Jedno veliko - DA: Kritika filma "Springsteen: Deliver Me from Nowhere"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Uvek kada vidim najavu za neki novi biografski film o poznatom pevaču ili pevačici neprijatno se podsmehnem znajući da ćemo dobiti još jednu otrcanu, izlizanu dramu koja ide od jednog kliše opšteg mesta do drugog. U poslednjih par godina je publika dobila uvrede za muzičare u vidu filmova poput: „Bob Marley: One Love“, „Back To Black“, „I Wanna Dance with Somebody“ i druge koje ni ne vredi pominjati... Ipak, desi se katkad neki izuzetak kao na primer „Better Man“, ali uglavnom se dobijaju narativne mrlje od ostvarenja koje čak ni ne uspeju u svom glavnom cilju, da zarade novac. Izgleda kao da su svi muzičari dobili film za sebe, ali krajem oktobra 2025. godine je najzad došao red na Šefa lično, Brusa Springstina! Da li ova priča mogla da ostane neispričana?

Kao i većina biografskih filmova, tako je i ovaj o određenom, pivotalnom periodu u karijeri specifične ličnosti. „Springsteen: Deliver Me from Nowhere“ je fokusiran na vreme kada je Springstin pravio album koji je preokrenuo sve u njegovoj karijeri: „Nebraska“. Film je o prelaznom vremenu kada iz donekle popularnog pevača prelazi u pravu svetsku zvezdu. Pritom, susreti sa demonima svoje prošlosti mu poklanjaju neočekivanu inspiraciju za neke od najboljih pesama u albumu...

Istina je da je mnogo biografskih filmova o muzičarima ili muzičarkama postavljeno baš tako: određeni period, uglavnom vrlo bitan, prožet sa više precizno dramatizovanih koncerata; tu je i neka limunada tralala emotivna priča koja predstavlja podlogu pesama po kojima je taj autor/autorka poznat i onda sve to kulminira ubedljivo najprepoznatljivijim koncertom i to baš izvođenjem pesme skrivene u naslovu i sve je cakum-pakum, donekle. Ipak, iako „Deliver Me from Nowhere“ ima sve klasične trope jednog takvog filma, one su izmešane i promešane dok nismo dobili finalni proizvod: biopik koji ne pokušava ništa preterano novo, već ono poznato reciklira na svež način!

Glavni cilj mog odlaska na ovakve filmove jeste da naučim nešto novo o određenoj ličnosti. Naravno da uvek može da se pogleda i po koji dokumentarac (kojih o Springstinu sigurno ima mnogo), ali biografski filmovi ipak imaju potencijal da na drugačiji način prenesu dušu umetnika o kojima je reč. Da li ovo ostvarenje publiku podučava nešto o Brusu Springstinu? Mogu vam reći da mi je i te kako drago što je odgovor veliko, jasno DA! Prvi nisam ništa znao o naslovnoj personi pre odlaska na film, ali nakon gledanja istog imam osećaj da ga sada barem malo poznajem. Autori su uspešno preneli srž ovog muzičara i to vrlo dobro.

Dok je sličan (i malo izvikan) prošlogodišnji film, „A Complete Unknown“ bio osrednji pokušaj u tome, „Deliver Me from Nowhere“ je uspešno dočarao publici šta je ono što čini Springstina posebnim... Springstinov biopik je ono što je Dilanov trebalo da bude, ali avaj... Pre gledanja filma se nije ni očekivalo da će se dobiti nešto van okvira već minornih očekivanja za ovakva ostvarenja, ali mi je drago što nisam bio u pravu, a to ne govorim često!

Nažalost, redak je slučaj kada je reditelj muzičkog biopika bitan; vizija istog je praktično nevidljiva kada su u pitanju većinski u najboljem slučaju osrednja ostvarenja (neka prethodno pomenuta). Unajmljeni reditelji se uzimaju neretko zbog njihovog pedigrea, ali u slučaju ovog filma nisu mogli boljeg da odaberu!

Ako vam Skot Kuper nije poznat, ispravite tu grešku! Do sada je režirao samo sedam filmova, a svaki je potpuno drugačiji. Posebno bih izdvojio „Out of the Furnace“, ali i „Black Mass“, koji sadrži jedan od potcenjenijih izvođenja Džonija Depa. Pritom, režirao je Džefa Bridžisa u filmu „Crazy Heart“, koji mu je osvojio Oskara za najboljeg glavnog glumca. Kuper je u još dva navrata radio i sa velikanom Kristijanom Bejlom, u filmovima o kojima se ne govori koliko bi trebalo: „Hostiles“ i „The Pale Blue Eye“.

Iako film ne obiluje sa previše nekih zapanjujućih ili revolucionarskih rediteljskih postupaka, ono u čemu je Kuper vrlo dobar jeste rad sa glumcima, a pogotovo glavnim. Posvećeni rad sa glumcima je i te kako presudan faktor u uspehu određenog filma, poprilično kada se radi o nekoj pravoj osobi. Pritom, reditelj je odradio odličan posao čim je uspeo da prenese esenciju naslovnog umetnika osobi koja nije ništa znala o istoj, te mogu reći da je odradio dobar posao! Kuper još jednom nije pobacio, već je izrežirao još jedan izvrsno igranje glavnjaka, kojeg ovde tumači Džeremi Alen Vajt.

Gledajući pre nekoliko godina prvu sezonu serije „The Bear“, glavni glumac Džeremi Alen Vajt mi se odmah učinio da liči na famoznog Brusa Springstina. Iako nisam slušao Šefa, svakako mi je njegov lik bio urezan u mozak već opterećen popularnom kulturom... Nego, nije nepoznato da je Alen Vajt odabran zbog nekakve sličnosti sa Brusom, ali nije samo do toga. Čitao sam da se ljudi žale što ne izgleda identično kao čovek čiji lik izvodi... Kao i uvek, to su čiste budalaštine, jer stvarno svi znamo da ne gledamo stvarno Brusa Springstina, već glumca koji ga igra, zar ne? Glavna je poenta da se prenese njegova duša, ličnost, emocije, osobine: barem tik toliko da poverujemo da je to kao eto Brus Springstin, a ne neki tamo glumac... Iako je bilo očekivano da će ovo biti još jedno izvođenje koje samo mami Oskara, priznaću da to nije slučaj, jer je Džeremi Alen Vajt uspešno ubedio da je niko drugi nego Šef lično, a i više od toga...

Izvođenje glavnog lika se i te kako razlikuje od drugih uloga ovog glumca. Iako je u opisu njegovog posla da uspešno igra različite uloge, Alen Vajt je prijatno iznenadio, a pogotovo u tome kako je „skinuo“ ovog muzičara. Pokreti, mimika, a pogotovo glas. Kada neki glumac, odnosno glumica preuzmu odgovornost da igraju pevača, odnosno pevačicu, neki ne odluče da stvarno pevaju numere u filmu. Rezultat je ipak uvek najbolji kada, iako možda ne znaju toliko dobro, glumci/glumice odluče da koriste glas u trenucima kada njihov lik peva... Dobro, da, u slučaju Fredija Merkjurija, Rami Malek i nije imao neki izbor, ali velika većina glumaca ima, poput Alena Vajta!

Džeremi je pokidao u pevanju! U nekim momentima nije moglo da se razazna ko je Brus, a ko Vajt! Prirodnim pevanjem je apsolutno prodao svoje izvođenje i do kraja ubedio da on jeste niko drugi nego Brus. Naravno, postoje određene nesavršenosti u pevanju, ali ipak je poznato da ne peva pravi Springstin, već ipak njegova, koliko-toliko fiktivna verzija... Svakako, Džeremi Alen Vajt je po svim standardima bio i te kako dobar i ne bi čudilo da bude nominovan za Oskara!

Gde je muzičar u biopiku, tu je i njegov menadžer! Džona Landaua igra Džeremi Strong, vrhunski i neretko zapostavljen glumac, iako je glumio jednog od glavnjaka u već kultnoj HBO seriji, „Succession“. On se sa vremena na vreme pojavi u nekom filmu i jednostavno ukrade svaku scenu u kojoj je, kao prošle godine u „The Apprentice“, kada mu je ukraden Oskar...

Ipak, u slučaju najnovijeg „kidanja“ u sporednoj ulozi, Strong nije bio toliko moćan da zaseni ostale kolege, ali je svakako imao osetnu glumačku prisutnost koju je nemoguće ignorisati... Postupak sa njegovim likom je još jedan primer subverzije autora žanra biopika jer menadžer kojeg tumači je sigurno jedan jedini primer jednog takvog koji zapravo mari za svog klijenta! Ovaj put, menadžer nije samo tu da iskoristi jadnog umetnika, već direktno podržava njegov rad i bori se za njegov integritet: kao pravi prijatelj, ali i menadžer mu kroči put ka snovima. Prijateljstvo između Springstina i Landaua je bilo divno za gledanje, a Alen Vajt i Strong su imali primetnu hemiju koja se ipak i nije posve toliko očekivala.

Gde je muzičar u biopiku, tu je i roditelj koji je u takvim filmovima uglavnom učinio neko za glavnog lika formativno zlodelo! U ovom slučaju je u pitanju otac, Daglas Springstin, čiji lik igra glumačka gromada Stiven Grejam! Njegov lik se pretežno pojavljivao u crno-belim flešbekovima, u trenucima kada se Brus prisećao detinjstva i iznenađujuće inspirativnih traumatičnih momenata. Grejam je već veteran britanskog i holivudskog glumišta, ali je opet nekako zapostavljen kada se govori o dobrim glumcima današnjice. Ipak, nadam se da će se to promeniti, jer je ove godine zasenio na Emijima sa zaista izuzetnom „Netflix“ serijom, „Adolescence“, a i u ovom biopiku!

Svaka scena sa Stivenom je obilovala emotivnom težinom koju je on uspeo savršeno da prenese publici, kroz par pogleda... Igrajući oca, odnosno roditelja u ovakvim filmovima je uvek bitna uloga, ali Stiven je i u ograničenom vremenu na velikom platnu vrlo dobro uplovio u ulogu i rekao mnogo više pokretima tela i mimikom nego što bi neki glumci i sa hiljadu reči...

Gde je muzičar u biopiku, tu je i romantični partner koji narativno služi glavnom liku da se suoči sa svojim problemima i postane bolje ljudsko biće, a samim tim i napravi hit koji se neretko krije u naslovu filma! Iako je tako nešto prisutno i u ovom biopiku, taman kada krene u kliše, Skot Kuper ga uvrne i napravi nešto malo drugačije. Odesa Jang igra Fej Romano, zapravo izmišljenu devojku za film... Navodno, bazirana je na njegovoj ženi Pati Skialfi i spaja istinte delove iz njihovih života sa onim fiktivnim.

Ipak, to nije minus filma, jer je autorima omogućeno kreativna sloboda, a ovakav vid je potpuno u redu. Ne odstupa se previše od istinitih zbivanja, a Fej je sasvim zadovoljavajuće otelotvorenje određenog problema glavnog lika i način na koji su je iskoristili nije sasvim uobičajen za ovakve filmove. Odesa je bila sasvim dobra za to što je trebalo da bude!

Gde je muzičar u biopiku, tu je i njegova ili njena klinačka verzija! U flešbekovima, mladog Brusa igra Metju Pelicano Dž. koji jezivo dobro podseća na mladog Brusa. Odnosno, kada pogledate fotografiju sadašnjeg, starijeg Springstina i onda bacite pogled na Metjua u filmu, apsolutno vam ima smisla da je to mladi Brus. Što se glume tiče, bio je u skladu sa očekivanjima, a i nije se mnogo pojavljivao da bi izazvao neku reakciju: ličio je na mladog pevača, dobro je preneo osećanja lika i to je to!

Kao neko ko često ide u bioskop, retko se neko iskustvo preterano razlikuje od drugog. Nikad nije najbolje videti potpuno praznu salu, ali mi je drago što sam baš ovaj film iskusio tako. Plakati sigurno pet puta sam samcat u ogromnoj dvorani dok se emocije svih prisutnih na platnu (pa tako i reditelja iza kamere) pretapaju sa istog na publiku (jednog jedinog mene) je stvarno jedno od posebnijih bioskopskih iskustava koje vas može zadesiti, a ovo iskustvo ću uvek pamtiti!

Pojedinost koja je prvobitno izbacivala iz takta jeste sam naziv film. „Springsteen: Deliver Me from Nowhere“ bi bio sasvim dobar naziv da nema prezime pevača u njemu... Svi znaju da idu da gledaju film o Brusu Springstinu, nema potrebe za otrcanim podsetnikom... Možda nisu imali nade u uspeh, pa su kao poslednje ura da privuku ljude ovim rekli: „DOĐITE NA BRUS SPRINGSTIN FILM MOLIMO VAS“. Da se zvao samo „Deliver Me from Nowhere“ bi se em više slagalo sa samim filmom, em je lepše! Ipak, drago mi je da se ipak pogledao film: naslov ne bi trebalo da vas odvrati da mu date šansu!

Očajno nazvan, „Springsteen: Deliver Me from Nowhere“ je zapravo iznenađujuće dobar biografski film. Neki bi rekli da je priča o Brusu Springstinu suvišna, ali je autorski tim publici poklonio dirljivu i emotivnu priču o jednom običnom čoveku. Na prvi pogled je ovo još jedan klasični kliše biopik, ali je Skot Kuper rediteljski uspeo da na malo drugačiji način izvrne trope ovog podžanra i dostavi jedan od svežijih novih priča o nekom poznatom muzičaru. Iako film nema TOLIKO inovacija, ima ih dovoljno da zasluži gledanje. Ako ne znate ništa o Springstinu, ovo je film za vas: a i ako žudite sa odličnim izvođenjima na svim frontovima! Jedno je sigurno: Brus Springstin će mi se naći na više plejlista od sada; uspeli su da me obrlate...

VIDEO: Najbolje Nove Serije