa, što je po meni bila katastrofalna odluka. Pristao sam da budem član UO i da probam da nešto uradim, da se dovede neko ko je na mestu. Kada je Kiš došao, stvarno je bila ružna situacija. Okončan je konkurs, nekolicina nas je ispunjavala uslove, ja sam predložen, a postavljen je neko sa strane. Fascinantno mi je bilo što se Kiš uopšte prihvatio pozicije. U redu da je prihvatio i doneo nešto muzeju, imao nešto u rukavu... Umesto toga, ne donesete ništa i još u muzej postavite izložbu Gotjea, koja je na nivou tržnog centra Galerija Beograd. Ne mogu to da shvatim. Velika je sreća što je nova ekipa u Ministarstvu kulture dozvolila Upravnom odboru da uradi svoj posao, sprovede konkurs i predloži direktora. Naš predlog je usvojen, a Marijana Kolarić je nestranačka ličnost, istoričarka umetnosti koja ima dosta iskustva i bez mrlje je u biografiji - ukazuje Šćepanović.

Na pitanje kako komentariše to što je Gotjeova izložba, koja je podelila javnost, produžena, zbog velikog interesovanja posetilaca, odgovara da se to ne može smatrati uspehom:- Da organizujete koncert Zdravka Čolića ispred Muzeja savremene umetnosti, takođe biste imali dosta posetilaca. Nije poenta u broju posetilaca, i onih koji će ući jednom u muzej i nikad više. Poenta je da se publika gradi, a ne da izgubite i onu koju imate. Cilj muzeja ne treba da bude da odjednom ima veliku posetu. Da imate veliku količinu ljudi koja će jednom doći u muzej i posle šest meseci sve zaboraviti. Poenta jeste da se dobrom kulturnom politikom gradi ta institucija i neguju generacije publike koje će dolaziti redovno u muzej. A Gotje je bio amaterski potez, neznanje i put koji nije pravi. Kada se desila izložba Marine Abramović, svi su mislili da je to recept, ali slučajno se pogodilo da jedna velika umetnica jeste i atrakcija. A to se ne dešava tako često.Smatra da je sada prioritet da se u MSU uradi revizija zbirke, kako bi se znalo čime muzej raspolaže:- Neophodno je da se promoviše ta zbirka. Ako je već 12 godina bio zatvoren muzej, ako smo imali turbulentne situacije, hajde da posle svega publika vidi šta mi imamo. Bitno je da se u muzej dovode ozbiljna svetska imena, uz edukativni momenat, radionice, da se u medijima izborimo za mesto za savremenu umetnost. Svih ovih godina napravio sam dobre kontakte sa umetnicima po svetu i svi jedva čekaju da dođu ovde, od Kiki Smit, preko Orlan, do Eduarda Kaca. Adekvatna kulturna politika, koja bi korespodendirala sa interesima medija, mogla bi da napravi uvod u neku dublju koncepciju muzeja - ocena je Šćepanovića.

Iako je predsednik UO MSU, naglašava da mu ni u jednom trenutku neće predstavljati problem da podnese ostavku na svoju poziciju, kao što mu ni ranije nije bio problem da digne svoj glas:- Kod nas je običaj u kulturi da svi misle da mogu da intervenišu. Pa, ja sam na dva konkursa izabran, a nisam postavljen za direktora Muzeja savremene umetnosti. Ohrabruje me što sam i pored svih konflikata, koje sam imao, dobio neku vrstu poverenja da završim ovu priču. Svojim izjavama protiv doskorašnjeg a i ranijih čelnika muzeja, mislio sam da sam sebi presudio, međutim i pored toga neko je procenio da mogu da pomognem. Kritikovao sam i Tasovca, kada je bio ministar kulture i ušao u direktan sukob sa njim, suprotstavio sam se i Vladanu Vukosavljeviću. Nikada nisam imao problem da uđem u sukob. Mogu da sarađujem sa svakim ko se korektno ponaša i drži dogovora. Da nije izabran naš kandidat, oko koga smo svi u UO bili jednoglasni, sigurno bismo podigli glas. A nakon što smo realizovali konkurs za direktora i stali iza osobe koja je na kraju izabrana - Marijane Kolarić, ako nešto ne bude funkcionisalo kako treba, ja tu ne bih imao više šta da tražim. Odlazim odmah. Osim toga, ovo nije moja zona komfora. Želim da se bavim slikarstvom, da izlažem, predajem studentima - kaže na kraju Vladislav Šćepanović i otkriva da i za sledeću godinu planira dve izložbe: projekat o Asanžu u Kulturnom centru Beograda, ali i postavku u Teksasu, u Fort Vortu.