"Taj film mi je zaista govorio mnogo toga: ni ja nisam voleo svet u kom sam, i kada sam napunio 13 godina osećao sam da ću biti otpadnik od društva", priča Džej Maskis, vođa kultne grupe Dinosaur Jr o "Haroldu i Mod" reditelja Hala Ešbija iz 1971. godine, otkrivajući kakvi su filmovi, serije i muzika uticali na njega.
Priredio: Matija Jovandić
Džej Maskis najavio je za kraj aprila izlazak 12. studijskog albuma svog benda Dinosaur Jr pod nazivom „Sweep In Into Space“. U susret novoj ploči, pevač, gitarista i autor pesama koje su uticale na cele generacije (alternativnih) bendova od kraja osamdesetih do danas, u razgovoru za britanski „Gardijan“ otkriva šta je njega formiralo.
„Živim kilometar i po od kuće u kojoj sam odrastao u Amherstu u Masačusetsu. Naš tata je bio zubar, ali kao što ni obućarev sin nema cipele, tako i on nije želeo da nam popravlja zube jer je njegov posao bio prostor za njega. Moja majka bi zakazivala preglede pod lažnim imenom da bi ga videla. Kao tinejdžer, bio sam gnjavator. Imao sam mišljenje o svemu“, priča Maskis.
Film „Harold i Mod“
Film „Harold i Mod“ gledao je, kaže, kad mu je bilo 13 godina.
„To je film o klincu koji odlazi na sahrane nepoznatih ljudi i stalno lažira svoje samoubistvo. Rekao bih da nije normalno da se tinejdžer identifikuje sa tim, ali mene nikada nisu optužili da sa normalan (smeh). On tamo dovozi ‘jaguara’ koji je pretvorio u kola za prevoz pokojnika. Taj film mi je zaista govorio mnogo toga: ni ja nisam voleo svet u kom sam, i kada sam napunio 13 godina osećao sam da ću biti otpadnik od društva. On tamo upoznaje ženu od 79 godina po imenu Mod i ona mu otvara oči. Možda sam i ja tražio Mod, ali je nikada nisam našao, iako me je onaj tip Čarli (Nakadžima), koji je postao pevač mog hardkor benda Deep Wound odškolovao u smeru pank roka. Pre neku godinu kupio u Belgiji sam ogromni plakat ‘Harold I Mod’ I evo ga držim i sada u kući“, priča Maskis.
Dokumentarac „Vudstok“
U isto vreme kada je gledao „Harold i Mod“, budući osnivač Dinosaur Jr, gledao je u velikom bioskopu u rodnom gradu i dokumentarac o Vudstoku i „muzika je odjeknula u meni“.
„Zaista su mi se dopali Riči Hevens, The Who, Ten Years After. Kasnije mi se dopao i snimak Canned Heat koji nije uvršten u film. Amherst je bio grad hipika i hipici su mi se prilično brzo smučili, tako da je film verovatno podvukao moj interes za pank. Odsekao sam kosu makazama i izgledao odvratno jer to nije ispalo jednako sa svih strana. Mojoj babi se dopalo, jer njoj vid nije bio baš dobar. A i mrzela je to što nosim dugu kosu, tako da je njoj to značilo poboljšanje“, seća se Maskis.
Pored muzike u filmu, taj dokumentarac mu je bio i „razlog da ga ne privuku droge“.
„Video sve te hipi žrtve ‘kiseline’ I to mi je delovalo baš jadno. Hipici u gradu imali su hiljade živih snimaka grupe Grateful Dead i međusobno su ih razmenjivali. ‘O, Vinterlend, ‘71!’ To je bilo previše za mene, ali sam bio impresioniran time da su svi na Vudstoku imali gomile ‘maršal’ pojačala. Kada sam osnovao Dinosaur Jr, ljudi bi obratili pažnju na vas ako svirate glasno. Tako da su nas ‘maršali’ činili glasnijim. Mislio sam: ‘Ako je radilo onda, što ne bi i sada?’
Serija „Sva moja deca“
„Bila je to sapunica prikazivana četiri decenije u Americi. Dopadala mi se činjenica da je prikazivana svakog dana, beskrajno, kao najduži ikada snimljen film. Ako biste propustili par meseci epozoda, bilo je lako da se ponovo uključite. Bila je smeštena u predgrađe i zaista nije bila baš toliko zanimljiva. Jedan tip glumio je svog zlog brata blizanca. U njoj nije bilo ničega što bi mi očigledno bilo zanimljivo, nije bila o klincima niti išta slično, ali me asocirala na izostajanje iz škole. Bilo je samo nekoliko kanala i nije bilo ničeg drugog za gledanje, tako da mislim da je bilo utešno to što je stalno prikazivana“, objašnjava Maskis otkud to da se odlučio baš za takvu seriju, čije prikazivanje je okončano tek 2011. godine.
Godinama kasnije je, skoro pa slučajno, upoznao i glumce iz serije.
„Kada sam imao 26 godina, otišao sam na snimanje u Njujork jer je majka Bena Stilera bila u toj seriji, a on je hteo da uradim neku muziku za film. Sreo sam tada Keli Ripa (igrala je Hejli Von) I druge glumce iz te serije. Bilo je to sjajno“, navodi on.
Bend Eater
Nema nikakve sumnje da je pank igrao veliku ulogu u zvuku kakav se čuje i kod njegovog benda, ali je gitarista i pevač obraćao pažnju i na bendove na koje malo ko bi.
„Imali smo super prodavnicu ploča koju je držao anglofil i imao je ploče iz Engleske koje niko nije kupovao, tako da je imao i 50 primeraka „The Albuma“ benda Eater. Bili su najmlađi pank bend – bubnjar je imao 14 godina, tako da sam lako našao vezu sa njima. Moguće je da sam ovaj album preslušao više nego bilo koji drugi ikada. Dopala mi se njihova verzija ‘Sweet Jane’ od Velvet Underground, obradili su i ‘I’m Eighteen’ od Alisa Kupera, ali su je nazvali ‘Fifteen’ i ubrzali je, što mi je delovalo kao prilično dobra caka“, priča Maskis.
Maskis kaže da u to vreme u Amherstu „niko nije znao ništa o panku“.
„Te ploče pojavljivale su se ovde van svakog konteksta, tako da ste morali da izmišljate svoje priče vezane za njih. Dopali su mi se Dead Kennedys i Ramones, ali kada sam otkrio američki hardkor, sa tim sam se identifikovao još više. Oni su bili tinejdžeri kojima je bilo dosadno. Nisu nužno imali nekih problema. Jednostavno su bili besni. Jedan magazin imao je listu sa 100 najboljih pank singlova svih vremena i ja sam ih sve sakupio. Zainteresovao sam se i za treću generaciju škotskih pank bendova poput Exploited. Naleteo sam na Big Džona (Dankana), njihovog gitaristu, kada je bio roudi Nirvani. Bio sam zaista impresioniran“, priča on.
The Birthday Party
Međutim, ubrzo je pored hardkora poželeo da potraži i nešto drugo. I naišao je na jedan od svojih najvećih uticaja.
„Imao sam 16 ili 17 godina i tek sam pošao na koledž. Činilo se da je hardkor na izdisaju i tražio sam nešto novo što bih mogao da slušam. I dospeo sam do The Birthday Party. Jako bučno. Otkrio sam ih onako kako sam tada sve otkrivao, verovatno u prodavnici ploča ili čitajući o njima u fanzinu. Najviše mi se dopao njihov EP ‘Bad Seed’, gde je Mik Harvi svirao bubnjeve. Moj cimer na koledžu ih je mrzeo jer bih puštao ‘Deep in the Woods’ i on bi bio u fazonu: „‘Nož je kao nož…’ Šta to uopšte, dođavola, znači?'“, priča Maskis.
Ali budući autor nekih od najdistintivnijih pesama s kraja osamdesetih i tokom devedesetih je čuo i shvatio o čemu se radi…
„Bio je tu neko (Nik Kejv) što vam urla u lice. Delovalo mi je to sve veoma antidruštveno. On misli da su bili užasni. Žao mi je što nikada nisam uspeo da ih vidim uživo, ali sam gledao Nika Kejva i Bad Seeds na prvoj njihovoj turneji i svirali su tada ‘Mutiny in Heaven’, što je bilo slično onome što sam gledao preko VHS kaseta. Kada sam osnovao Dinosaur, The Birthday Party su mi bili omiljeni bend, ali ono što je ispalo od nas nije zvučalo ni slično njima. Upoznao sam Nika i prvih nekoliko puta sam bio prilično pogubljen. Sada nije tako loše“, opisuje muzičar i autor pesama.
Vožnja skejtborda
Hardkor je povezan i sa skejterskom (sub)kulturom. Maskis, kaže, skejt ponekad vozi i danas, u svojoj 56. godini, i prema onome što priča bi se reklo da je i dalje time fasciniran.
„Nismo imali betonske skejt parkove kakvi danas postoje, ali postojao je jedan u zatvorenom prostoru i rampe su bile od fiberglasa ili tako nešto. Jedna od tih rampi bila je baš dobra. Bila je sa krugovima i ako biste ubacili novčić i vozili skejt, svaki krug bi zasvetleo kad pređete preko njega. Neke su bile postavljene tako da su bile skoro pa vertikalne. Samo jedan klinac mogao je da ih sve savlada. Ali ljudi su na koledžu vozili skejt i napravili smo i rampu u mojoj ulici. Kada bi prikazali vožnje skejtova na televiziji, podvukli bi je muzikom Teda Nadženta, tako da ste morali da isključite ton. Bilo je teško izbeći povrede pri vožnji, što me sada malo odbija, ali i dalje pomalo vozim skejt. Danas iz nekog razloga često mislim o rampama i osećaju da ste laki. Imam „alvu“, rimejk skejtborda kakav sam imao kao tinejdžer, a Toni Alva mi se potpisao na dasku. I dalje mogu da uradim „dafi“, što znači vožnju dva skejtborda sa propinjanjem. Radim to da bih zadivio ljude, jer klinci danas to ne rade“, kaže Maskis i zaključuje: „Nisam se mnogo promenio od nižih razreda srednje škole“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar