Dva Gorana o Beogradu i Balkanu: Romani Markovića i Mimice su lektira za ovu nedelju

Goran Marković, „Zavod“, Laguna, 2024.

Šekspir, Frojd, jevrejstvo i uvek nov bezizlaz političkih i egzistencijalnih prevrata čvrsto su utkani u strukturu romana. „Zavod“ oživljava teme sudara vlasti i ličnih i profesionalnih strasti: potisnute, ali ne i zaboravljene, te teme periodično izranjaju iz prošlosti i vremenu sadašnjem dodeljuju se na novo razmatranje. Životi i odluke stvarnih ličnosti ne povezuju se samo u procesu izmaštavanja zapleta, već su čvrsto upleteni u skalu moralnog razmeravanja.

Markovićevo pripovedanje temelji se na uređenom lavirintu dokumenata, fotografija, pisama, novinskih tekstova, depeša, dijaloških scena i dnevničkih ispovesti. Za razliku od romana „Put u Birobidžan“ Judite Šalgo, gde jevrejski mit o potrazi za zajedničkom državom postaje utopijski projekat o potrazi za ženskim kontinentom, Markovićevi junaci jevrejske vere bore se za to da (pre)žive u gradu koji su odabrali za geografski i intelektualni zavičaj.

Jedan od samozadatih autorskih ultimatuma jeste i rekonstrukcija dnevnika Huga Klajna. Ideologije oduzimaju subjektivnost i porobljuju ličnost, a junaci poput ovog Frojdovog učenika i prvog psihoanalitičara u Srbiji očajnički žele da zadrže svoj identitet, da ga ne puste da pobegne i potroši se u nedostojnim kompromisima.

Spoj političkog i kritičkog sa izmaštanim i dokumentovanim u Markovićevom romanu prati i referentna igra Šekspirovim likovima i motivima: Markovićev Hugo Klajn nadnosi se nad Šekspirovog „Mletačkog trgovca“, pitajući se može li se teza o antisemitizmu ovog komada pobiti pretpostavkom da je u drami opisan univerzalni motiv zelenašenja i korišćenja tuđe nevolje. U svom dnevniku Klajn piše i da je analizirajući „Otela“ on „u stvari predviđao svoju budućnost, kao neka vračara zagledana u kuglu a ne kao ozbiljan psihoanalitičar zainteresovan za opšteljudske probleme“, i pita se nije li u ljubavnom trouglu sebi dodelio ulogu Jaga. Docnije, pokušaj seksualne ucene Marković rešava tako što odlučnoj i neustrašivoj Stani Đurić Klajn dodeli rečitost Izabele iz „Mere za meru“.

Goran Mimica, „Balkanibal“, Akademska knjiga, 2024.

Hotel „Popov toranj“ deluje kao jedna od ukletih kuća u čijim je napuklinama zaglavljeno mnogo otuđenosti i melanholije, očajanja i skepse. Upečatljiv prvi utisak o zapuštenosti i nemaru ovog zdanja uvod je u istorijat hotelskih gostiju koji će da ispredu bogatstvo doživljaja i avantura, stradanja i obnovljenih šansi.

Baron fon Balkanibal vlasnik je duge i uzbudljive životne povesti: „Aristotel tvrdi da je memorija u nas, kepeca, defektna“, pripoveda nekadašnji oficir trgovačke mornarice; „ako i postoji neki nedostatak, nedovršenost ili nestabilnost u mojim sećanjima (...) to mi otvara veliku mističnu i neistraženu teritoriju u kojoj mašta, nesputana, može da se razmahne“.

Motiv oronulog zdanja u kom se neznanci ispovedaju jedni drugima biće izdašno eksploatisan i da bi se progovorilo o ljudskoj nemoći pred istorijom i sopstvenom sudbinom. „Balkanibal“ može da se čita i kao povest o gotovo nemogućoj misiji saznavanja tajne, i kao opsesija dostizanja savršenstva; sučeljeni smo sa metaforom sticanja iskustva na prostoru Balkana, „male teritorije bogate ratovima, ustancima, bunama, revolucijama“, gde se sukob neguje iz generacije u generaciju, „kao bonsai drvce“.

Bonus video: Knjiga sećanja na kultni film "Kako je propao rokenrol"