2
Public Enemy, jedan od najuticajnijih hip hop sastava svih vremena, oglasio se novim albumom baš nekako uoči predsedničkih izbora u Americi, na njemu je i remiks "Fight the Power 2020" potaknut protestima "Crni životi su važni", a tim izdanjem vratili su se pod etiketu Def Jam, tamo odakle su ispalili prve verbalne rafale pre tri i po decenije.
Na albumu „What You Gonna Do When the Grid Goes Down?“, objavljenom pre nedelju dana, okupili su impozantnu ekipu. Tu su živa legenda fanka Džordž Klinton (Funkadelic, Parliament), Cypress Hill, Run DMC, Majk Di i Ad-Rok (Beastie Boys) i Ajs Ti, između ostalih, a na remiksu pesme „Fight the Power“ gostuju Nas, Rapsody, Jahi, YG, Black Thought i Questlove (Roots).
Kada se pojavila stvar „Fight the Power“, a reditelj Spajk Li je upakovao i učinio besmrtnom u filmu „Učini pravu stvar“ (1989), čak i oni koji nisu mnogo marili za rasne tenzije morali su da je čuju. Izbila je na top liste kao mlaz iz hidranta odvrnut u onoj sceni na filmu na ulicama Bruklina pre scena rasnih nemira, i to praćena spotom sa mitinga i marša kojim se tražilo obustavljanje nasilja nad ljudima samo zato što su drugačije boje kože.
Iako se njihov album „It Takes a Nation of Millions to Hold Us Back“, snimljen godinu dana ranije, smatra njihovim najboljim (na nedavno objavljenoj listi 500 najboljih albuma svih vremena magazina „Rolingstoun“ ta ploča je na 48. mestu), „Fight the Power“ ostala je njihova najpoznatija pesma. Sada se čuje na protestima u Americi pokrenutim nakon brutalnog ubistva Džordža Flojda.
Tri decenije nakon što je napisana, ulice kojima hodaju Čak Di i društvo obeležene su pokretom „Crni životi su važni“, koronom i ponovo republikancima na vlasti. To je dobrim delom i bio okidač da se umesto kao Enemy Radio vrate u studio kao Public Enemy, rekao je Čak Di odgovarajući na pitanja na društvenim mrežama. („Društvene mreže su dobre ako ih koristite kao oruđe a ne kao igračku“, kaže.) Na kraju krajeva, kao sastav sa jakim političkim porukama o svemu tome i govore sve vreme: o strahu, nasilju, nepravdi i represiji.
Public Enemy već cele generacije hip hopera nazivaju „starom školom“, ali su oni i danas jednako energični, otvoreni i direktni kao i onda kada je njih novi talas izbacio na površinu, s tim što se na albumu oseća da im je eksplozivnost isprepletena sa nataloženim iskustvom.
Proletos proširena priča da su se Čak Di i Flejvor Flo (ponovo) razišli ispostavile su se neosnovanim. Štaviše, plasirao ih je Čak Di, u vreme kada se spekulisalo o tome da li će se pojaviti na mitingu Bernija Sandersa, objašnjavajući da je svesno pribegao takvoj „prevari“ jer „samo loše vesti privlače pažnju“. Naprotiv, obojica su tu, pojačani trenutno i DJ Lordom. A pesma „Fight the Power“ je, rekao je Čak gostujući u noćnom programu na BBC-u, „na žalost i dalje bitna“. Otud i remiks. U originalu počinje njegovim „Godina je 1989…“, a remiks sa „Godina je 2020…“
– Najveća razlika između 1989. i 2020. je u tome da su se ljudi rađali i umirali, a za sve to vreme stalno pokušavaš da napadneš sistemski rasizam i sve druge boleštine, ali ne možeš to da radiš naslepo. Postoje mnoge mape u kulturi. Možeš da se obrazuješ čitajući o društvu i umetnosti, a posebno kroz muziku, film, pozorište, ili šta već. Ali ako ne učiš iz tih priča ili iz svoje istorije, onda će ti izmaći kontekst i pravićeš iznova uvek iste greške. I zato je fašizam sada opasan. Pojavljuje se na nove načine, ali sa istim starim zadahom – upozorio je Čak Di.
On sam bio je ne jednom meta optužbi da je „crni militant“, ali objašnjava da je bio pogrešno shvaćen, da se ideja o razvijanju svesti kod crnih ljudi i o crnim ljudima i njihovoj kulturi, podsticanje ekonomskog i svakog drugog razvoja crne zajednice pogrešno interpretira kao „antibelački pokret“. Ova zabluda je, ocenjuje on, i posledica toga kako su crni ljudi predstavljeni u medijima, stvar pogrešne slike skrojene spram imidža forsiranog kroz gangsta rep.
– Imate siromašne bele ljude koji gledaju spotove sa reperima i gledaju kako se neko tamo rasipa novcem pred kamerama. Gledaju imidž neke crne osobe umesto da upoznaju neku crnu osobu u stvarnom životu – ogorčeno primećuje Čak Di i dodaje da je ponavljanje takvih slika „postala reprezentativna za neke stvari, ali bez osnova“, te da je takvo portretisanje crnih ljudi tokom godina stvorilo „animozitet i mržnju“.
Nadao se onomad, kaže, da će ulaskom Baraka Obame u Belu kuću „izbalansirati neke od tih predstava“, ali da je netrpeljivost nekih Amerikanaca prema tom predsedniku bio proizvod „stare škole rasizma“.
Na pitanje kakve će biti posledice ako Tramp ponovo dobije izbore, u jednom zoom-intervjuu koji je preneo „Gardijan“, Čak je kratko odgovorio: „Fašizam“. On nema dilemu da mnogi u Americi tačno znaju za šta glasaju.
– Imate ljude koji vole fašizam i imate ljude koji neće to da priznaju, ali vole rasizam – kaže on.
Ali nema nameru da odustane od borbe.
– Kada sam se odlučio da ovo radim 1985, rekao sam: „U redu, ovo ću da radim na duge staze“. E, sad, da li sam baš rekao „ima ovo da radim i sa 60 i 70“? Kako tako nešto i možeš da kažeš kad ne znaš koliko ćeš živeti? Tako da, samo ću da kažem da ću ovo da radim sve dok ne budem hteo ovo da radim. Volim rep. Jednostavno sam, znate, oduševljem time što sam deo toga – ispričao je Čak Di.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare